Ovo je poslednji tinejdžerski Dan Svetog Patrika

– Bilo je ponuda da se na Dan svetog Patrika svira u inostranstvu i u nekim drugim gradovima. Ali ne, to nije to. Mi smo bend koji je potekao iz ovog miljea, koji je to počeo da slavi ovde. To je sada tradicija koja se ne sme srušiti. Ako jedan Stouk siti ima tradiciju od sto i nešto godina, zašto je i Orthodox Celts ne bi imali. Inače imamo dosta poziva tokom godine za sviranje u inostranstvu, problem nastane kada organizator skapira da nas je u bendu devet i da ne možemo i nećemo da dođemo u suženom sastavu. Tek tada shvate da su Orthodox Celts u stvari mnogo veće ime nego što su zamišljali – priča Aca Seltik.

Da li je ranijih godina, a naročito tokom devedesetih, bilo straha da bi tradicija mogla da se prekine?

– Nije bilo straha jer bi mi to svirali makar u nečijoj dnevnoj sobi ili kod mene u dvorištu. Možda je bilo straha da će nam prekinuti koncert ili da će se desiti nešto nepredviđeno u toku samog nastupa. U Sava centru je 2000. godine policija u tri navrata tokom nastupa imala plan da prekine koncert. To je bio koncert u godini kada smo snimili spot sa pesnicom, koja u tom trenutku nije imala veze sa Otporom, ali tako je bilo protumačeno. Očekivalo se da će taj koncert prerasti u neki vid političkih demonstracija, što se međutim nije desilo.

Šta se zbiva sa novim albumom i zašto na koncertu nećete svirati nove pesme iako ste još prošle godine promovisali jednu od novih numera „King of the Hill“?

– Ja sam čovek koji voli ploče. I dan danas kad mogu da kupim ploču, ja kupim ploču. Diskove kupujem samo u nedostatku vinila. Vidim da se tržište opet okreće vinilima, valjda zato što su shvatili da to ne može da se piratizuje. Najsrećniji bih bio kada bismo mogli da izdamo vinil. E sad, koliko je to u Srbiji izvodljivo, videćemo, nemam pojma. Grozim se na pomisao da nemamo fizički nosač zvuka i da to bude samo slobodno preuzimanje sa interneta. Kao da ti nešto fali, dobio si formu, ali gde je duša. Vreme nam ne predstavlja nikakvo merilo i jedino je merodavno da mi budemo zadovoljni onim što će se na kraju naći na albumu. U ovom trenutku bi sigurno u studiju snimili sedam pesama iz cuga i dorađivale bi se možda još tri ili četiri.

Postalo je uobičajeno da koncertu Dan Svetog Patrika prisustvuju i fanovi iz inostranstva. Kako gledate na tu popularnost grupe u drugim zemljama?

– Dešava mi se da natrčim na ljude koji su došli samo na koncert i odmah lete kući i to ne samo na Dan Svetog Patrika. Lično sam u stanju da odem negde drugde da gledam Iron Maiden (Ajron Mejden) ili Pogues (Pougs), ali nikada mi nije padalo na pamet da bi to neko mogao da radi zbog Keltsa. To je sada veća doza odgovornosti. Možemo mi da se zavitlavamo na ovaj ili onaj način, ali ako neko sedne u avion i prevali 2.000 kilometara samo da bi te video, onda znači da ipak nešto vrediš i da nipošto ne smeš da ga razočaraš.

Da li ste razmišljali da koncert na Dan Svetog Patrika sledeći put napravite u nekom većem prostoru?

– Raditi koncert u Areni i pustiti pola kapaciteta, oko 8.000 karata u prodaju, sa cenom koja ne bi mogla da bude kao u Domu omladine, ne znam koliko je realna u ovom trenutku u zemlji Srbiji. Ovo je zemlja gde niko neće da prizna, od premijera do predsednika sa jedne strane, pa do ponosnih nesrećnika na dnu materijalne lestvice s druge strane, da se dešava borba za goli život, za opstanak… Odvojiti novac za kartu, majicu i neki suvenir i neko piće na koncertu, to je već ozbiljan izdatak. Zamislite još koliki je to neviđeni udar na džep na nekoga ko dolazi iz unutrašnjosti, a ima ih mnogo koji bi došli. Nadam se da će se nešto promeniti sledeće godine kada slavimo 20. godina od osnivanja. To će sigurno biti nešto sasvim posebno. Ovaj sada Dan Svetog Patrika u stvari će biti poslednji tinejdžerski. Sada je tinejdžerska ludnica došla do maksimuma i sledeće godine prelazimo na doktorat.

Irski folk najbolje sviraju neirski bendovi

– Irci su pomalo sujetni i malo im je intrigantno kako je moguće da mi sviramo njihovu muziku sa toliko duha. Moja tvrdnja je da najbolji irski folk sviraju neirski bendovi. Sami Irci to verovatno shvataju kao nasleđe, svaka kuća ima svoj bend, svako svira u podrumu… Mi to doživljavamo dublje, na arhetipskom nivou. Mi ronimo prošlost koja je njima svakodnevica. Mada, nikad se ne zna. Možda ta prošlost postane naša sadašnjost, ne zna se šta će istorija novo otkriti i dokazati – objašnjava Aca Seltik.