Ponovo je došlo vreme za revoluciju u muzici

Buzzcocks su se već dokazali pred srpskom publikom – prvi put 2006. godine napunili su veliku salu DOB-a, a usledio je 2009. sjajan nastup na Exitu.

Pevač Hauard Devoto i gitarista Pit Šeli pokrenuli su Buzzcocks u februaru 1976. u Boltonu, predgrađu Mančestera, pod uticajem koncerta Sex Pistolsa, a do kraja godine objavljuju jedno od prvih diskografskih izdanja britanskog panka – EP „Spiral Scratch“. Međutim, Devoto odlazi i potom osniva kultni post-pank sastav Magazine, a Buzzcocks se ubrzo ustaljuju u najčuvenijoj postavi – gitarista i pevač Pit Šeli, basista Stiv Garvi, bubnjar Džon Maher i gitarista Stiv Digl, sa kojim smo pričali pred beogradski koncert.

• Kako je izgledala mančesterska scena u vreme kada su Buzzcocks počeli da sviraju?

Pa, zapravo u Mančesteru u to vreme nije ni postojala neka scena, bili su tu samo neki progresivni hipi bendovi, ali i to je polako nestajalo. Tada je bilo na nama da pokrenemo stvari, imali smo nekih 19-20 godina i mislili smo da nam treba nešto uzbudljivo u muzici i životu, kao što je pravljenje kratkih, snažnih pesama ili čak razbijanje opreme na koncertima, samo da bismo pokrenuli stvari iz mrtvila. Takođe, naše pesme i jesu govorile upravo o stvarima koje su se događale tada. Neočekivan obrt je stigao onog momenta kada su Sex Pistols prvi put svirali u Mančesteru, mi smo im sredili svirku – od tada je pokrenut ceo svet panka.

• A vi ste imali prvu svirku upravo sa grupom Sex Pistols?

Jesmo, i nakon toga se Mančester ucrtao na muzičku mapu Britanije, jer do tada je London bio glavno mesto događanja. To je stvorilo posebnu vrstu elektriciteta u Mančesteru i pokrenulo lavinu novih bendova koji su se posle nas pojavili u gradu. Njihovi počeci su na neki način svi povezani sa Buzzcocksom.

• Vodili ste čak i Joy Division sa vama na turneju dok su oni bili još uvek nepoznat bend?

Da, to je bilo vreme kada smo svirke češće imali, umesto u klubovima, u velikim pozorišnim salama koje primaju mnogo više ljudi. Tada su svi bendovi pomagali jedni drugima i tako je došlo i do toga da povedemo Joy Division na turneju kada su nas pitali za to. Nažalost, Jan Kertis je izvršio samoubistvo nešto kasnije, ali turneja je zaista bila odlična.

• Kako ta scena izgleda danas, da li postoje neki mladi bendovi koje volite?

Danas ima mnogo dobrih mladih bendova, ali mislim da zbog ekonomskih razloga mnogi od njih ne mogu da se probiju, što je šteta jer ima veoma talentovanih ljudi. Svako ko je različit i ne uklapa se u neki mejnstrim, rizikuje da izdavačke kuće neće hteti da ga prihvate jer ne očekuju da zarade milione na takvoj muzici, nažalost takvi ljudi diktiraju šta će se slušati. U ona pank vremena nije bilo šanse da dozvolimo da nam izdavačke kuće određuju šta ćemo slušati…

• Pank je u stara dobra vremena imao moć da menja stvari, kako gledate na to danas?

U to vreme ljudi su tražili uzbuđenje, želeli su da pank-rok bude utkan u sve ono što ih okružuje, što im je otvorilo um za mnoge stvari, uključujući tu i sve vrste umetnosti, ne samo muziku. Kada danas slušate neku ploču Buzzcocks-a ili nekog drugog pank benda mislim da možete da steknete predstavu o tome kakav je to bio način života uopšte i kakav je uticaj muzika imala na njega, dok danas izdavačke kuće žele da nam nametnu neku klinku ili klinca koji će da peva i brblja o bilo čemu, to je samo za idiote… Za mene su ploča, pesma i muzika kao velika slika ili velika poezija, pružaju mnogo toga jer nije u pitanju neka isprazna stvar. Mislim da je ponovo došlo vreme za revoluciju u muzici. Zato sam izbacio i solo album sa „Steve Diggle & The Revolution Of Sound“. Nije sve u novcu i sličnim stvarima, mi smo ljudska bića, treba to da shvatimo i treba da stvaramo nešto uzvišeno i da se osećamo živima, da unesemo lepotu u svet.

