Ne podnosim balkansku mržnju

 Na bini kalemegdanskog kluba ovom muzičaru, koji osim harmonike svira i bas-gitaru, biće gosti – beogradski sastav Tzootzoonga, koji pretvara džez standarde u bosa nova i sving aranžmane, zatim indijski perkusionista Akash Batt i mlada pevačica Nikolina Kovačević, kao i di-džej Profili, koji će koncert upotpuniti video-projekcijama.

– Svi dogovori idu odlično, a cela produkcija Barutane je na jako visokom nivou. Prija kada nešto funkcioniše kako treba. Prostor Barutane je izuzetan i već je to preduslov da muzika koju izvodim ima pravu pozornicu, jer tu ima i ambijentalne, trens, etno muzike… Imam tremu pred nastup u Beogradu, a izvešćemo program „Music Around the World“.

Kako se sve ovo što sada radiš uvezuje sa onim što si radio u rok i pop sastavima – EKV-u, Pilotima… jer ovo što sada radiš je potpuno na drugom kraju?

– I tada sam kod kuće slušao samo instrumentalnu muziku, jako malo vokalne. Kad čitam poeziju, čitam Tagoru, a za muziku mi nije potreban tekst, jer često ograničava muziku. Retko se dešava da tekst u muzici bude umetničko delo i najčešće je „poligon za glupost“, što vidimo iz domaće novokomponovane muzike – naglašava Miško Plavi.

Kako je prošlo, kako su ga najavili, „razvlačenje harmonike“ u Guči?

– Prvi put posle mnogo godina sam tamo imao nastup i to je bilo veliko uzbuđenje. Nebo se pobrinulo da bude loše, jer je bila velika oluja sa gromovima. Dosta ljudi je došlo i po toj kiši, mada sam mislio da će koncert biti otkazan. Svirao sam sa trubačkim orkestrom.

Zašto si odlučio da sviraš u Guči?

– Zato što sam rođen tamo, petsto metara od mesta gde sam svirao.

Znači, povratak korenima?

– Jeste. Do sada sam svirao često u Čačku, Ivanjici, Užicu, ali nikad u Guči. Volim da čujem taj naglasak, toliko da sam grlio te ljude, a oni su me začuđeno gledali u stilu – šta je s ovim Plavim? Najsmešnije je bilo u Čačku. Kažem im – Vi ste moji, a oni – Šta, ti si iz Čačka? Odgovorim da sam iz Guče, a oni se razočaraju, jer ne vole ljude iz Guče. Kao i svuda u Srbiji, vlada veliki animozitet između sela i gradova. I sad u Guči prave veliki festival, a zaobilaze veliki grad Čačak. Rekoše mi da i danas važi uverenje za ljude iz Guče da su prepredeni i lukavi. Tako da se ne vole, ali sam ih svejedno grlio.

Da li je poreklo onda odgovor što koristiš etno motive u svojoj muzici?

– Nisam nikad puno slušao trubačku, pleh muziku. Zadivljen sam koliko su trubački orkestri u poslednjih pet, deset godina napredovali i koliko sviraju komplikovane aranžmane. Taj romski bend, recimo, s kojim sam svirao, svirao je perfektno. Nisam puno slušao ni etno muziku. Brzo sam skliznuo u džez i sve drugo mi je bilo strano i dosadno. Srećan sam da živim u zemlji koja ima veliku tradiciju etno muzike, jer mi je to pomoglo da napravim lepu karijeru u Japanu.

Kako si se obreo u Japanu?

– Otišao sam 2000. godine. Želeo sam da izbegnem strahote s kojima se nikad nisam slagao, ratove i embarga… Pošteno sam „odradio“ NATO bombardovanje i onda sam „zapalio“ što dalje od ove balkanske mržnje, koju ne razumem i ne podržavam.

Postao si ulični muzičar u Osaki, što je nespojivo sa onim što si do tada radio. Šta si doživeo?

– Uvek sam maštao da sviram na ulici. Znao sam šta znači svirati pred 100.000 ljudi, ali nisam znao kako je to izaći na ulicu sa instrumentom i šta će tad da se desi. Harmonika je inače pogodna za to, jer je prilično glasna kada se dobro potegne meh. Imao sam veliku tremu kada sam prvi put nastupao na trgu Kjobaši u Osaki, iako sam se tri meseca ozbiljno spremao za ulične nastupe. Hteo sam da pokažem Japancima šta je to harmonika, misleći romantičarski da oni ne znaju, ali Japanci, koji uvoze sve što vredi iz celog sveta, imaju veoma razvijen svet harmonike. Ne znajući to upao sam kao „muva u med“. Doživeo sam uspeh na ulici i upoznao sam ljude kojima se dopalo to što radim, pa su me oni provukli dalje, prvo po manjim klubovima, zatim menadžere, a od 2005. sam ekskluzivac kompanije Džabup iz Fukuoke.

