Rokenrol je korov koji ne može da se iščupa

Svirali su od malih klupskih prostora poput Dadova i kluba SKC-a, do velikih prostora kao što je stadion Tašmajdan 1996. ili Kalemegdan 1997. godine, pred više stotina, hiljada i desetina hiljada posetilaca. Povodom beogradskog koncerta na kojem će Brejkersi proslaviti 30. rođendan, porazgovarali smo sa Canetom.

• Zbog čega ste odabrali baš Halu sportova i koliko vam je važan ovaj jubilej?

Hala sportova nije ni prevelika ni previše mala. Da ne bismo pravili nekoliko koncerata u manjim prostorima, ovako ćemo imati koncentrisanu energiju i snagu i imaćemo sve na jednom mestu. Već smo tri puta svirali u Hali sportova tako da imamo otprilike osećaj te zapremine – jeste hala ali može da se napravi veoma intimna atmosfera. A to sa jubilejem je jednostavno tako ispalo, svim ljudima treba neki povod za nešto. U takvom vremenu živimo, a što smo stariji, više jubileja imamo, to je tako. Verovatno će biti i jubilej 25 godina od izlaska prve ploče i slično…

• Da li ste na početku karijere očekivali da će bend toliko trajati, ili tada niste ni razmišljali toliko unapred?

Ma ne, ne možeš ti tada, na početku, da dobaciš tako daleko. Tada je bilo ono – da li ćemo izdržati narednu nedelju, pošto su svi bili različiti ljudi. A kad počinješ da stasavaš treba vremena za prilagođavanje, sve te kockice treba da se srede. To je kao kad napraviš kuću, ne može ništa odjednom, nego mora deo po deo da se slegne. Tada sam mislio – dok traje neka traje, jer ipak je tu prevashodno bio važan provod pa se onda postepeno definisala ljubav prema muzici, počeli smo da dolazimo do tih nekih mističnih trenutaka, kada osetiš da to nešto vredi i da te čini boljim, da neko voli da te sluša, da se obraćaš ljudima. A to i jeste takva muzika koju ja slušam kod kuće – rokenrol, ritam end bluz, pank-rok, sve što ima veze sa osećanjima. A onda opet provališ mogućnost da možeš da iskažeš ono protiv čega si ili za šta si, uopšte svoje misli, da možeš da se odrediš prema svetu u kojem živiš i u tom sistemu koji postoji. Mogućnost da si član rokenrol benda je kao da si član neke organizacije, kao da si u nekom zavereničkom udruženju. Ali ne može to da se objasni, sve u tim prvim danima ide nagonski, sve fura a ti rasteš, kao i ta muzika. Zapravo, učiš se životu sa ljudima kroz život u grupi.

• Da li još uvek imate onaj poseban filing kada izađete na binu na koncertu?

Dođeš umoran, non-stop putuješ i sve te nešto boli, prelaziš velike razdaljine… ali onda – gitara, publika, mikrofon, istrčavaš na binu, to je adrenalin koji ti vida rane, koji isteruje umor. Pre nije bilo tako, ako smo umorni pitamo je l’ ima nešto da se popije i ne moramo ni da sviramo. Sada se radi o drugačijem stepenu svesnosti, a i lakše se regenerišeš na čistaka i tako dobiješ sve što si ranije tražio na razne načine. Sada možemo da izdržimo tempo od po pet svirki za šest dana. Treba samo malo ući u sebe i iskopati tu energiju.

• Koliko vam je u svemu tome važna podrška publike?

