Koncert pred milionima mrtvih: Queens of the Stone Age o snimanju u pariskim katakombama za Danas

Razlog zbog kog su se Queens of the Stone Age našli u podzemlju je ostvarenje sna otelotvorenog audio-vizuelnim dokumentom.

U legendarnim tunelima, okruženi doslovno milionima ljudskih ostataka, koje je frontmen Džoš Homi (Joshua Homme) opisao kao „najveću publiku za koju su ikada svirali“ iz podzemlja „grada svetlosti“ izrodili su album Alive in the Catacombs, istoimeni dokumentarac i prateći film iza kulisa Alive in Paris and Before.

Ljubitelji benda koji žele sopstvenim čulima da dožive harizmu jedinstvenu samo za Queens of the Stone Age – kroz performans u kojem se bend emotivno ogoljava, nudeći sirovu iskrenost tokom izvođenja nekih od svojih najboljih pesama, i to sve okruženi kosturima i estetikom umetničkog filma – materijal mogu pronaći na sajtu benda, gde je dostupan za kupovinu ili iznajmljivanje putem stranice: qotsa.com.

Inače, QOTSA je prošle godine trebalo da održi dvodnevni koncert u Zagrebu, 23. i 24. jula, međutim datumi su – kao i ostatak evropske turneje – otkazani jer je Džoš Homi morao hitno da se vrati u SAD na operaciju.

Najvažnije – Homi je sada dobro, a dodatni razlog za radost su novi datumi: 22. i 23. jul 2025. kada će QOTSA zatresti zagrebački prostor SRC Šalata.

Ali pre svega toga – o iskustvu iz Gradske kosturnice, za Danas govori Majki Šuz.

Vi ste prvi bend ikada koji je dobio dozvolu da nastupa i snima u pariskim katakombama. Kako vam je to uspelo?

– Ne znam koliko nas je ljudi to pitalo, možda ima veze sa onim „traži i dobićeš“, kapiraš? Možda niko ranije nije ni pokušao. Ne znam kakve su bile liste čekanja, ali pretpostavljam da smo samo… je**no gurali dok nisu rekli „da“. I to je super. Znam da mnogi snimaju u Red Rocks amfiteatru, jednom od mojih omiljenih mesta na svetu… Ali imati nešto jedinstveno kao ovo – čini stvar posebnijom. Nije poenta samo što smo mi tamo nastupili, već što je cela stvar – kombinacija svega – stvorila jedinstveno iskustvo.

Kako ste došli na ideju da svirate u katakombama, pred milionima ljudskih ostataka?

– Ne znam zašto, ali Džoš je oduvek imao tu ideju o kojoj stalno priča. Ja sam u bendu već 18 godina i o nastupu u katakombama slušam od samog početka… U suštini, to je jedna od onih stvari koje volimo da radimo – da stavljamo sebe u situacije i na mesta na kojima, pretpostavljam, ne bismo „trebali“ da budemo. Da se usudimo na nešto van okvira, nešto što je drugačije čak i za nas same. A samo to mesto je posebno. Stekli smo duboku povezanost sa Parizom. Imali smo želju da stvorimo nešto nesvakidašnje – bliže umetničkom delu nego klasičnom koncertu, ali ne u smislu da taj koncept repliciramo. Nastup je po sentimentu bliži nečemu poput Pink Floydovog koncerta Live at Pompeii – a Pompeja je primer toga kako se stvari mogu raditi izvan uobičajenog. Kreiranje muzike u skladu s vizuelnim prostorom.

Kako ste se osećali s obzirom na monumentalnost prostora? Da li su vam se javljala „otkrovenja“ tokom sviranja ili egzistencijalni momenti?

– Definitivno! Nikada ranije nisam bio tamo i u tom prvom iskustvu sam na neki način uživao i kao posetilac, i kao turista, ali i kao muzičar koji stvara na tom mestu. Jer dok uviđaš „sliku“ tog prostora – doživljavaš ga vizuelno podsticajno, pomalo jezivo, gotovo ritualno. Kada se nađeš dole, ispod Pariza, i sagledaš sve te ljudske ostatke, počneš da razmišljaš o sebi, o nama kao ljudima, o tome kako – iako verujem da smo svi veoma različiti – svi imamo isto odredište. Ne bih sve da svedem na Džoševo zdravlje, ali su se takve misli javljale delom i zbog njegovog ranjivog fizičkog stanja u tom trenutku. To nas je, i mene i ceo bend, stavilo u vrlo emotivno raspoloženje. U takvoj situaciji zaista počnu da naviru razne misli. Jedna od njih je bila vezana za to što smo morali da otkažemo turneju. U tom momentu sam razmišljao – da li će Džoš biti dobro? Sada jeste, naravno, ali tada nismo znali šta će biti posle. A kada otkažeš toliki broj nastupa – što inače nikada ne radimo – počneš da se pitaš: da li je ovo kraj benda? Sve te misli krenule su da se javljaju. Jedan dan tamo dole bio je vrlo emotivan, posebno dok smo istovremeno radili na tome da priredimo nastup kakav želimo.

