Sivert Hejem: Da nam instinkt za ljubav nije usađen, odavno bismo se samouništili kao vrsta

Poznat i kao frontmen legendarnog benda Madrugada, Sivert Hejem (Sivert Høyem) je izgradio uspešnu solo karijeru a na ovom retkom i intimnom koncertu nastupa bez svog pratećeg benda što je jedinstvena prilika da publika izbliza iskusi sirovi talenat jednog od najboljih tekstopisaca u Norveškoj i svetu.

Umetnika u Beograd dovodi agencija Rock Svirke što podrazumeva da se pored regularnih mogu nabaviti i besplatne ulaznice donacijom na štandu za Most ostaje Mostaje (Savski most) čiji je kontigent ograničen.

U svom prvom srpskom intervjuu i pred sam koncert muzičar govori za Danas.

Osvrćući se na svoje bogato muzičko putovanje, od Madrugade do solo karijere, koje uspomene Vam najviše znače?

– Nastup u Herodeonu, amfiteatru kod Akropolja u Atini, dve večeri zaredom 2016. godine, nešto je na šta sam posebno ponosan kao solo izvođač. Takođe, snimanje i izdavanje prvog albuma Madrugade, Industrial Silence, 1998/99. godine, zauvek ću pamtiti. Postojao je osećaj da su svi naši snovi i trud kulminirali u tom posebnom trenutku i u tom albumu, na koji smo svi bili izuzetno ponosni. Bio je to prvi put da objavljujemo album, što je iskustvo učinilo još značajnijim. Nikada se više takvo osećanje nije ponovilo.

Da li planirate da svirate neke starije pesme tokom nastupa u Srbiji? Znam da su mnogi ovde veoma vezani za album Industrial Silence.

– Uglavnom se fokusiram na svoj solo materijal van Madrugade, ali uključujem i nekoliko pesama koje sam napisao dok sam bio u bendu. One koje mi deluju ličnije od onih koje smo stvarali zajedno. Do sada sam na ovoj turneji svirao Majesty i Honey Bee. Možda ih bude još u Beogradu, ako ljudi budu želeli da ih čuju.

Da li postoji neka neispričana priča ili možda neobjavljena pesma Madrugade koju biste podelili sa svetom?

– Nisam ljubitelj anegdota, izvinjavam se. Najbolje priče nemaju smisla kada ih deliš s nekim ko nije bio deo njih. Deo čari jubilejske turneje 2019. bilo je prisećanje tih posebnih trenutaka s ljudima koji su ih zaista doživeli.

Šta možete da nam kažete o svom novom albumu Dancing Headlights? Koje su bile inspiracije, ideje i emocije utkane u njegovo stvaranje?

– Sa ovim albumom želeo sam da napravim nešto spontano i intuitivno. Da snimim neke dobro napisane i čvrsto aranžirane pesme u sirovom, uživo okruženju sa svojim turnejskim bendom. Projekti na kojima sam prethodno radio, On An Island i poslednji album Madrugade, bili su dosta promišljeni, doterani do sitnih detalja. Hteo sam da ovaj album bude drugačiji. Moj sledeći korak uvek je reakcija na ono što je bilo pre – kretanje u suprotnom pravcu, da tako kažem.

Čula sam da ste jednom prilikom izjavili kako pop muzika za Vas ima drugačije značenje. Možete li nas ukratko provesti kroz pop muziku iz Vaše perspektive?

– Kada govorim o popu u kontekstu ovog albuma, to je samo način da ga razlikujem od prethodnih. Ovaj album je zarazniji, melodičniji i čvršće aranžiran nego On An Island. Možda je i malo pristupačniji? To je ono što mislim pod „pop“. Nema apsolutno nikakve veze sa modernom pop muzikom. Međutim, postoji odjek pop zvuka uz koji sam odrastao osamdesetih – kasniji period Roxy Music, A-HA, kao i pop trenuci Springsteen-a i Davida Bowie-ja. Uz sve to, moj novi album je istovremeno i više pop i više rock nego bilo šta što sam radio duže vreme.

Lokacije na kojima ste snimali albume zaista su fascinantne – u kapeli, u ribarskom selu koje su kasnije naselili nemački umetnici, a nekoliko albuma nastalo je u Grčkoj. Možete li podeliti priče o tim mestima, kako su uticala na kreativnost i inspiraciju?

