INTERVJU Dragoslav Stepanović za Danas o pola veka života s Ajntrahtom: Kako je Kremen iz Sibnice postao fudbalski Gete Frankfurta? 1Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, ali retki među njima imaju pogodnost da ih žene voze.

Istaknuti fudbalski trener Dragoslav Stepanović (75), koji je s Petrom Krivokućom u Crvenoj zvezdi, a povremeno i u reprezentaciji, činio jedan od najboljih bekovskih tandema u Evropi u svoje igračko doba sedamdesetih godina prošlog veka, javio nam se s mesta savozača na putu iz Berlina kući prema Frankfurtu.

„Molili smo Pavlovića da pusti Pelea da postigne gol, ali on nije hteo“: Dragoslav Stepanović za Danas o oproštajnom meču Brazilca koji je igrao na Marakani

Herr Stepi ist happy. Volan je pouzdano u rukama frau Jelene, njegove životne saputnice u dugovečnom braku.

Ubacujući se sporadično u razgovor iz drugog plana, kao što je izabranik srca joj to činio iz odbrambenog reda do protivničkog gola, gospođa Stepanović ostavlja utisak vrsnog poznavaoca karijere svog supruga, a i fudbalskih prilika u Bundesligi.

Ona, uz dično podsećanje da su poklonici Ajntrahta izabrali jednom Stepanovića za najboljeg trenera kluba svih vremena, i daje objašnjenje o tome zašto su pristalice frankfurtskog tima nostalgično razvukle koreografiju baš s njegovom upečatljivom trenerskom figurom na meču protiv Frajburga (3:3) u gostima u minulom kolu nemačkog prvenstva.

– Iako je Ajntraht u gornjem delu tabele, tinja nezadovoljstvo rezultatima i radom trenera. Navijači su našli da je najbolji mogući podstrek da se njemu i igračima ukaže kakav je Ajntraht bio dok ga je vodio Stepi. Istakli su poruku na nekoliko transparenata na kojima je pisalo „Idemo miljama zbog Ajntrahta, bogata tradicija i neustrašivost u borbi vredni su tolikog puta“. Stepiju je puno srce.

 

Posle 22 kola Ajntraht je šesti, sa sedam bodova manje od petoplasiranog Lajpciga, a s čak 25 manje od vodećeg Bajera, koji grabi da prekine Bajernovu 11-godišnju prevlast i da prvi put ikada zasedne na presto.

Od prošlog leta trener u Frankfurtu je Dino Topmeler (43), koji drži kormilo za kojim je nekada bio i njegov otac. Klaus je Stepanovićev i igrački i trenerski savremenik.

Obojica su vodili i tim iz Leverkuzena, koji je s nemačkim stručnjakom bio finalista Lige šampiona 2002, a s našim osvajač svog poslednjeg trofeja – domaćeg kupa 1993.

Stepanović ga je preuzeo neposredno posle prvog razlaza s Ajntrahtom, a u susret finalu na Olimpijskom stadionu u Berlinu protiv Hertinih amatera.

Upravo je Bajer izbacio njega pobedom s 3:0 u polufinalu na Majni.

Ajntraht, koji nikada nije osvojio titulu prvaka u Bundesligi (igra se od sezone 1963/64), a lovorom nacionalnog šampiona se okitio samo 1959, najbliži tronu je bio 1992. pod Stepijem.

Najbolniji dan klupske istorije vrhunac je njihovog neraskidivog odnosa koji traje skoro pola veka.

Latio se i nezahvalnog posla da ga u sezoni 1995/96. spasava od ispadanja u poslednjih devet kola, ali nije uspeo.

U Ajntraht ste došli iz Zvezde 1976, ali ne u letnjem prelaznom roku nego u oktobru. Zašto se ostali na Marakani još neko vreme?

– To me je pomalo zabrinjavalo. Upravo sam bio navršio 28 godina, koliko je onda bilo neophodno po propisima za odlazak u inostranstvo. Svi moji drugari s kojima sam igrao pronađoše klubove. Ostao sam, ali nisam pao u očaj. Za trenera je došao Gojko Zec i Zvezdi je odlično krenulo. Posle dugo vremena savladali smo Hajduk, 2:0 u Beogradu. Dobio sam zadatak da motrim na Jerkovića, alfu i omegu Splićana. Sasvim sam ga odsekao od tima. Igrao sam do sedmog kola, čak i u obe utakmice s plovdivskom Lokomotivom u Kupu UEFA. Ajntrahtu je zafalio baš levi bek. Prođu mi je obezbedio moj tadašnji menadžer Dejan Kaličanin. Ne znam da li je među živima.

Dogovor, međutim, nije sklopljen odmah?

