„Like a cinema virgin“: Kako je Madona postala superzvezda zahvaljujući „Očajnički tražeći Suzan“

„Očajnički tražeći Suzan“ je na današnji dan počeo da se prikazuje u Velikoj Britaniji. Film, koji dnas mnogi smatraju kultnim, iako su mu ocene na IMDB-u niske, u početku nije trebalo tako da izgleda.
Roberti i Suzan trebalo je da tumače Dajana Kiton i Goldi Hon, ali je rediteljka odlučila da angažuje novajlije Rozen Arket i Madonu.

Osim njih u filmu se u tom trenutku pojavljuju i ostali glumci, koji u tom momentu nisu imali velike karijere iza sebe.

Lori Metkalf je kičasta snaja Rozen Arket, Džon Torturo je šašavi MC kluba, Džon Luri, koji je danas poznati američki muzičar, pisac, reditelj i slikar je skoro neprimetan kao komšija saksofonista, i Đankarlo Epozito, koga dobro znamo iz brojnih serija, se pojavljuje u kratkoj ulozi uličnog prodavca.

Film okuplja zapanjujuću ekipu budućih talenata dok su još bili mladi i gladni u Menhetnu.

„Grad je bio u raspadu, a u centru su živeli nadobudni umetnici jer je stanarina bila jeftina. Htela sam da film naselim ljudima autentičnim za to vreme. Nije me brinulo da li bi ih neko u Kanzasu prepoznao, ali Njujorčani bi znali da su iz Njujorka“, kaže Suzan Sajdelman, rediteljka filma, u razgovoru putem video poziva za Gardijan iz svoje kuće u Nju Džersiju, gde se nedavno preselila sa suprugom nakon decenija u centru Njujorka.

„Očajnički tražeći Suzan“ prati priču o dosadnoj domaćici iz predgrađa, Roberti (Arket), koja postaje opsednuta nekim po imenu Suzan (Madona). Suzanin dečko Džim (Robert Joy) ostavlja joj poruke u oglasima u novinama, a Roberta prati Suzan po gradu i počinje da se oblači poput nje – kao neka analogna verzija praćenja influensera na Instagramu.

Nakon niza apsurdnih obrta u zapletu, Robertu pogrešno uzima za Suzan Džimov prijatelj Des (Quinn), i nastaje haos, ali sa najslađim, romantičnim dodirima.

U retrospektivi, izgledalo je neizbežno da će film postati trajan klasik. Ali tada je Seidelman smatrala to nezamislivim. Bio je to tek njen drugi film nakon „Smithereens“, priče o post-pank sceni u Njujorku sa Ričardom Helom, a Sajdelman je bila deo novog talasa nezavisnih filmskih stvaralaca.

Sajdelman je insistirala na autentičnosti, pa su glumci koje je odbila gotovo podjednako fascinantni kao oni koje je angažovala: Elen Barkin, Melani Grifit, Džejmi Li Kertis sve su odbijene za ulogu Suzan, jer su delovale „previše LA“.

Umesto njih, Sajdelman je ubedila producente da angažuju pevačicu i plesačicu bez glumačkog iskustva, koja je slučajno živela u njenoj ulici – Madonu, koja je tada izdala samo „Borderline“.

Tokom devet nedelja snimanja, Madona je od nepoznate osobe koju je Sajdelman mogla da snima u Istočnom Vilidžu bez problema, do poslednje nedelje snimanja zahtevala obezbeđenje, jer ju je upravo Rolling Stone stavio na naslovnicu i pokrenuo obožavaoce.

Arket je sjajna u ulozi potisnute domaćice, ali Madonina izvedba je neodoljiva. Dok se šepuri po gradu, potpuno prelepa, publika želi da bude kao ona – baš kao i Roberta. Ispostavilo se da je još jedan glumac, kojeg je Seidelman odbila, bio Brus Vilis, koji je bio među poslednja dva kandidata za Džima – znači da smo skoro videli Madonu i Vilisa u strastvenoj sceni na ekranu.

Madona u „Očajnički tražeći Suzan“ – delimično igra samu sebe, ali uz scenario. „Ne, ona nije improvizovala. Igrala je varijaciju same sebe, donosila svoj stav, ali je govorila napisane replike“, objašnjava Sajdelman.

Sajdelman je kasnije išla na Madonino venčanje sa Šonom Penom, a Madona joj je slala cveće dok je snimala svoj sledeći film „Making Mr Right“. Sajdelman smatra da nijedan drugi režiser nije dobio toliko dobru izvedbu od Madone jer je tek tada ona bila spremna da se potpuno angažuje.

„Mislila sam da je dobro odradila u ‘Eviti’, možda zato što se povezala sa tim likom. Mislim da je trebalo da pronađe ono sa čime se identifikuje. Nisam gledala ‘Shanghai Surprise’, ali jesam ‘Who’s That Girl’, i mislim da je tada već bila prilično poznata. Kada radite sa nekim ko je toliko poznat, ima pratioce i ideje – neke dobre, neke ne baš – to je teže,” kaže ona.

Sajdelman je odrasla u predgrađu Pensilvanije, „što je verovatno razlog zbog kojeg sam se odlučila za ‘Desperately Seeking Susan’, jer u njemu vidim dve strane sebe: predgrađe i centar grada,” dodaje. Nakon ‘Desperately Seeking Susan’ režirala je još nekoliko komedija, ali je film iz 1989. „She-Devil”, adaptacija klasika Faye Weldon „The Life and Loves of a She-Devil”, izazvao pravi otpor. Delovalo je kao projekat napravljen za nju, jer sadrži mnogo istih tema kao i ‘Desperately’: žena koja pokušava da se oslobodi društvene uloge, i dve žene suprotstavljene jedna drugoj – ovaj put u neobičnom spoju Meril Strip i Rozana Bar.

Kritičari su bili nemilosrdni, a Seidelman ih je pratila na televiziji iz bolničkog kreveta dok je rađala sina, Ozzyja. Danas se taj film mnogi smatraju pretečom ženskih komedija osvete iz 1990-ih, uključujući ‘The First Wives Club’ i ‘Death Becomes Her’. Pa zašto Seidelman misli da je njen film tako loše prošao?

„Mislim da su neki ljudi bili uvređeni što sam stavila puniju ženu u glavnu ulogu i učinila je daa bude heroj. Bila sam šokirana brojem kritičara – koji su bili 99,99% muškarci – koji su bili uvređeni njenom fizičkom pojavom,” kaže ona.

Sajdelman je napravila pauzu od nekoliko godina da bi se posvetila sinu, pre nego što se vratila režiji i potom radila na prvoj sezoni serije ‘Sex and the City’.

Režirala je pilot epizodu nakon što joj se obratio producent Daren Star.

„Mislim da je Daren bio fan ‘Desperately Seeking Susan’, i ovo je bila njujorška serija sa pričama o ženama, pa je želeo ono što ja mogu da doprinesem. Ali serija je u kasnijim sezonama postala malo manje surova i više sjajna,” kaže ona.

Da li joj se to manje dopalo?

„Pa, to je ono što su želeli. Nisam gledala posle sezone četiri ili pet, jer je postalo malo predvidivo. Ali uspeh ne može da se ospori,” kaže ona.

Ipak, nije teško zamisliti Madonu kao Suzan kako stoji iznad Sajdelman, sa sve cigaretom u ustima, s osmehom na licu, govoreći: ‘Naravno da može.’