Kratkim nastupom u restoranu Kalemegdanska terasa, u okviru programa Veče velikana koje će se održavati svakog petka tokom februara, Leo Martin je proteklog vikenda najavio i koncert u Sava centru, na Dan zaljubljenih, 14. februara, kojim će obeležiti četiri decenije trajanja u šou biznisu. U razgovoru za Danas, pevač šlagera, retko prodornog, čistog glasa, objašnjava i zbog čega ga jedno vreme nije bilo na sceni.
– Bilo je raznih situacija u državi, emotivno teških, izgubio sam i neke prijatelje u lošim događajima i nije mi bilo do pevanja. Ipak, na nagovor, nažalost, pokojnog prijatelja Mome Kapora, krajem 90-ih ponovo sam se vratio na scenu. Odmah sam imao neke koncerte, šuo programe. Ali, moram da priznam, posle sedam godina pauze, u tim prvim povratničkim koracima imao sam tremu – priča Leo Martin.
Kao da ste imali dve paralelne karijere. Jednu vani, gde ste nastupali sa zvučnim imenima, Tom Džons, Mirej Matje, Rej Čarls, koji su tada bili na vrhuncu svetske slave, a drugu u zemlji…
– To je istina. Ja sam prvu ploču snimio 68. godine za Kolumbiju, odnosno SBS i te su pesme postale hit u Evropi. Morao sam da se uklopim u pravila šou biznisa na zapadu i da izmislim i umetničko ime, jer je to za tamošnju publiku neophodno i interesantno. Tako sam, držeći se neke naše fonetike izabrao ime koje bi moglo da se upotrebi i u Srbiji, i od Miloša Jovića za publiku sam postao Leo Martin. Znao sam da ću da se vratim. Paralelno sam pravio karijeru i tamo i u bivšoj Jugoslaviji, do 72. godine, i onda su srce i duša preovladali. Ostao u Jugoslaviji. Prosto, nije me više interesovala karijera na zapadu, jer je to bio potpuno drugačiji način bavljenja ovim poslom, način u kome se gube emocije i ličnost. Sve se gubi, samo treba da znate tablicu množenja i deljenja. Meni to nije odgovaralo, ja sam po prirodi malo ležerniji čovek i tako sam ostao u zemlji.
Vreme se promenilo u ovih 40 godina. Estrada je drugačija, muzički ukusi i publika, a ipak, opstali ste. Čak i kratak nastup u restoranu ili nekom klubu, kada uz dve do tri pesme ne može da se razvije puni kontakt i „štimung“, izaziva salve aplauza. U čemu je tajna?
– Tačno je da se sada svira neka druga muzika, ali ako odete u neki od boljih lokala ili klubova, nećete čuti te „nove stvari“. Na takvim mestima vrti se bar pet mojih pesama i muzika pevača iz perioda kasnih 60-ih i 70-ih godina. To je samo potvrda da je tada rađena kvalitetna muzika, sa dobrim tekstovima, ritmom, melodijom i vrsnim interpretatorima pre svega. Ozbiljno se radilo. Nije mogao svako da dođe na radio ili televiziju. Danas ko god hoće, dođe, plati (ima i uzrečica koja to ilustruje, ali je neću reći, nije za novine) i snimi disk. I dok god je takva situacija, kvaliteta nema. kao da je neki trend postalo, svi hoće da budu zvezde. I Srbija verovatno prema broju stanovnika ima najviše „pevača“ na svetu. Ali, tako započete „karijere“ nemaju budućnost. Ja ovim putem poručujem mladima, čiji su se roditelji zadužili jer su im neki prevaranti obećavali kule i gradove ako snime disk, da samo bacaju novac u vetar. Ako nemaju talenat, harizmu, obrazovanje, teško je da će trajati duže od trena na estradi.
I ranije je bilo dosta pevača, ali druge vokacije. Kako je tada mogao da se neguje kvalitet, a sada smo suočeni sa poplavom kiča?
– Sada o kvalitetu odlučuje novac, a onda je o kvalitetu odlučivao kvalitet. To je osnovna razlika. Danas mi poneko od mladih kaže „Leo, lako je vama bilo, puste vam ploču na radiju i ona postane hit“. Jeste, ali je trebalo doći do tog radija ili televizije. To nije moglo ako muzika nema kvalitet. Ali, u to vreme i urednici su bili pošteniji. Danas, a to kažem sa punom odgovornošću, oni su korumpirani i prosto plaćeni su da puštaju sve. Naravno i ekonomska kriza je pogodovala tome. Ali, sve ovo gadno što se dešava u muzičkom svetu, počelo je 90-ih, sa raspadom zemlje, zbog čega ni danas ne možemo da se oporavimo. Počeo je prljav novac da se vrti i da odlučuje o muzičkom ukusu, i naravno da je to razvilo nekvalitet.
Održavate li kontakte sa kolegama iz bivših republika?
– Naravno, i oni imaju istu priču. Nas, koji se zabavnom muzikom bavimo na kvalitetan način, iz cele Jugoslavije ostalo je još malo. Iz moje generacije, na primer u Makedoniji i Crnoj Gori više nemate nikog, u Bosni je Kemo (Kemal Monteno) sa njim se čujem. Pimpek (Davorin Popović) je otišao, u Hrvatskoj je ostao Oliver, naravno i Arsen, ali njega već godine gaze kao i sve nas. Ja lično, već sam počeo sebe da nazivam poslednjim Mohikancem.
– Ipak, to je muzika koja se i dalje rado sluša.
– Tako je, sluša se. I zanimljivo je, među mladima imamo dobru publiku, među onima koji su željni dobrog teksta, melodije, dobrog aranžmana. Znate, u ovoj silikonizaciji estrade, mladi više i ne kažu da slušaju, oni gledaju muziku, a to je strašno, besmisleno i zbog toga je sav kvalitet negde nestao.
Ljubavno veče 14. februara
– Preživeo sam i jedan težak period, borbu sa karcinomom koji se razvio upravo na mestu odakle se peva. Ali, pobedio sam, ponovo nastupam, na koncertu pevam puna dva sata, a moje pesme nisu lagane. Eto, i za Dan zaljubljenih, u Sava centru, obećavam jedno lepo ljubavno veče, ulepšaće ga i Jadranka Jovanović, sa kojom pevam duet, ali će biti i nekih iznenađenja – najavljuje Leo Martin.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