Pomenuli ste otkazanu turneju, na koju ste se sada vratili, i mi s radošću isčekujemo vaš nastup u Zagrebu. Mnogo ljudi iz Srbije biće tada u Hrvatskoj! Kada čovek razmisli – Queens of the Stone Age je nastupao na najluđim mogućim mestima – od pustinje, preko najvećih dvorana i festivala, pa do katakombi. Šta tebe i dalje pokreće da sviraš uživo?

– Prvo što mi pada na pamet jeste – putovanje i stalno otkrivanje novih stvari. Prošlo je dosta vremena otkako smo poslednji put bili na turneji – skoro godinu dana – i čim sam kročio u drugi grad, odmah sam pomislio: „Ah, volim ovo.“ Volim da putujem, da vidim nova mesta, da sviram za raznovrsnu publiku i da donosim radost ljudima, a neki nas možda ranije nisu gledali uživo.
Uživam u tome, jer to je ono čega mi, jednostavno, nikad nije dosta. To je moj život – jedina stvar kojom sam se bavio i koju znam. Nekad se i zapitam – da li će postojati neki drugi pravac, nešto drugo? A onda pomislim: možda je baš ovo ono što treba da radim. Volim da sviram, i volim da sviram baš sa ovim momcima. Mislim da smo srećni i nadamo se da će stvari poput katakombi doneti nove fanove – ljude koji nas možda nikad ranije nisu uzimali u obzir. Nastup u katakombama je otelotvorenje ideje da kod nas ne postoje granice ni pravila o tome kakvu muziku i umetnost možemo da stvaramo.

Tim nastupom ste stvorili autentičnu atmosferu, u kojoj su zvuk i reči pesama odjeknuli u drugačijoj estetici, gotovo renesansno. Kako ste birali repertoar koji ćete izvesti?

– Upravo to što si rekla – pesme koje smo odabrali iznenadile su čak i mene. I ja sam bio zatečen rečima i stihovima kad sam ih sagledao u novom svetlu. I to je i bila poenta. Ali nismo birali pesme s predubeđenjem da će stihovi dobiti dublje značenje. U stanju u kojem smo bili – i u kom se Džoš nalazio – kad sam čuo neke fraze, pomislio sam: „O moj Bože.“ Kao da smo sve unapred planirali, a nismo.

Što se tiče muzike, razmišljao sam više u orkestarskom smislu, jer smo znali da će gudački instrumenti biti u fokusu. Birali smo pesme koje se mogu transformisati u nešto novo. Neke su se prirodno uklopile – kao Villains of Circumstance, koju su Džoš i Din već izveli u sličnom stilu kod Džulsa Holanda, uz gudački orkestar. Znali smo da to funkcioniše, pa je ona bila logičan izbor. A i pesma govori o čežnji i porodici, o tom osećaju kada si daleko od doma – što se u kontekstu katakombi – i izvođenja pred milionima mrtvih – činilo izuzetno prikladnim.

Kako je akustika katakombi interagovala sa vašom muzikom, jer deluje kao da i sam prostor stvara sopstveni zvuk?

– Nismo znali šta da očekujemo, dok se nismo supstili dole. Mislili smo da će zvuk odjekivati preglasno, kao u katedrali, ali prostor je zapravo bio veoma suv i „mrtav“ u akustičnom smislu, dok je sa plafona kapljala voda. Imali smo lavalier mikrofone zakačene za nas, plus dodatne – postavljene niz hodnik – koji su hvatali te zvuke. Kasnije, kad smo slušali snimke, bio sam iznenađen koliko je sve dobro zabeleženo.

Na primer, na početku Villains of Circumstance čuju se naši i snimateljevi koraci – kao u folej studiju za film. Nismo hteli da ih „čistimo“ – ostavili smo ih, jer je to zabeležena stvarnost. Većina bi ih izbacila, jer mogu da se protumače kao greška, ali mi smo prihvatili te „srećne nesreće“. Evo još jedne takve situacije – kako smo mogli da se krećemo tokom snimanja zahvaljujući bežičnim mikrofonima, Džoš je usred prve pesme zaneseno šetao po katakombama – pa je bilo prilično zeznuto svirati i pokušavati da pevaš s nekim ko je, u tom momentu, odšetao do druge strane jeb*** zida. Ali baš te situacije ti daju slobodu da uradiš nešto što inače ne bi desilo da si prikovan za mikrofon.