Tito je bio veliki šmeker

Koncert će biti intiman, za 600 ljudi koji će sa njima sedeti na sceni dvorane, a planiraju, kako kažu, ako ih budu pozvali, da sviraju i u drugim gradovima.

* Vas dvojica ste bili ortaci iz Zemuna koji su slučajno počeli da sviraju?

BAJKA: Bili smo komšije, obojica smo rođeni Zemunci. Svirali smo gitare, najpre po zemunskom parku, pa su nas optužili da to radimo da bi lakše došli do devojaka. Što i nije bilo daleko od istine. Onda smo otišli u „Krsmanac“, pa smo posle bili stalni gosti noćnih programa na Radio Beogradu gde smo uživo svirali.

VLADA: Bili smo prvi akustičarski bend, počeli smo da sviramo par meseci pre grupe S vremena na vreme. Mi smo faktički bili rodonačelnici tog pokreta urbane šansone. Nismo spadali u one koji su imali jedan ili dva hita, pa onda odustali. Što bi rekao Sloba Marković: „Ja nisam video veće entuzijaste od vas dvojice.“

BAJKA: Imamo bend koji stalno svira sa nama, to su ljudi koji uopšte ne pitaju da li će biti honorara. Samo pitaju: kad?

* Svirali ste po raznim festivalima u SFRJ. Kako je to izgledalo?

BAJKA: Prvi naš festival je bio Opatija 1973. kada je Zdravko Čolić pobedio sa pesmom „Gori vatra“. Pošto je to bilo takmičenje po ključu: pet izvođača iz Srbije, pet iz Hrvatske, četiri iz Bosne…, ušli smo u finale i bili sedmi posle glasanja koje je izgledalo kao na Evroviziji. Njima u Opatiji je bilo interesantno kad smo se mi pojavili kao dve gitare i dva vokala na velikoj sceni. Tu su nastupale pevačine poput Lea Martina, Kemala Montena, Majde Sepe, a mi nismo bili tip izvođača čije će refrene da peva cela Jugoslavija.

VLADA: Ali smo imali šta da kažemo mladim ljudima, imali smo osećaj da to što radimo ima fidbek kod određenog dela publike.

BAJKA: Nas su puno cenili u Hrvatskoj, onda su nas pozvali na jedan koncert u zagrebački Teatar ITD. Sa Slobom Markovićem krećemo u Zagreb i on sa nosačima pakuje „hemond“ orgulje na voz.

VLADA: A mi okolo vičemo nosačima koji utovaraju orgulje: „Pazi, pazi…“ Imali smo jednu pauzu na koncertu gde je Sloba zabavljao publiku svirajući Bahove fuge i korale. To je za Zagrepčane bilo iznenađenje. Veliki događaj za njih, a bogami i za nas. Mi volimo klasičnu muziku, na svakom koncertu izvedemo po neko klasično delo koje je, naravno, slušljivo.

* Jeste li svirali nekad pred Titom?

VLADA: Svirali smo Titu u onoj čuvenoj vili u Smederevu okruženoj vinogradima. Bili su tu još Kornelije Kovač sa Korni grupom od zabavnjaka, a od narodnjaka Tozovac, koga su na taj način „rehabilitovali“ posle one pesme „Ja sam ja, Jeremija“ kada je bio satanizovan kao „velikosrbin“. I bila je Izvorinka Milošević. Pošto su nam rekli da moramo da dođemo mnogo ranije, mi došli u 11 pre podne. Nismo mogli osam sati da dobijemo ni hranu ni piće jer su čekali nekog koji će da proveri da li je to otrovano. Mrtvi gladni smo čekali tog tipa što proba pre njega.

BAJKA: Tito je bio jedan veliki šmeker, odmah da se razumemo. Bar nam je takav utisak iz onog što smo uspeli da vidimo. Prvo, voleo je da pije. Ali onako lepo. Umeo je da uživa. Pravi boem. I umeo je da sluša, što je jako interesantno. Bio je radoznao čovek.

VLADA: Naš nastup je bio dokaz da nismo normalni. Oni su tražili da im kažemo šta ćemo svirati. Mi smo rekli da ćemo pored ostalog izvesti „Tešku industriju“, oni su mislili da je to socijalistička pesma. Onda smo mi izašli i svirali. Priznajemo, nije prijatno svirati pred najvećim sinom naših naroda i narodnosti na udaljenosti od dva metra.

BAJKA: Pored njega je sedela neka žena koja mu je govorila ko smo mi dok smo svirali. On je sve to s pažnjom slušao i pratio tekst. A tekst „Teške industrije“ ide ovako: „Moj brat svaki dan ustaje u pet do pet i odlazi na posao… Moj brat radi, za vas gradi…“ Otprilike: a vi idite na more, zajebavajte se, narod radi za vas. Odjednom, dok smo svirali, vidim ja, svi se namrštili u sali, Draža Marković se zacrveneo, jedini koji je bio srećan bio je Tito. I on je počeo da aplaudira na kraju, pa su ga svi sledili.

