The Mystery Lights: Inspiriše nas muzika šezdesetih, ali osećamo poriv da budemo autentični

Uoči njihovog prvog koncerta u Srbiji, sa frontmenom benda The Mystery Lights – Mikeom Brandonom, o počecima, muzičkim herojima, autentičnosti, pisanju pesama i važnosti sna na turneji, razgovarala je Sara Bujak – DJ Baby Fang.

Koncert benda organizuje Bad Music For Bad People.

The Mystery Lights nastali su u kalifornijskom gradiću Salinasu. Možeš li da mi kažeš nešto više o tome kako ste došli na ideju da osnujete baš ovakav bend?

– Gitarista Luis Solano, poznat kao LA, naš originalni basista Joe Della Mora, i ja, Mike Brandon, upoznali smo se preko prijatelja još u srednjoj školi. Svirali smo zajedno u bendu koji se zvao Shameless Wanders. Tako smo jedne noći, dok smo sedeli na parkingu u Prundejlu posle kućne svirke, odlučili da osnujemo sopstveni bend. Bili smo potaknuti zajedničkom strašću prema psihodeličnoj garažnoj rok i pank muzici šezdesetih. Sledećeg dana smo se okupili i formirali ono što će nedugo zatim postati The Mystery Lights.

Da li si svirao u još nekim bendovima pre Shameless Wanders?

– Da, tu i tamo, u nekoliko bendova, ali ništa ozbiljno. Pevao sam u bendovima Mr. Clean and The Dirty Dirties, i Darlin Darlan & the Attitudes koji je uglavnom obrađivao Misfitse.

Ko su The Mystery Lights danas?

– The Mystery Lights su Mike Brandon (glas i gitara), LA Solano (gitara), Alex Amini (bas), Lily Rogers (klavijature) i Zach Butler (bubnjevi). Svi trenutno živimo u Ridžvudu (Kvins, Njujork).

Vaš zvuk je duboko ukorenjen u psihodeličnom garažnom roku šezdesetih, pomalo začinjen ranim pankom. Kako ste otkrili ove inspiracije? Da li je to bila muzika koju su slušali ljudi oko vas?

– Da, odrasli smo uz sve te stare kompilacije garažne muzike šezdesetih – „Nuggets” i „Back from the Grave”, kao i uz power pop i pank zvuke iz epohe sedamdesetih. U Salinasu, Santa Kruzu, Montereju, Prundejlu i Mos Lendingu postojala je prilično jaka pank scena, tako da je bilo lako uploviti u ovaj svet. Veliki pozdrav za Boba Gambera, vlasnika prodavnice ploča „The Vinyl Revolution” (Pacific Grove), i legendarnog bubnjara benda Tomb Weavers, koji nas je navukao na stari psihodelični garažni zvuk!

Napustio si Salinas i otišao u Njujork…

– Kako se život u Salinasu značajno usporio za ono što su The Mystery Lights bili u tom trenutku, bez mnogo oklevanja, iskoristio sam priliku da se preselim u Njujork čim se ona ukazala. Nakon što sam shvatio koliko je Njujork zabavno mesto za život, LA mi se pridružio. Tako smo odlučili da pronađemo nove članove i oživimo bend The Mystery Lights.

Kako izgleda stvaralački proces The Mystery Lights? Da li svi zajedno pišete muziku ili neko od vas dođe na probu sa idejom koju bend dalje razvija?

– Zavisi. Ponekad dođem na probu sa skoro gotovom pesmom, a onda bend doda neke sitne detalje, ili malo promeni strukturu. Nekada LA, Lily ili Alex donesu rif koji nam se svima svidi, pa sednemo i zajedno napišemo pesmu oko te ideje, a ja kasnije dodam tekst. Tekstovi obično dolaze na kraju, kada već imamo instrumental.

Vaši tekstovi su često poetični, mistični i izvan klišea garažnog roka. Ko je autor, i koliko su lični?