– Trebalo bi mi previše vremena da uđem u detalje o svakom od tih mesta. Generalno, shvatio sam da je korisno otići negde dalje, steći novu perspektivu i potpuno uroniti u proces snimanja.

Kad smo kod umetnosti, Vaši tekstovi su nalet emocija – duboko introspektivni, a opet se mnogi slušaoci pronalaze u njima. Kako kod Vas teče proces pisanja pesama i kako komponujete muziku koja prati poeziju?

– Melodija i atmosfera uglavnom dolaze prve, možda uz nekoliko stihova teksta. Zatim provodim puno vremena doterujući reči, neprestano pevajući pesmu iznova. Pokušavam da otkrijem koje reči „pesma želi da otpeva“, a u tom procesu se obično iskristališe neka glavna tema. Stroga mi narativna struktura nije uvek prioritet, iako sam je koristio u pesmama poput The Rust i Now You See Me/Now You Don’t. U idealnom slučaju, reči i melodija dolaze brzo i istovremeno. Uvek se bolje osećam u vezi s pesmama koje su se „same napisale“, za razliku od onih na kojima sam dugo radio. One obično imaju neku jednostavnost koja se ne može osporiti.

Znam da je teško izdvojiti određene pesme iz opusa ispunjenog prelepom muzikom, ali Love VS The World mi pada na pamet, pa me u kontekstu pesme zanima da li biste rekli da ste romantičar koji veruje da ljubav može spasiti svet? Jer čak i kada Vaše pesme imaju mračniji ton, u njima se ipak oseća dubok, isceljujući sentiment.

– Mislim da su moje pesme pune dvosmislenosti. To mi deluje iskreno. Uvek komplikujem stvari u svojoj glavi, previše razmišljam i zadržavam se na pojedinostima, pa se to tako i reflektuje u pesmama. Da li mislim da će ljubav spasiti svet? Mislim da nas je ljubav dovela dovde. Kao vrsta, odavno bismo se samouništili da u nama nije duboko usađen instinkt za ljubav i pripadnost. Problem nastaje na društvenom nivou. Ako dvoje ljudi stavite u istu prostoriju, uglavnom će pokušati da pronađu zajednički jezik, čak i ako se ne slažu politički. Ali ako se ti isti ljudi sretnu anonimno u nekom onlajn komentaru, nastaje pravi haos.

Iako je možda pretenciozno pretpostaviti da je svet svestan problema jedne male balkanske zemlje, mada se protesti solidarnosti sa srpskim narodom održavaju od regiona do NJujorka i Los Anđelesa, zanima me da li ste upoznati sa aktuelnim studentskim protestima u Srbiji, tragedijom koja nas je zadesila i, ako jeste, koje je Vaše mišljenje?

– U norveškim medijima su se nedavno pojavile neke priče o dešavanjima u Srbiji, i pokušao sam da se informišem o tome. Ipak, ne mislim da bi bilo ispravno da kao autsajder dajem bilo kakve izjave o tome.

Generalno, koliko Vas pogađaju globalne vesti – sukobi na udaljenim mestima, rat, siromaštvo, diktature i teški uslovi života? Da li se ove teme nekada provlače kroz Vaše pesme i da li je Prisoner of the Road jedna od takvih pesama?

– Da, vremenima u kojima živimo sve više nalaze put do mojih pesama. Trudim se da prenesem iskreno, lično iskustvo toga kako je biti živ sada, bez unošenja politike u muziku. Prisoner of the Road je prvobitno napisana za Norveško izbegličko veće. Pomaganje izbeglicama i interno raseljenim licima bilo je nešto iza čega sam lako mogao stati. To je za mene bilo pitanje osnovne ljudske pristojnosti.

Kao umetnik i javna ličnost, verujete li u progovaranje protiv nepravde? Mogu li umetnički izrazi zaista imati uticaj i na koje načine muzika i umetnost mogu pomoći onima u nevolji?

– Rekao bih da mogu, i kroz istoriju je bilo mnogo primera toga. Međutim, u političkoj klimi u kojoj danas živimo, mislim da postoji preveliki pritisak na umetnike da koriste svoje platforme za izjašnjavanje o raznim pitanjima, što na kraju može samo produbiti polarizaciju. Po mom mišljenju, muzika je jedno od retkih preostalih mesta gde još uvek možemo biti zajedno, i trudim se, koliko mogu, da to tako i ostane.