Nenad Pejović (KKN): Priželjkujem budućnost u kojoj muzičar nije čoko-moko politički analitičar

KKN će večeras u klubu Karmakoma nastupiti u okviru programa ovog prostora nazvanog „Koncerti za 200“, a prema rečima muzičara, stvaranje nove muzike i njeno izvođenje su uslov bez koga bend ne može, jer povratna sprega sa publikom na nastupima stvara čudesnu atmosferu.

Sa Pejovićem smo pročešljali domaće društvo i scenu uzduž i popreko ali, pre svega toga, par reči o zvučnom spektru zbog čije fuzije je KKN jedan od naših najautentičnijih bendova, od svog nastanka devedesetih do danas.

– Bilo to otrcano ili ne, ljubav i radoznalost prema muzici i rokenrolu su konstanta. Kad prebiram po žicama tražim zlatni grumen, čarobni akord, neku novu sekvencu tonova, sa svešću da ta potraga nema kraja i da je starija od mene i da će trajati i posle mene, i da će, koliko god sve priče odavno bile ispričane, uvek biti izazov ta potraga za zlatnim presekom ili idealnim skladom u muzici – kaže Pejović.

Upitan za trenutne reference za stvaranje, muzičar izdvaja nedavno objavljen singl „Sloboda i ljubav“, nastao kao reakcija na društvenu bolest koja je posle katastrofe u Novom Sadu postala objektivno očigledna, a istovremeno je i izraz sviračke interakcije kojom se uvek bave.

Što se tiče konkretnijih uticaja, muzičar otkriva da na „Fejsu“ postoji stranica Kriza morala, gde godinama sporadično kači spotove, ima tu i sasvim ličnog izbora, ali dosta toga vole i ostali članovi, pa koga zanima…

Povodom inspiracije za tekstove poslednjih godina, Pejović kaže da bi se pokušajem da se racionalno objasni stvaranje smanjio smisao pisanja muzike.

– Kad uđeš u dinosauruske godine, ta potreba za pisanjem muzike i pesama postaje deo tvoje prirode. Naravno da postoje uticaji, i trajni i povremeni, iz muzike i van nje, tj. motivi, kako kažeš, ali iz perspektive učesnika u komponovanju, čini mi se da bi racionalnim opisom tog procesa isuviše redukovao smisao pisanja muzike – pojašnjava Pejović.

Ipak, radoznali za konkretnu stvar „Muzika, mir i ljubav“, sa poslednjeg albuma „Beton“, iz razloga što je jedna onih koja komunicira baš lično s egzistencijalnim problemima koje mnogi danas, nažalost, imamo, ali i sa društvenim prevratima – kako kapitalizma u kojem smo zatečeni, tako i državnih faktora, te perioda kada smo „gutali suzavac“ boreći se za slobodu, pa čak i karantina koji nas je na nekom nesvesnom nivou promenio, upitali smo Nenada da li je nešto od navedenog bila motivacija za pesmu.

– Tuđe reči mogu nekada jasnije da objasne to što radimo, ali konkretno ta stvar je krenula od rifa koji sam svirao na nekoliko različitih pozicija, a pesma se uobličila tokom tih meseci izolacije i protesta tokom zatvaranja i sigurno da je svedočanstvo tog perioda koji danas kad smo u novom metežu izgleda kao priča iz prošlog života. U jednom trenutku u toj pesmi se pojavljuje stih „Murija širi ljubav“ i tada je to moglo da zvuči kao dosetka zasnovana na onomatopeji naslova pesme, ali je zanimljivo kako su nekoliko godina kasnije policijska kola pod rotacijom premrežila Srbiju čuvajući bezbedost na studentskim marševima koji su povezali naše palo društvo emocijama za koje smo mislili da više ne postoje u njemu – ukazuje muzičar.

S obzirom da se bunt spletom okolnosti upleo u DNK KKN ritma jer se od nastanka bore, tada protiv Miloševića, kada su koncertima i turnejama hrabrili mase s mnogim značajnim kolegama sa scene, pitali smo koliko rokenrol i umetnost i dalje predstavljaju vetar u leđa ljudima, jer se u njihovim pesmama i dalje oseća taj „slobodarski duh“.

– Voleo bih da mogu da pričam o slavnim danima rokenrol revolucije ’90-ih kad smo oterali jedan krvnički režim u ropotarnicu istorije međutim, sa najnovijim super blamažama kakve su crveni srednji prst uperen sopstvenim građanima ili poseta veterana JSO tzv. Ćacilendu vidimo da su, koliko god da je svet otišao dalje, među nama i dalje kosturi autoritarnosti, konflikta i nesreće iz nikad pospremljenog ormana tog vremena. Nikuda oni nažalost nisu odlazili. Umetnost ne može da menja političku stvarnost jedne zemlje, ali može da promeni pojedinca, a on će ili pokušati da promeni sredinu u kojoj je ili će, kako večite migracije iz i preko naših krajeva to pokazuju – promeniti sredinu u kojoj živi – zapaža Pejović.

Nadovezujući se na prču o umetničkoj podršci, KKN je nedavno stao uz projekat „Krokodili dolaze“, protiv agresivnog reklamiranja igara na sreću, te nas je zanimao i odnos benda prema plemenitim ciljevima, ali i s druge strane medijske kakofonije, koja se neretko odvija na mrežama, u takvim situacijama.

Pejović primećuje da kad kane petocifren devizni priliv na račun umetnika koji reklamiraju adikciju, sigurno nema puno sekiracije oko šuma na mrežama. Kako kaže, snimanje ove verzije „Krokodila“ je bilo dobrovoljno, skupilo se dosta imena „sedme republike“ da bi skrenulo pažnju na pošast koja je odavno naša svakodnevica.