Publika šalje taj vajb, ona prima tvoje pesme. Ti kad izbaciš pesmu jesi njen vlasnik, ali skoro da nemaš više veze sa njom, ona fura, kao dete, poraste i ode od kuće i živi svoj život – tako je i sa tim pesmama. Neko dođe i kaže „ova pesma mi je pomogla u tom razmišljanju u ovoj nedoumici“, ili „kako si to napisao, kao da si stajao sa strane i gledao moj život“. Pesme što su istinitije, one duže traju. Mi sviramo pesme stare i po 20-30 godina, jer te pesme nisu završene, one imaju neku formu ali i dalje pulsiraju, menjaju se, jako su žive. Nije pesma završena kao neki proizvod, pa sad da li će to neko da čuje na radiju ili ne – to nema veze. Treba tako trajati da ne praviš kompromise koji tebe blate i ponižavaju. Ne radimo mi to da bi se nekome dopali, nego da bi se popravili – muzika služi, kao i svaki oblik umetnosti, da pokaže ono najbolje u tebi, da te opravda. Život te stalno nekako demantuje, nikad nisi baš sasvim na visini tih pesama, to je nemoguće jer bi tako bio neko savršeno biće, a mi smo samo mali ljudi koji pokušavaju da žive što bolje mogu u nekom trenutku postojanja čovečanstva.

• Da li ti je neki koncert posebno ostao u sećanju i kakav je bio osećaj upoznati Čak Berija i svirati na istoj bini sa njim?

Bilo je super koncerata, neke pamtiš zbog nekog trenutka, bilo da je taj trenutak konstruktivan ili nije, ali ga pamtiš zbog nečega. To sa Čak Berijem je bilo baš čudno, to je velika stvar – videti i upoznati njega i njegovu ćerku, rukovati se i utopiti se u njegovoj šaci i u njegovom osmehu. Pogotovo gledati to kad on izađe na binu i počne da svira, a ti stojiš pored njega. On svira tačno sat vremena i potom ulazi u jako veliki automobil i odlazi u neki svoj svet. To je bio suštinski susret, on je veliki popularizator muzike koju mi volimo.

• Osim što znaju tekstove pesama, fanovi te često citiraju, prepričavaju dogodovštine i tvoje odvale sa koncerata, u tolikoj meri da je to već postala urbana legenda zvana Cane – kako gledaš na to?

To nekad prija a nekad ubija. Pitanje je kako oni to sve kapiraju, da li me stvarno vole ili samo sebe vole. Ne smeš da se upecaš na to, jer ako se upecaš to je onda ulazak u estradu, ulazak u mulj. Tako da mogu da pričaju šta hoće, a važno je ono što osećaš, ono iza čega ti možeš da stojiš. U svakom slučaju, bolje je da pozdravljaju nego da tuku – jer biti dosledan u ovoj sredini je velika frka, pogotovo 30 godina doslednosti, ne dozvoliti da iko manipuliše tobom. Ali najbitnije je ono što smo uložili, ona iskrenost i ljudi koji nam uzvraćaju poverenjem i ljubavlju, kao i da sve svoje poraze pretvorimo u pobedu. Bavljenje muzikom je najlepša stvar, kad radiš nešto što voliš.

• Da li su bila bolja vremena za rokenrol pre 30 godina ili sad?

Rokenrol je za nas tih prvih petnaestak godina bio romantičan, sve se to dešavalo u drugom vremenu, kada smo imali manje godina i manje razmišljali. Ali onda se izdešavaju stvari i sad je frka, sad je vreme za bunt i pank-rok, kad ljudi nemaju šta da rade i ubijaju se zbog besmisla i sirotinje. Sada je kod nas sve umrtvljeno, ubijeno u začetku, ljudi se selektivno ubijaju u pojam da ne bi ništa mogli da urade. Sistem ih ozrači i čini ih nesposobnim za bilo šta, ubrizga im apatiju u dušu, misli i postupke, tako da samo vegetiraju, postaju statisti u nečijoj tuđoj predstavi a njihov život je u pitanju – to je problem. Sad je teže nego pre. Pogotovo što imamo porodice, decu, veći stepen odgovornosti.

• Ipak, u poslednje vreme ima mnogo mladih bendova – šta bi njima poručio?

