Treptaji svetla iz mraka čekaonice

                       p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Ime su promenili u Tindersticks i već su prvim bezimenim albumima (danas poznatim kao „First“ (1993) i „Second“ (1995)) uspeli da skrenu pažnju javnosti, osvajajući trinaesto mesto britanske top liste, što je – prilično nepravedno – bio i ostao njihov najbolji rezultat u karijeri.

Razloga za odsustvo većeg komercijalnog uspeha (mada se ne može reći da ih je bavljenje muzikom učinilo siromasima) ima nekoliko, ali su osnovni sumornost i zlokobnost melodija i stihova, te veća orijentisanost benda ka filmskoj nego ka pop muzici (sa rediteljkom Kler Deni radili su na pet igranih i dokumentarnih filmova, a kompozicijama su ukrasili i serije „Sopranovi“, „Plava kometa“ i „Bratstvo“). Tokom 2014. za potrebe belgijskog muzeja „In Flanders Fields“ Tindersticks su snimili i album inspirisan užasima Prvog svetskog rata („Ypres“) koji posetioci mogu čuti tokom obilaska muzejskih postavki, a koliko muzika benda zna da bude „teška“, ali i lepa u isti mah, najbolje je opisao nadahnuti kritičar „Pitchforka“: „Nebo u njihovom svetu će možda zauvek ostati sivo, ali se oblaci stalno kreću i menjaju, propuštajući tu i tamo blede treptaje svetla koji preoblikuju senke rasute po zemlji“, uz zaključak da „Tindersticks nikad nisu objavili loš album (ni prosečan, čak), uporno odbijajući da naprave oportunistički, `trendovski` iskorak, što muziku koju kreiraju čini nespojivom s vremenom u kojem je nastala.“

Ta „vanvremenost“ jeste osnovno obeležje i desetog albuma „The Waiting Room“ čijih je jedanaest pesama nastalo tokom prethodne decenije i pod različitim okolnostima, što, opet, nije naškodilo njihovoj konzistentnosti. Bilo da se radi o instrumentalima kojih na „..Room“-u ima tri (uvodni „Follow Me“ koji jeste obrada poznate teme iz filma „Pobuna na brodu Baunti“, klaustrofobični „Fear Of Emptiness“ i minijaturni „Planting Holes“), bilo da je reč o duetima sa prominentnim pevačicama kao što su liderka benda Savages DŽeni Bet (mračno-melanholična „We Are Dreamers“) i Lasa de Sela (koenovski spor valcer „Hey Lucinda“), ili pak – za Tindersticks karakterističnim – sanjivo-melanholičnim kompozicijama („Second Chance Man“, „Were We Once Lovers?“, „How He Entered“), slušalac neprestano ima utisak da su sve one deo istog „filma“ koji, istina, ima promene ritma, ali čija teskobna atmosfera ostaje nenarušena od prve do poslednje sekunde. Istih je impresija, izgleda, bila i Kler Deni, o čemu svedoči pedesetominutni dokumentarac koji je snimila u saradnji sa Kristofom Žirardeom, Pjerom Vinoaom i Gregoriom Graciozijem, a koji svakoj kompoziciji na albumu daje vizuelnu komponentu i može se pogledati na zvaničnom sajtu grupe.

„Waiting Room“, dakle, ne donosi značajne promene u estetici benda koji se držao autentično svoje kombinacije kamernog popa, laundž džeza i soula, obojene specifičnim Stejplsovim baritonom i uokvirene sumornom lirikom, ali „treptaja svetla koji menjaju oblik senki“ ima posvuda, a najviše u fanki-afrobit-džezerskoj „Help Yourself“ (za čije je sjajne duvačke sekvence zaslužan DŽulijan Sigel) i „We Are Dreamers“ koja onespokojavajućom atmosferom podseća na pesme Nika Kejva sa albuma „Murder Ballads“. „Help Yourself“ i pored „življeg“ zvuka za temu ima autorovo suočavanje sa prolaznošću života („My time is up, my time is showing itself for what it is always was“) koje je prisutno i u beskrajno sporoj naslovnoj „Waiting Room“ („Don't make me suffer“, poručuje u refrenu Stejpls), ali jedino „Hey Lucinda“ ima direktne veze sa nečijim stvarnim odlaskom, iako nije eksplicitno pesma o odlasku: Lasa de Sela, koja u njoj gostuje, 2010. je preminula od raka dojke. Duet s njom je snimljen još 2006, a po svedočenju klavijaturiste Dejvida Boltera bend je uložio puno napora da se s pesmom „muzički izbori“: „Na kraju smo je izmenili i prilagodili zvuku novijih pesama. Lasa nam mnogo nedostaje i verovatno nam je bila potrebna vremenska distanca da bismo radu na `Lucindi` pristupili hladne glave“.

Hladnih glava i s neprolaznom setom u srcu Tindersticks su snimili još jedan dobar album koji će – po običaju – kritika hvaliti na sva usta, ali koji neće otključati ta famozna vrata što vode na glavnu scenu iz čekaonice koju su daleko manje kvalitetni muzičari davno preskočili. Ali, ne mare Stejpls i društvo mnogo za to gde su do sad bili i gde trenutno jesu: da je suprotno, zar bi albumu dali baš ovakvo ime – čekaonica?

„How can I care if it's the caring that's killing me?“ („Were We Once Lovers?“).

Obavezno poslušati: „Help Yourself“, „Hey Lucinda“, „How He Entered“.

Ocena: 7/10