Rudiment(al) u razvitku

U odličnoj knjizi Šona Meninga „Rock and Roll Cage Match: Music's Greatest Rivalries“ (2008) opisana su neka od tih pop-rokerskih „nadmetanja“ (kao što suR.E.M. vs. U2, The Smiths vs. The Cure, Blur vs. Oasis, Majkl Džekson vs. Prins ili Vitni Hjuston vs. Maraja Keri), ali u njoj, interesantno, nema možda i najvećeg – bar se tako misli u Srbiji – rivalstva The Beatles vs. The Rolling Stones kojeg autori (knjiga je zbirka eseja poznatih rok novinara) nisu smatrali značajnijim od onog između Lenona i Makartnija ili, pak, Nirvane i Metallice (koliko god ovo potonje zvučalo u najmanju ruku neobično). No, ono što je očigledno jeste da tokom prve dve decenije novog veka pravih suparništva nije bilo (u to se ne računaju pljuvanja tipa Majli Sajrus protivu Niki Minaž), što mnogi objašnjavaju krizom u koju je upala industrija zabave, ali i promenjenim odnosom publike prema muzici generalno: sve je manje vezivanja za jedan bend ili žanr, interesovanja su se – zahvaljujući neograničenom sadržaju interneta i nebrojenim muzičkim stanicama – proširila, pa ljudi danas slušaju sve što im se zbog nečega učini zanimljivim ili im „dobaci“ taj preko potreban impuls.

Time se može objasniti i zašto engleska dramenbejs četvorka Rudimental ne da nije ušla u „rat“ sa „prirodnim neprijateljima“ iz benda Disclosure, već je sa njima udružila snage i pokrenula festival Wild Life koji je ove godine u Brajtonu privukao veliki broj mladih. „Niko se ovde ne bori za svoje parče kolača“, prokomentarisao je odnos sa Disclosure Di Džej Loksmit. „Ovo je više u stilu: hajde da zajedno radimo na istom cilju – predstavljanju naše muzike što je moguće široj populaciji“. Zato i ne čudi što su Rudimental od izlaska debitantskog albuma „Home“ (2013) bili neprestano na turneji i obišli skoro sve evropske festivale (uključujući i Exit 2014), pa čak i one na američkom i australijskom tlu (Future Music Festival), ne štedeći u energičnim nastupima ni sebe ni publiku koja je kao u transu plesala i pevala uz hitove „Feel the Love“ i „Waiting All Night“. Britanska muzička štampa ih je momentalno proglasila jednim od dva najveća engleska dens-pop benda (drugi su, naravno, Disclosure), što je, možda, bila preuranjena ocena uzrokovana zamorom od „andergraund minimalizma dabstepa“ kojem su se Rudimental suprotstavili „empatijskim“ dramenbejsom koji promoviše i njihove stavove o temama koje su, činilo se ne tako davno, polako postajale stvar prošlosti („I love the blacks, the whites, I love the Asians, And other persuasions and denominations, I love the thought of integration, not segregation“ iz „Love Ain't Just a Word“).

Nikom nije jasno kako, ali Rudimental su i pored brojnih obaveza vezanih za promociju prvog albuma uspeli da nađu vremena i upute se na Jamajku da bi u čuvenom studiju Džidžem snimili osamnaest novih pesama u kojima – slično onima na „Home“ – gostuje veliki broj zvezda, od Eda Širana (u remiksu pesme „Bloodstream“ i „Lay It All on Me“ koja je zajedničko delo benda i njega), preko Ele Ejr („Too Cool“) i Ane-Mari („Foreign World“, „All That Love“), pa donedavno preminule legende Bobija Vomaka („New Day“) čije je snimljeno akapela pevanje bendu lično donela njegova udovica nakon sahrane. Atmosfera i muzika ostrva u Karipskom moru „povukla“ je muzičare ka rege vodama, pa tako nekoliko pesama (pre svih pobunjenička „System“ u kojem gostuje još jedna legenda Maks Romeo, kao i naslovna „We The Generation“, te „Love Ain't Just a Word“) imaju taj jamajčanski „šmek“, dok su struje Južnog Atlantskog okeana, izgleda, donele i eho brazilske muzike uočljiv u bosa novi prizvuku jedne „Needn't Speak“.

Vodeći se proklamovanom idejom „što šira publika to bolje“ Rudimental su mestimično koketirali i sa fankom prinsovskog tipa („Treading on Water“) i sa R&B-jem vomakovskog tipa („Go Far“), tu su i numere čiji su delovi uAdelinom stilu (balada „All That Love“, na primer), ali i pored tih „izleta“ drugim albumom dominira elektro-haus-pop zvuk kombinovan sa dramenbejs gruvom čiji su najbolji reprezenti „Never Let You Go“, „Rumour Mill“ i „Common Emotion“. Interesantno je da ostrvski kritičari albumu najviše zameraju dve stvari: „prekasan“ izlazak („bolje bi prošao da se pojavio tokom leta“) i prevelik broj gostiju koji čine da Rudimental izgledaju kao sešn/studijski bend „čija je najveća ambicija da sviraju sa poznatim muzičarima“. Naš je utisak potpuno suprotan: bend je „Generation“ namerno objavio u jesen da bi pokazao da ima ozbiljnije namere od pravljenja muzike za letnje žurke do zore, a veliki broj gostiju je tu u svrhu dobijanja saundtrek atmosfere – slušanje albuma u celini zaista ostavlja utisak da je reč o skupu pesama „raznih izvođača“.

Efekat toga: ni posle desetak preslušavanja u kolima tokom oktobarskih dana i večeri album nam nije dosadio, iako nam dens nije jedan od omiljenih pravaca, niti nas tangira taj „generacijski poziv“ na kojem Rudimental toliko insistiraju. Što će reći – uspeli su da nas pridobiju bez obzira na, za njih, loše početne uslove, pa u tom smislu svoju misiju mogu smatrati apsolutno ispunjenom.

A na vama je da vidite da li želite da se i vi oprobate i proverite da li je uopšte moguće odupreti se njihovom neospornom šarmu.

Obavezno poslušati: „Too Cool“, „New Day“, „Never Let You Go“.

(Album „We the Generation“ preslušali smo zahvaljujući ljubaznosti generalnog zastupnika „Warner Music“ za Srbiju kuće „Mascom records“).

Ocena: 7/10