– Podržavamo sve akcije koje podstiču rast posrnulog društva koliko je do nas jer ne bi nikakvog smisla imalo da u skladu sa reputacijom koja se tu i tamo pripisuje bendu kao što smo mi ili sličnim reklamiramo npr. 600 kila heroina u sefu pod kontrolom države iz 2000/2001. „Sloboda i ljubav“, singl koji smo nedavno objavili nedvosmisleno govori kojim vrednostima pripadamo – ukazuje Pejović.

O tome da li oseća svež talas promene u našem društvu, s obzirom da su se prostori poput SKC-a vratili svojoj svrsi a među ljudima probudila nova nada, Pejović kaže da je na pomolu buđenje ali i mogućnost haosa.

– Osećam buđenje, ono se predugo čekalo, ta šansa da počnemo da se ponašamo uljudnije, što podrazumeva i reafirmaciju struke, ali osećam i mogućnost da nam život sklizne u haos, nakon čega bi se opet desile promene u stilu šakom o sto, a koje bi nas posle nekog vremena ponovo dovele u jedno ovakvo neproglašeno vanredno stanje – kaže Pejović i ističe – Priželjkujem budućnost u kojoj kao muzičar ne moram da se stalno stavljam u ulogu čoko-moko političkog analitičara, toj sceni nisu potrebna pojačanja, nego da meditiramo o srpskom, jugoslovenskom, evropskom, američkom ili svetskom rokenrolu.

A kad smo kod svetskih faca, sastav Massive Attack najavljen je kao deo koncertnog programa za ovogodišnji Arsenal, na kom će grmeti i domaća ekipa, a u plejadi je naravno i KKN. No, upitan da li mu se čini da naši koncertni događaji postaju sve kvalitetniji Pejović odgovara odrečno.

– Ne čini mi se, Massive Attack sam u nekom prošlom životu gledao u Areni u kojoj se bar nekoliko puta godišnje dešavalo neko značajno muzičko gostovanje, toga više nema, ali ima dosta klupskih, za širu javnost nevidljivih koncerata, a isto tako na festivalima kao što je Arsenal pojavljuju se zanimljiva imena – primećuje muzičar.

Izdvajajući faktore koji negativno utiču na našu koncertnu scenu, kaže da su brojni i to: hronično niži standard, premalo platežne publike, nepripadanje EU u kojoj su povoljniji uslovi za bukiranje većih imena itd.

– Ipak, daleko smo i dalje od vakuuma ’90-ih u kojima smo imali prilike da gledamo sve zajedno desetak ili dvadeset stranih koncerata, samo u 2025. ima toliko gostovanja, sve i da zanemarimo tzv. rusku scenu koja nam se desila od 2022. Podizanje kvaliteta vidim u organizaciji koncerata, u njihovoj produkciji, u približavanju tzv. svetskim standardima – uviđa Pejović.

Na konstataciju da se ploče vraćaju u modu, što govori da ljubitelji muzike ne odustaju od svoje strasti, muzičar ističe da se vinil kultura vraća negde od prve ekonomske krize, te da sada kad smo u neproglašenoj drugoj svetskoj ekonomskoj krizi, jasno je da su se ploče vratile da ostanu.

– To je opet više kulturno značajna činjenica, muzički biznis vode ljudi koji upravljaju mrežom i novac koji se vrti oko ploča je smešan u odnosu na muzičke internet servise. Opet, reč strast ne bih toliko vezao za kolekcionare, koliko za ostatak čovečanstva koji je poverovao da su telefoni uređaji sa besplatnom muzikom – ako reč strast vuče koren od stradanja, ustanovljena navika slušanja muzike sa telefona, a ne muzičkih uređaja koje treba platiti i za njih izdvojiti prostor, svodi zvuk na desetak posto od onog što je snimljeno, ostalih 90 posto zvučne slike strada u sabijanju muzike da bi korisnici ostali u ubeđenju da im je sve u ruci – zapaža Pejović.

Našu alt scenu muzičar vidi kao kulturnu činjenicu koja opstaje uprkos teškom hodu istorije u našim krajevima i uprkos donekle izmenjenom značenju alternative ’80-ih i ’90-ih iz koje i sam dolazi. Stoga, sa trenutne scene izdvaja sva imena koja uspevaju da dođu do ploče ili uopšte koja realizuju svoje snove kroz rokenrol, kao i bendove koji od oslobađanja SKC-a sviraju tamo poslednjih nedelja.

U kontekstu mesta poput SKC-a, KKN je kroz karijeru „overio“ najznačajnije prostore u Beogradu, Srbiji i šire. Neki od njih na žalost više ne postoje, jer je beogradska alternativna scena do sada izgubila Akademiju, BIGZ i mnoge neverovatne prostore koji su ključali životom i krojili duh grada. Upitali smo ga za „svetilišta“ alt kulture u kojima se gradila scena.

– Po pravilu, to nisu koncertni prostori, bar ne sa tehničke strane, pošto u Srbiji ima smešno malo prostora namenski izgrađenih za potrebe izvođenja bilo kakve muzike. Mi smo svirali na desetinama lokacija u Beogradu, i šta god da se izgubilo sa prestankom postojanja kultnih mesta, mislim da je duh opstao i da kao voda uvek nalazi neki novi put – primećuje Pejović i dodaje – Mislim da su DŽetove „Godine na 6“ odlična polazna tačka za to pitanje kada je beogradska priča u pitanju, a iz mog ugla to su, osim svih tih prostora i klubova u kojima smo svirali ili slušali druge kako sviraju, važne i sobe i ulice i putovanja i drugi gradovi… – zaključuje Nenad Pejović, sumirajući značaj „svetih mesta“ rokenrola.