– Obično ja pišem sve tekstove. Neki su vrlo lični i predstavljaju osvrt na moj psihološki i duhovni put, nešto sa čime većina ljudi može da se poveže, dok su neki drugi objektivni i posmatrački.

Pre nekoliko godina ste nastupili kao The Monks na NY Night Train Haunted Hopu. Tokom karijere obrađivali ste pesme bendova Dead Moon, Los Saicos, MC5, itd. Ko su sve vaši muzički heroji?

– Ove koje pominješ, definitivno, držimo u samom vrhu. Osim njih, tu su i Billy Childish, Soft Machine, The Velvet Underground, Television, Captain Beefheart, The Kinks, Lee Hazlewood, Silver Apples, The Nerves, The Music Machine i svi bendovi Freda i Toody Cole. Imamo mnogo inspiracija i muzičkih heroja, pa je jako teško izdvojiti par, ali ovo su sigurno neki od najvažnijih.

Iako crpite inspiraciju iz psihodelične garaže šezdesetih, vaša muzika zvuči sveže i autentično. Kako vam polazi za rukom da nešto što je toliko inspirisano prošlošću zvuči tako živo?

– Inspiriše nas muzika šezdesetih, ali, takođe, osećamo poriv da budemo autentični i iskreni prema sebi, a verujem da se to odražava i na našu muziku. Čak i kada bismo pokušali, ne bismo mogli da budemo ništa drugo osim onoga što zapravo jesmo, Naravno, ima uticaja i inspiracija, ali na kraju to uvek zvuči kao mi, jer taj poseban pristup proističe iz naših životnih iskustava.

Koliko knjige, filmovi, mesta i ljudi inspirišu vašu muziku?

– Mnogo. To se posebno vidi u tekstovima.

Šta voliš da čitaš?

– Imam previše omiljenih knjiga da bih mogao da ih sada nabrojim, ali recimo „Angel Tech” Antera Allija, „You Can’t Win” Jacka Blacka, „Zakoni ljudske prirode” Roberta Grina. Karl Jung uvek pogađa u centar – opsednut sam njegovim konceptom senke. Knjige Alana Votsa su zabavan izbor, zatim „Moć podsvesti” Džozefa Marfija… „Klanica 5” Kurta Vonegata je Alexov favorit. Volim da čitam knjige iz oblasti psihologije, spiritualnosti i religije. Iskreno, od svega na svetu najviše volim da čitam, tako da je ovo za mene veoma teško pitanje, jer bih mogao da navedem hiljade omiljenih knjiga. Isto važi za filmove – teško je izabrati omiljeni, ali iz nekog razloga sam uvek bio opsednut filmom „Vanilla Sky”.

Publika je oduševljena vašim poslednjim albumom „Purgatory” – ne možemo da prestanemo da ga preslušavamo. Isti slučaj je i sa vašim ranijim albumima – „The Mystery Lights” i „Too Much Tension”. Da li pripremate nešto novo?

– Da, radimo na novom albumu koji će, verovatno, izaći tek 2026. godine. Ali, imamo nekoliko zabavnih najava u vezi sa singlovima koji izlaze ove godine. Uskoro očekujte uzbudljive vesti!

Poznati ste po intenzivnim i eksplozivnim koncertnim nastupima, a često ste na turneji. Kako uspevate da održite taj nivo energije?

– Iskreno, ne znamo za drugo. Pretpostavljam da je to zbog toga što pokušavamo da ostanemo donekle zdravi, da budemo u balansu i formi, i da spavamo kad god se ukaže prilika. Takođe, kada praviš energičnu muziku, prirodno je da i tvoji nastupi budu energični.

Čekali smo više od deset godina da nastupite u Srbiji. Zašto toliko dugo?

– Verovatno nismo dobili konkretnu ponudu sve do ovog trenutka. Uzbuđeni smo i presrećni što možemo da kažemo – kucnuo je čas! I jedva čekamo! Srbijo, vidimo se uskoro!