• A to vas, pretpostavljam, i motiviše da nastavite da pravite muziku?

Naravno, to su upravo te stvari koje sam malopre spomenuo. Osim toga, ljudi moraju da žive iz dana u dan, a ta činjenica se definitivno oseti i u mojoj muzici jer je ja osećam kao i svi. Tu su one svakodnevne stvari, poput plaćanja računa i ostalih gluposti i baš zbog toga nam je potrebno da se vinemo u svet umetnosti gde možemo da zaboravimo i prevaziđemo sve to. Često se dešava da ljudi posle naših svirki, koje su uvek nabijene posebnom vrstom energije i elektriciteta, izjave da se sada osećaju kao da mogu da urade bilo šta, da im je to dalo snage i ispunilo ih. To je ono što me inspiriše i često se nađe u mojim pesmama, kao i razne druge stvari koje me okružuju. Sve to donosi izvestan osećaj autonomije, osećaj da možemo sami sebi da stvaramo pravila – ono što dobijamo kroz muziku ne može nam niko oduzeti, to je ono što mi jesmo. A to i jeste najvažnije – otkriti ko smo zapravo, a muzika pomaže u tome, ona slavi to što jesmo. Jer ako na kraju sve svedemo na život i smrt, onda je jako važno da radimo ono što nam pomaže da se osećamo živima. Mnoge stvari tokom života jesu teške ali moramo da održimo to stanje duha, a muzika nam daje mnogo energije za to.

• Pre nekoliko godina ste svirali na Exit festivalu, kakvi su vam utisci?

Bilo je fantastično! Tada smo prvi put bili tamo i videli festival i sjajno mesto gde se održava i sve te ljude koji šetaju svuda po toj veličanstvenoj tvrđavi. Bio je to neverovatan doživljaj i divno iskustvo. Bilo je super svirati tamo i publika je odlično reagovala, bila je velika gužva, i to je sjajan osećaj da su ljudi, od tako široke ponude bendova i elektronske muzike na jednom mestu, izabrali da dođu i slušaju baš našu muziku. Mislim da je to zato što ne postoji nijedan bend kao što su Buzzcocks, mi imamo neku posebnu vrstu energije koja prosto leti sa bine ka ljudima, ali isto tako ta energija se od njih vraća nama, što je veoma moćna stvar i nezamenjiv osećaj.

• Šta ćete svirati u Beogradu?

Sviraćemo odabir naših najvećih hit-singlova, zatim neke eksperimentalne stvari, ali i naše laganije i brže pesme, tako da će repertoar biti baš raznolik. Verovatno ćemo svirati i dve sasvim nove pesme.

• Kakvi su vam dalji planovi, hoćete li uskoro snimati Buzzcocks album?

Posle svirke u Beogradu planiramo da snimimo te dve nove pesme kao singl, a zatim ćemo nastaviti sa snimanjem celog albuma. Nadam se da ćemo do jeseni ili najkasnije do kraja godine imati kompletan novi album. Definitivno je vreme za novi Buzzcocks album! Ali poslednjih godina smo bili previše zauzeti turnejama, svirali smo svuda po svetu, tako da nismo imali vremena za studio, iako imamo već dvadesetak novih pesama.

Udarili temelje pank muzike

Spajajući agresivnost dve distorzirane gitare praćene brzom i čvrstom ritam sekcijom, povrh kojih je položen Šelijev melodičan i često nežan glas, Buzzcocks su udarili temelje pop-panka. Najpoznatiju pesmu Buzzcocksa „Ever Fallen in Love“ obradili su, između ostalih, krajem osamdesetih Fine Young Cannibals, kao i sam Šeli 2005. godine uz pomoć rok veličina poput Rodžera Daltrija, Dejvida Gilmora, Eltona Džona, Roberta Planta i drugih, kao posvetu uticajnom radijskom voditelju Džonu Pilu (1939-2004).