Kada 18. oktobra na sceni Doma sindikata bude zapevala svoju pesmu „Dimonds and Rust“ ili hitove svojih kolega Boba Dilana, Stiva Erla ili Leonarda Koena, koje voli da izvodi, biće jasno zašto američka folk pevačica i aktivistkinja Džoan Baez i u svojoj 73. godini ne odustaje od namere da dokaže da muzika menja svet.
Legendarna interpretatorka nastupiće posle 25 godina u Beogradu. I nakon toliko godina njenu muzičku karijeru nemoguće je razdvojiti od njenog političkog i društvenog angažmana. Njen rad spojio ju je sa Martinom Luter Kingom, Vaclavom Havelom, Nelsonom Mandelom… Njeno izvođenje pesme „We Shall Overcome“ postalo je nezvanična himna američkog pokreta za građanska prava, ali i svih potlačenih grupa širom sveta, za koje je pevala čak prevodeći stihove na njihove jezike (narodu Irana pevala je na persijskom 2009. godine).
Svet će joj zauvek ostati dužan, jer je predstavila anonimnog Boba Dilana, izvodeći njegove pesme i pozivajući ga na pozornicu na svojim nastupima (što joj on kasnije nije uzvratio, zbog čega je i došlo do raskola ovo dvoje prijatelja, ali i ljubavnika). Kao što reče američki kantautor Stiv Erl u dokumentarcu kanala PBS „Džoan Baez: tako lep zvuk“ – često to zaboravljamo, ali Dilan je tu bio sa njom, a ne ona sa njim.
– Ne sećam se previše Beograda kada sam ga posetila 1989. godine. Ali to je zato što moj mozak ne funkcioniše tako dobro ovih dana. Ne sećam se više toliko dobro, jer svaki dan doživljavam neke nove stvari. Svakim danom je sve više zemalja koje posećujem. Moraću ovaj put da ga dobro osmotrim. Sudiću o njemu na osnovu ove posete – kaže u telefonskom razgovoru za Danas ova dobitnica Gremija za životno delo, ali i inspiratorka nagrade „Džoan Baez“, koju je Amnesti internešenel ustanovio u njenu čast.
Baezova je trenutno u Parizu gde u Olimpiji drži šest koncerata zaredom. Pre Beograda ona će posetiti Ljubljanu, a kasnije nastaviti put Zagreba. Zagrebačka publika u nekoliko navrata ju je slušala, a na ovim prostorima upamćena je njena poseta opsadnom Sarajevu aprila 1993. godine, kada je bila jedna od prvih muzičarki koje su posetili ovaj grad (na Jutjubu se može naći snimak njenog izvođenja pesme „Sarajevo, ljubavi moja“).
Svoje memoare počinjete rečenicom „Rođena sam sa darom“, ali da li ste znali da će vaš „glas za pevanje“ postati glas potlačenih? Kada ste saznali da ne želite samo da pevate, nego i da menjate svet?
– Zapravo, veoma rano. Istovremeno kada sam počinjala da pevam, znala sam i da želim da utičem na svet, jer iako sam imala samo deset godina, moja porodica je bila veoma politički aktivna. Oni su bili veliki zagovornici nenasilnog protesta. To je bilo u mojoj krvi. Deo mog dara bilo je i to što sam sa njim mogla da učinim sve ono što sam učinila. Uspela sam da nađem svoje mesto na pola puta između muzike i aktivizma.
Najvažniji dan koji je spojio vašu muziku i aktivizam je bio „Marš na Vašington za poslove i slobodu“. Kako se danas sećate tog dana?
– Sećam se da je bilo jako toplo… Da sam videla više novinara nego ikad u svom životu… Da sam videla više ljudi na jednom mestu nego ikada u svom životu. Bio je jako uzbudljiv dan. Svi su očekivali promenu. Niko nije očekivao tako lep govor. Čak ni King. On je počeo da upija svu tu nadu ljudi oko sebe. Jednostavno je počeo da govori iz te snage koju je dobio od njih. To je zaista bio neverovatan dan.
Često ističete da je vaš moto „Male pobede i veliki porazi“. Kako danas vidite borbu za ljudska prava? Da li je postigla svoje ciljeve ili je imala više neuspeha?
– Mislim da smo imali neke male pobede, ali i neke velike, i mnogo poraza. Nekada Afroamerikanci nisu mogli da uđu na prednja vrata autobusa. Ljudi često zaboravljaju takve stvari. Ali sve što je učinjeno nije dovoljno. Ima mnogo posla koji tek treba uraditi da bi bilo još velikih pobeda.
Kada se Barak Obama pojavio, uporedili ste njegovu želju za promenom sa Kingovom. Da li i dalje mislite isto?