– Uprkos svemu što sam do tada postigao, a igrao sam i 34 puta za reprezentaciju, morao sam na probnu utakmicu. Između mog konkurenta i mene izabran sam ja. Na veoma mladog trenera Hans-Ditera Rosa presudan uticaj je izvršio jedan od najboljih Ajntrahtovih napadača svih vremena Jirgen Grabovski, koji je s Berndom Helcenbajnom bio predstavnik kluba u reprezentaciji Zapadne Nemačke, svetskom prvaku na svom tlu 1974.

Izjavili ste tada da ćete ostati kratko, da zaradite za auto i vraćate se nazad u domovinu. (Stepijeva žena kao iz topa primećuje da je zbog nemačke discipline bolje što je ispalo drukčije). Kakvi su Vam bili počeci?

 

– Zaigrao sam od desetog kola. Nije nam dobro išlo. Rosa su smenili, a postavljen je Đula Lorant, veliko fudbalsko ime, štoper one čuvene mađarske reprezentacije predvođene Puškašom. Dopalo mu se što sam znao zonsku igru u odbrani, koja je bila njegovo opredeljenje umesto čovek na čoveka kao kod njegovog prethodnika, gde je dvojka jurila levo krilo, trojka sedmicu, šestica osmicu…

Promena trenera je urodila plodom?

– Kad nas je Lorant preuzeo u 13. kolu, bili smo na 16. mestu među 18 timova, dakle u zoni ispadanja. Na prvom sastanku uoči puta u Bremen veli on nama da ukoliko ne izgaramo za svaki bod i ako ne pazimo na gol-razliku nećemo biti prvaci. Svi prasnu u smeh. Osim mene, jer nisam razumeo šta kaže, a rekao je na nemačkom, pošto je već dugo radio u nemačkom fudbalu. Izgubili smo i od Verdera, što je njegov govor učinilo još beznadežnijim, ali od tada do kraja prvenstva nismo poklekli uopšte. Završili smo na četvrtom mestu, sa samo dva boda manje od šampiona Borusije iz Menhengladbaha.

Prvi pogodak ste postigli na debiju. Ajntraht je u drugom kolu kupa kao domaćin preslišao niželigaša Hertu 03 iz berlinskog predgrađa Celendorf s 10:2. Povisili ste na 9:2. Jedan drugi gol u Nemačkoj Vam je najdraži?

– Nisam postigao mnogo golova, niti je to bio moj glavni posao, ali su mi golovi bili lepi. Igrali smo protiv Sarbrikena u gostima 2:2. Na suprotnoj strani je bio fenomenalni Kule Aćimović, moj saigrač u Zvezdi i reprezentaciji. Raspalio sam s 25 metara u same rašlje. Setio sam se reči trenera u OFK Beogradu Save Antića: „Kad ne znaš gde ćeš i šta ćeš, udri pa možda i uđe“. Taj pogodak je proglašen za drugi najlepši u mesecu.

INTERVJU Dragoslav Stepanović za Danas o pola veka života s Ajntrahtom: Kako je Kremen iz Sibnice postao fudbalski Gete Frankfurta? 2
Foto: Pedja Milosavljevic/Starsport

Dok ste bili omladinac na Karaburmi, u štampi je izašla priča pod naslovom „Kremen iz Sibnice“ po levačkom selu u opštini Rekovac u kojem ste rođeni. U Frankfurtu su Vas zvali i „Campano sa Majne“ po čoveku neobične snage, glavnom liku Felinijeve „Ulice“, koga je igrao Entoni Kvin. Necer je rekao da ste „čekić koji razbija sve“.

– Ukazivalo se na to da sam britak, pouzdan i odgovoran stameni bek. Pre nekoliko godina sam pronašao isečak iz novina u kojem je čuveni nemački selektor Sep Herberger rekao u to vreme: „Ovaj dečko ima sve i mogao bi da igra kod nas“.

Još se sezona nije završila ni u Bundesligi ni u Jugoslaviji, pauza u oba prvenstva zbog obaveza reprezentacija iskorišćena je da u goste, 3. maja 1977, dođe Vaša Zvezda. Tri dana ranije, u prijateljskoj utakmici na njenom stadionu, Zapadna Nemačka je savladala „plave“ (2:1).

– Zvezda je imala veliku bodovnu prednost i praktično je obezbedila titulu prvaka, prvu posle četiri godine i prvu posle Miljanićeve ere. Preslišali smo je sa 6:1. Takvi su Nemci. Ako vide da mogu da daju šest golova, daće šest. Kao mašina su. Svako igra do poslednje šanse. Zato su im stadioni i puni. Čini mi se da Zvezda nije došla sa Zecom nego ju je doveo Dušan Maravić.

Rešili ste konačno, upravo se ugledajući na Loranta, da ćete se baviti pozivom trenera?

– Moja prva želja je bila da posle igračke karijere postanem menadžer, operativac blizak timu. Imao sam neke nagoveštaje o tome iz mog bivšeg kluba OFK Beograda. Lorant je kasnije prepustio vođenje treninga svom pomoćniku, takođe Mađaru, a on je nadgledao sa strane i pušio. Jednog dana se umešao. Taj trening je bio presudan za moju budućnost.

