Mudrosti iz ludila

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 U svojoj poslednjoj knjizi „Haosmoza“ („Chaosmosis“, 1992) Gatari – govoreći o subjektivnosti – na jednom mestu postavlja pitanje: „Kako je postići, sabrati, obogatiti i redefinisati da bi se uklopila sa mutiranim Univerzumima vrednosti?“, a onda pojašnjava da je do odgovora moguće doći samo temeljnom analizom komponenti njene četvorodimenzionalne prirode: materijalnog, energetskog i semiotičkog fluksa; konkretnog i apstraktnog mehaničkog filuma; virtuelnih univerzuma vrednosti, te konačne egzistencijalne teritorije.

Kakve, dođavola, veze – pitate se vi – imaju ove dubokoumne filozofske analize i nerazumljivi pojmovi sa albumom jednog benda iz Škotske, koji se, eto, zove baš tako, „Chaosmosis“? Prvo, ne radi se ovde o „jednom bendu iz Škotske“, već o Primal Scream, o čijem značaju i uticaju valjda nije potrebno trošiti reči. Drugo, lider benda Bobi Gilespi poznat je kao čovek kojem je proučavanje političko-filozofske literature strast koja neretko utiče i na njegovo stvaralaštvo oblikujući mu pesme ili čak cele albume. Setimo se, na primer, „More Light“ iz 2013, svojevrsnog pamfleta u kojem je žestoko kritikovao neoliberalizam i političko nasleđe Margaret Tačer koje je – po njegovom ubeđenju – odgovorno za segregacije unutar britanskog društva i porast nasilja među mladima ophrvanih strahom od budućnosti koja se ne čini obojena vedrim bojama (nepune tri godine kasnije, sa izbegličkom krizom koja drma temelje Evropske unije, stvari izgledaju još crnje). I treće, sada već možete da pretpostavite, Gilespi jeste čitao Gatarija, a posebno mu se dopala ideja da ljudsku objektivnost oblikuju fenomeni izvan domašaja „moći duše“, u prvom redu jezik, zatim masovni mediji i, konačno, tehnologije. Izučavajući ovu problematiku došao je i do svoje definicije haosmoze koju vidi kao „mudrost izvučenu iz ludila“, što bi trebalo da znači da su godine opijanja i uživanja narkotika ostale iza njega, te da je iz ličnog haosa izvukao važne pouke (izgleda da nisu Srbi jedini koji se uče na greškama, ali su čini se jedinstveni po tome što istu grešku-lekciju često moraju da savladavaju više puta).

Ako ste iz svega ovoga izvukli zaključak da deset novih pesama mora da su pune Gilespijevih kvazifilozofskih naklapanja i „definicija“ umotanih u nekarakteristične kombinacije stilova kojima je bend oduvek sklon, znajte da ste potpuno „u krivu“: na „Chaosmosisu“ – ma koliko god to zvučalo neverovatno – nema ništa od toga! Šta više, ovo je u muzičkom pogledu jedan od najkoherentnijih albuma benda do danas, sa pesmama čiji se zvuk najpribližnije može opisati rečju – dens. To se moglo pretpostaviti još u februaru nakon izlaska prvog singla, sintisajzerima ispunjenog elektro-popa „Where The Light Gets In“, a u martu je stigla potvrda u vidu naslednika „I Can Change“, čiji bosa nova ritam i R&B prizvuk čine idealnu podlogu za zavođenja na podijumu za igru (što se, međutim, ne može reći za liriku koja donosi ispovest ostavljenog i usamljenog čoveka: „I'm alone in the night, Without you it's not right, See your face in my head, Empty space in my bed“). Slične njima su i esid-fanki-dens „Trippin' on Your Love“ (nalik „Movin' On Up“, velikom hitu sa albuma „Screamadelica“), sint-pop u Depeche Mode stilu „(Feeling Like A) Demon Again“, kao i „100 odsto or Nothing“ i „Autumn in Paradise“, za koje bismo se mogli zakleti i da su pesme benda New Order, dok su zvukom drugačiji samo disonantni industrijski rok „When the Blackout Meets the Fallout“ i „rolingstonski“ elektro-bluz „Golden Rope“ koji u tematskom pogledu jedini imaju veze sa prethodnim albumom benda. Tako se na „Rope“ Gilespi ponovo obraća „obespravljenima“ pozivajući ih da se dignu protiv uzurpatora („It rules and it divides us, Leaves a violence deep inside us… Can't you see? Won't you get up off your knees?“), dok u jedinoj pravoj baladi, folkerskoj „Private Wars“ iznenada spušta tenziju i umilnim glasom poručuje: „Thorns grow in your heart, Poisoned from the start, Angry still at everyone, Time to let it go… Feel your heart with love, Ease your heart of rage.“

Primal Scream su nas, priznajemo, iznenadili jer je pop muzika poslednje što bi nas asociralo na njihovo ime, bez obzira na to što su pre tri i po decenije karijeru počeli kao indi-pop bend. U međuvremenu, zvuk su menjali mnogo puta ulažući sa velikim entuzijazmom energiju u „borbu“ protiv establišmenta i sada, kada se ispostavilo da su po mnogim pitanjima bili upravu, umesto smernica za dalja delovanja dobili smo (u velikoj većini) pesme za zabavu i razonodu, samo na momente povezane sa vremenom u kojem su nastale. Ko zna, možda Gilespi smatra da je u ovom trenutku neophodno odmoriti se od „teških“ misli i dati prostora zabavi, a može biti i da su mu svi oni fluksevi, filumi i egzistencijalne teritorije pomutili mozak koji je kao vid odbrambenog mehanizma odlučio da privremeno „ode na pašu“.

Pitanje je samo, ako se o tome radi, da li je takvo stanje Gilespijeve svesti privremeno ili ne. Nismo, nažalost, još prošli kroz sve četiri neophodne dimenzije da bismo bili u poziciji da damo objektivno mišljenje o ovom slučaju. Ili beše subjektivno? Gatari, pomaži!

Obavezno poslušati: „100 odsto or Nothing“, „Golden Rope“.

Ocena: 7/10