– Volela bih da je Obama ostao na ulici i da je organizovao proteste kao što je King to činio, jer smo tako mogli da dođemo do istinske društvene promene. Desilo se nešto tipično, nešto što se moglo očekivati, kada neko dobije moć, kao što je predsedničko mesto. Kada postanete zarobljeni u ovalnom kabinetu, postaje sve teže da radite na ostvarivanju svojih snova.
Često napominjete da nikada niste bili levičarka, već da ste podržavali samo neke njihove ideje. Kako kažete, bili ste aktivni na obe strane…
– Ne bih pevala u Češkoj da nisam bila na obe strane. Ne bih bila u Čehoslovačkoj da nije tako.
Ipak, zanimljivo je da ste ‘60-ih i ‘70-ih morali da izaberete stranu. Kako kažete, bili ste ili protiv rata u Vijetnamu ili za rat, ili ste mrzeli crnce ili ste bili za Kinga… Da li je pasivnost i neutralnost zapravo najveći problem današnjeg društva? Da li su mladi odustali od borbe?
– Mislim da nismo stvorili prostor za njih. Oni nisu odustali od borbe, jer oni ne znaju šta je borba. Ako uzmete na primer srpsku revoluciju, ta neverovatna deca su imala jedinstven cilj, a to je da se svrgne diktatura i donese demokratija. Danas postoji hiljadu ciljeva. Mnogi ljudi osećaju da ne postoji jedinstveni pokret koji bi spojio njihovu zajedničku borbu i koji bi našao njihov zajednički cilj. Sve je disperzivno, ne oseća se jedinstvenost. Teško je reći, ali i danas neverovatne stvari čine neverovatni ljudi. Samo mi ne možemo da čujemo o njima.
Poslednjih dana čuli smo o Honkongu. Svojevremeno vi ste podržali pokret „Okupiraj Vol Strit“. Da li nam takve stvari ipak daju nadu?
– Dve stvari su nam vratile osećaj koji smo imali ‘60-ih i ‘70-ih godina. Jedna je bila „Okupiraj Vol Strit“. Kada je počeo taj protest, imao je potpuno nov i svež pristup jer su ljudi delili zajednički osećaj. Po mom mišljenju, „Okupiraj Vol Strit“ je imao previše ciljeva. Nisu želeli nikakve vođe, ali mislim da im je falilo malo usmeravanja, zato nije ništa postigao. Drugi put kada smo zbog neverovatnih ljudi osetili da je sve moguće bilo je kad je Barak Obama držao svoje divne govore pre nego što je izabran za predsednika. To je taj osećaj! Ljudi mogu to da prepoznaju, samo je taj osećaj trenutno u vakuumu.
Svoj nastup na koncertu Live Aid otvorili ste rečenicom „Dobrodošli, deco ‘80-ih. Ovo je vaš Vudstok“. Kada je muzika prestala da bude jedno od najvažnijih sredstava aktivizma?
– To je dobro pitanje. Ljudi se šale vezano za Live Aid, jer je to bila dobra zamisao koja je dala veliku utehu toj deci u Etiopiji, ali nije imala nikakav politički pravac. To je tipičan primer muzike, ali i ljudi koji nisu spremni da preuzmu rizik za ono o čemu pevaju. Već je bilo mnogo manje promena zahvaljujući muzici, nakon onoga što se dogodilo na Vudstoku. Ljudi koji su učestvovali na Vudstoku polako su odustajali. Live Aid je imao potpuno drugačiju atmosferu.
Neki od lidera protestne pesme odustali su još ‘60-ih i ‘70-ih. Medu njima je i Bob Dilan. Zašto on nije čuo da „ljudi plaču za njim“, kao što kažete u vašoj pesmi „Bobiju“?
– To morate njega da pitate. Ne sećam se da li smo ikada pričali o toj mojoj pesmi. Ja ga, u stvari, zaista nikada nisam razumela.
Zanimljivo je da su se vremenom pojavljivali brojni muzičari koji su nastavili Dilanov put. Ipak, kao da nema ženskih autora koji bi produžili vaš glas. Zašto „snažne“ pop pevačice ne pevaju o društvenim i političkim problemima?
– Mislim da one pišu pesme i pevaju, ali ne znam da li je to stvar dara ili drugog vremenskog perioda. Ja lično ne znam da li će se neko pojaviti, poput pevača tokom ‘60-ih i ‘70-ih, ali znam da će biti veoma teško ako se to dogodi. Za tako nešto u ovom trenutku ne postoji platforma. Ta muzika je bila dug tog vremena. Zbog prirode epohe ona je prerasla svoje andergraund okvire i postala deo kulture. Sada tako nešto nije moguće.
Da li mislite da je obaveza umetnika da govori o društvenim i političkim problemima?
– Ako nekome kažete da imaju obavezu, oni to ne žele da čuju. Sve što mogu reći jeste da je za mene to u stvari najbogatiji deo mog života.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