Zašto kod nas ne postoji ta vrsta kulture sviranja na ulici?

– Kad neko svira na ulici, kod nas se smatra da je propao, a u Japanu je suprotno. Poklopilo se da je Osaka 2000. godine bila u nominaciji za olimpijadu koju je dobio Peking 2008. Bilo je proleće i bilo je mnogo stranaca i uličnih muzičara iz celog sveta, a posebno Japanaca. Bilo mi je kritično prvih 10 minuta, jer me je bilo pomalo blam da sviram na ulici, a stavio sam šešir da mi se ne vidi lice. Pritom, ubijam se od sviranja, a ljudi prolaze, svako žuri, niko ni da pogleda. Ali kad stane prvi, stanu svi i onda stotine slušaju muziku. Zato sam i birao jako prometna mesta.

Šta su ljudi koji su prilazili želeli da čuju od tebe?

– Najčešće oni koji slušaju, priđu i ostave novac, a fanovi ostaju dok ne završim. Zanimljivo je da jako malo Japanaca govori engleski. Tako sam i upoznao svog prvog najboljeg prijatelja – Taturu Makija, koji je bio enterijer dizajner i imao je druga koji je držao dva kluba u Osaki, gde se svirala muzika. On mi je tada na jako lošem engleskom rekao da je dok me slušao kako sviram osetio neku čudnu vibraciju i ponudio mi je da sviram. Svirao sam posle po klubovima, ali sam nastavio da sviram i na ulici naredne dve godine.

Kakav je osećaj otići iz zemlje „mržnje“, osiromašene ratovima, u jednu potpuno sređenu zemlju kao što je Japan?

– Japanci smatraju da svi mi pripadamo ljudskoj rasi, što smo mi u Srbiji, ovako mali i izolovani, potpuno zaboravili. Tamo sam odjednom imao 135 miliona prijatelja, jer će ti svako pomoći, nećeš biti pokraden… Ta pozitivna energija i raznolikost pomogla mi je da oslobodim najbolje iz sebe, a Japanci su to prepoznali.

Mi smo bili izvoznici ratova tokom devedesetih, dobili smo bombardovanje od NATO, pa se nismo promenili, samo je isplivao tvrdi nacionalizam. Koliko su Japance dve atomske bombe, koje su u Drugom svetskom ratu dobili od SAD, pogurale u pravcu tolerancije?

– Kad sam otišao iz Srbije, bila mi je odvratna ideja da neko nekog bombarduje na kraju 20. veka i smetalo mi je koliko Japanci vole Amerikance i koliko zapadna civilizacija guta japansku kulturu. Onda sam i na koncertima pričao ljudima da dolazim iz zemlje koja je bombardovana raketama s nuklearnim glavama, pa mi je jedan prijatelj rekao da je japanski narod, pre nego što je dobio te dve atomske bombe, važio za jedan od najagresivnijih naroda pre Drugog svetskog rata i da su te dve atomske bombe pomogle da nešto „kvrcne“ celoj naciji i da postanu jedna od najmiroljubivijih nacija. Platili su veliku cenu, ali su izvukli pozitivnu pouku.

Kod nas je, za razliku od Japanaca, jačao nacionalizam, umesto da jača tolerancija…

– To dokazuje samo koliko smo različiti. Loša je ta naša izolacija. Potrebno je da ljudi putuju i saznaju kako je negde drugde. Dosta sam putovao i mogu da kažem da su svi ljudi na celom svetu isti. Granice – verske, političke, državne su veštački nametnute i njima manipulišu političari da bi njima bilo dobro. Živimo u kavezu, a oni su naši demokratski izabrani gospodari i to je naša nesreća. A Japanci, iako je Japan izolovan na četiri ostrva, uspeli su da dođu do uspešnosti i tolerancije i prema sebi, ali i prema drugima.

Koliko je to iskrena, a koliko glumljena tolerancija?

– Dobro pitanje. Svaki put kada pričamo o Japanu, jako vodim računa da ne idealizujem, ali sa toliko godina provedenih u Japanu, siguran sam da je ta tolerancija njihova kultura. Japanaca ima 135 miliona, a kada bi na ta četiri ostrva živelo 135 miliona Srba, pojeli bismo jedni druge.