VLADA: A onda smo otpevali „Oblak“ Dobrice Cesarića, pesmu koja takođe ima podtekst. Bata Kovač je posle samo rekao: „Pa vi niste normalni.“

BAJKA: Interesantno u celoj priči jeste da je Tito stvarno fascinantna ličnost. On je ustao posle i rekao: „Ajd' da se slikamo.“ Svi ljudi su krenuli unazad. On ide ka nama, a mi idemo unazad. Bio je tu i jedan nosač instrumenata u Korni grupi sa kosom dugom do pola leđa. Ovi iz obezbeđenja su mu rekli: „Nemoj slučajno da se pojaviš negde, ličiš na hipika, na zapadnu propagandu.“ I on je stvarno stajao sakriven sve dok nije došao red na slikanje. Odjednom je izleteo napred i stao pored Tita. Desilo se da ovi ne mogu da ga skembaju, a Tito, koji je bio niži od njega, pogleda ga, pita: „Joj, bogati, kako si ti porastao. Kako se zoveš?“ I on se jedini ispričao sa Titom.

VLADA: Mi svi ostali smo ćutali jer je njegova harizma bila napumpana. Posle, oko pola dvanaest, ustao je i rekao: „Ljudi, ja bih ostao ali mene tera obezbeđenje.“ I bukvalno su ga odvukli.

BAJKA: Posle je trebalo da sviramo pred Titom u Jajcu za 29. novembar. Svi smo došli u Jajce, gde je sneg bio do krovova, ali Tito nije došao. Njegova stolica je ostala prazna, ali mi smo svirali ko da je on tu. Bio je i direktan prenos za celu Jugoslaviju.

* A onda, 20. oktobra 1994, trebalo je da svirate pred Slobom Miloševićem i Mirom Markovićem na proslavi oslobođenja u Sava centru?

VLADA: Snimili smo pesmu „Beograd“. Izvodili smo je Gaga Nikolić, Dušan Prelević Prele, Bora Čorba, Bogdan Tirnanić, Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić i nas dvojica. Ta pesma je postigla veliki uspeh, spot je bio fenomenalan. Zvali su nas da sviramo na toj proslavi, iako smo svi bili opozicija, mi ipak odlučimo da nastupimo. Prele je rekao: „Šta nas briga, pevamo pesmu o Beogradu.“ Čak je i Bora pristao. Ministarka kulture bila je Nada Popović Perišić, jedna sjajna žena, rekla nam je: „Molim vas, nemojte da napravite neku glupost.“ Bora je došao u sakou, u majici sa likom Ratka Mladića. Imao je na glavi onu srpsku vojničku kapu i maskirne pantalone. Dok smo sedeli, pili smo piće, zezali se, a pored je stajao neki njihov žbir… kada je došlo vreme da izađemo na binu, rekli su nam: „Ne izlazite.“ Mi pitamo: „Zašto?“ Oni kažu: „Bora je popio toliko i toliko pića, vi ste popili ovoliko… Ne izlazite!“

* Kako ste snimili „Beograd“?

VLADA: To je bilo jako teško vreme. „Upali“ mi, napravim muziku, Petar Lazić napravi tekst, Sloba Marković napravi divan aranžman, te to stvarno postane nezvanična himna Beograda.

BAJKA: Tada je gradonačelnik bio Nebojša Čović. Išli smo kod njega da bismo tražili sredstva za snimanje spota koji je bio jako skup. Koštao je 50.000 maraka. Leteli su helikopteri, policija na konjima, baš onako spektakularno…

VLADA: Ali se desilo da kada smo snimali grad iz vazduha iz policijskog helikoptera, recimo, nije bilo struje, jer su bile restrikcije. Nas su posle zvali ljudi iz Amerike i Kanade koji su plakali gledajući spot, jer su se na njemu videli svi simboli Beograda. Dobri duh grada.

BAJKA: Jedino je Prele rekao: „Ovo nije normalno. Da pesmu o Beogradu pišu Zemunci!“

Zemunci nam vratili jakne

* Jeste li znali zemunske mangupe?

BAJKA: Jednom, osamdesetih, parkiramo auto ispred zemunskog hotela „Grand“ da bismo popili piće, ali neko nam iz kola ukrade jako skupe unikatne jakne koje je za naše nastupe kreirao čuveni modni kreator Aleksandar Joksimović. Ja kažem naglas da nam je nestala garderoba, pozove nas jedan od tih mangupa, Zemunaca, da odemo sa njim na večeru u „Topčidersku noć“. Mi sve vreme ne shvatamo šta hoće. Posle nas vrati u Zemun, dovede do zgrade EI Niš, tamo nam otvore vrata jedne prostorije, i tu u gomili raznih stvari nađemo naše jakne.

Sajmon i Garfankl

* Imaćete na koncertu i tribjut Sajmona i Garfankla. Vi ste, u stvari, počeli svirajući njihove pesme.

BAJKA: Kada smo bili u AKUD „Branko Krsmanović“, 1971. godine otišli smo na turneju po Americi. Znali smo ceo repertoar Sajmona i Garfankla te smo to svirali po američkim klubovima. Bio je kuriozitet da se uopšte na tako nešto usudimo, kao da sad Amerikanac dođe ovde i izvodi Miroslava Ilića, a zvuči isto kao on…