Poručio bih im da istraju, jer te gitare su njihovo oružje protiv pravila koja vređaju inteligenciju i dostojanstvo čoveka. Poručio bih im da se drže tih gitara i svoje muzike i da što više ljubavi za to daju jer će im ta ljubav dati snagu kad im bude najteže i omogućiti im da istraju. To je stvar onoga da se ti odrediš, da se pokažeš i da iznikneš iz neke betonske pukotine, da tu klicu koja si ti obasja zrak sunca i da iznikneš. Rokenrol je korov koji ne može da se iščupa, on je jedna autohtona vrsta koja nije veštački napravljena već je prirodna. To je način izražavanja za cele generacije, to je izraz našeg trenutka koji nas uvodi u budućnost i u večnost i koji će biti dokaz da smo postojali i onda kada nas ne bude.

• Da li imate u planu novi album i da li ćete ga davati kao besplatan download?

Moguće je da ćemo sa Robertom da radimo novi album. Naravno, ukoliko to ne bude uticalo na njegov rad sa matičnim bendom koji je Veliki prezir. Imamo nove stvari i super tekstove, i uvek mislimo da će to da bude jedan korak napred, ali na kraju uvek ispadne da su to Brejkersi. Mi i inače kad dobijemo diskove delimo ih, kao vizitkarte. Nadamo se da ćemo neku količinu diskova odštampati a da će album biti dat i za samouslugu jer ta muzika je za ljude, oni treba da je čuju. Važno je šta tih 10-12 stvari, ili koliko ih već ima na albumu, govore, kakvo je svedočenje o tom trenutku iz kog su nastale. To je jedno svedočenje o vremenu u kom živimo.

Svirka će biti presek cele karijere

Svirka će biti presek cele naše karijere, a sviraćemo i pesme koje nismo nikada svirali, koje smo davno svirali i koje ćemo tek svirati. Samo sam primetio da sa „Ledenog doba“ neće biti nijedna stvar, to nam je promaklo. Sa Robertom se Anton čuo, on je OK momak, došao je na našu probu i tako je sve počelo. Robert je dobar gitarista i sve je to ispalo kako treba. On će verovatno biti sa nama na svim velikim koncertima jer mislimo da ovo ponovimo svugde gde može, gde su velike bine, to dobro zvuči. U početku smo mislili da će svirati sa nama samo četiri-pet stvari kao gost, ali onda smo shvatili da je ovo bolja varijanta“, kaže Cane o koncertu i saradnji sa Robertom iz Velikog prezira koji će svirati sa Brejkersima.

Multietnička atrakcija kao predgrupa

Alternativni dvojac Multietnička atrakcija biće predgrupa na koncertu legendarnih Partibrejkersa u Hali sportova. Multietnička atrakcija je bila „Najbolji novi bend 2008.“ u izboru kritičara internet časopisa Popboks, osvaja prvo mesto na „Art & Music“ festivalu neafirmisanih izvođača u Puli 2009. godine, a prvi album „Multietnička atrakcija“ (2010), sa koga se izdvaja spot „Minijaturna građevina“, pojavio se na CD-u u okviru uticajne edicije „Nova srpska scena“. Nastupi dvojca iz Beograda, koji svoj izraz opisuje kao „progresivni rokenrol“, uvek su drugačiji, nose neki svoj pečat podstaknut emocijom koja vlada i provlači se u tom trenutku, a izuzetak neće biti ni ovaj koncert.

Muzika nam daje nezavisnost

Na pitanje šta ih motiviše da nastave dalje, Cane odgovara: „Motiviše to što nam ta muzika daje nezavisnost, ali ne znam kakva će budućnost da bude, jer sve što očekuješ, to je kao da planiraš neko novo razočaranje. Šta god da bude – hvala Bogu na svemu, te stvari nisu u našim rukama, jer sve što je u našim rukama ili se isprlja ili se razbije“.