Kako?

– Stao je na ivicu šesnaesterca. Zahtevao je da mu doturimo loptu, koju bi ćušno desno od sebe, tražeći da onda spoljnom desnom šutiramo u golmanov levi gornji ugao. Pobunismo se da ćemo tako da oštetimo kolena. „Samo vi probajte“. Helcenbajn je prvi tako zahvati i lopta uđe u 90. Mi ostali smo gađali dva sata i niko nije pogodio, ali smo, gunđajući sebi u bradu, radili ono što je Lorant hteo. Dođem kući i počnem da zapisujem njegovo, ali i šta bih ja činio na tom mestu. Tako se u meni rodilo interesovanje za trenerski posao.

U Ajntrahtu ste bili dve sezone, kasnije i u Mančester sitiju, a kad ste okačili kopačke o klin, odmah ste uplovili u trenerske vode?

– U Ajntraht je 1982. došao Branko Zebec, a ja sam mu pomagao. U trenerskoj školi sam stekao A licencu, srednji stepen, koja je bila dovoljna za pomoćnika ili za trenera u mlađim kategorijama. Smatrao sam da mi je to dovoljno u tom trenutku, ali me je Zebec ubedio da odmah krenem na predavanja za glavnu licencu, s kojom mogu da se vode i prvoligaši. Upozoravao me je da pomoćnici zauvek ostanu pomoćnici, a treneri omladinaca zauvek s omladincima. Položio sam sa ocenom 2,1, što je između četvorke i petice po našem. Krenuo sam od niželigaša. Radio sam i u Rot Vajsu iz Frankfurta, gde mi je igrač bio Jirgen Klop. Rekao sam mu: „Da sam znao da pušiš, igrao bi i češće“.

Kako su Vam se otvorila vrata Ajntrahta u proleće 1991?

– Tim je pod Jergom Bergerom gubio dah. Hamburger je pobedio u Frankfurtu sa 6:0. Vraćali smo se autom iz Beograda kad je pozvao Helcenbajn, koji je bio sportski direktor. Pita me da preuzmem Ajntraht, ja mislim zeza se. Istovremeno slušamo na radiju da Helc traži trenera i da se još ne zna ko će to biti. Prihvatio sam. U finišu sezone sam s klupe trećeligaša Ajntrahta iz Trira prešao za kormilo njegovog imenjaka.

Bild je dao naslov „Ajntraht dovlači trenera iz kafane“?

– Držali smo pab u engleskom stilu „Stepis tref“, o kojem je brinula moja žena, a ja sam bio najčešći gost hahaha… Kad sam otišao na razgovor s Helcenbajnom, dočekalo me je 600-700 navijača. Jedni viču „bravo, Stepi“, a drugi „neće valjda kafedžija da nas vodi“.

Podozrive pristaše je preobratila Vaša supruga? (reč uzima Jelena).

– Dohvatila sam se mikrofona. Prkosno sam im rekla da je Stepi bio fudbalska zvezda pre nego što je i došao da igra u Ajntrahtu, da je to i ostao i da nije nikakav kafedžija. Dajte mu šansu da pokaže šta zna, a ja vam garantujem da ćete ga voleti isto koliko ga ja volim.

 

Stupili ste na glavnu pozornicu. I Nemci drže da ste u njihov fudbal doneli dušu, toplo srce i smeh. Novinarima ste kroz šalu doskočili od prvog pitanja: „Kakav je Vaš ugovor? – Mislim da je na formatu A4“.

– Nemci se vrlo retko smeju, a ja sam oko sebe širio pozitivan duh. Moje pres-konferencije su bile interesantne i posle pobeda i uprkos porazima. Shvatio sam da s novinarima treba graditi dobru i opuštenu atmosferu, a ne kačiti se s njima kao sad Tuhel u danima Bajernove krize. Mak na konac ode predaleko. Trener više gubi nego što dobija. Mene su prihvatili i kao ozbiljnog i kao ležernog. I dan-danas me zovu za stručne analize, ali i na tehnološki sajam kao sada u Berlinu, gde sam izvlačio srećne dobitnike na lutriji i dodeljivao im nagrade u ime jedne kompanije.

Ajntrahtova igra u sezoni 1991/92. je išla ispred vremena. Nazvali su je „Fuzbal 2000“. Došli ste nadomak šampionske krune, koja je izmakla u raspletu u poslednjem kolu. Gde ste pogrešili?

– Držali smo prvo mesto. Imali smo bolju gol-razliku i od Štutgarta i od dortmundske Borusije. Pobeda u Rostoku protiv Hanze, koja je već ispala, donela bi nam titulu bez obzira na rezultate dva naša jedina konkurenta. Kadgod vraćam film o kobnom porazu, nalazim da nije trebalo da poslušam predsednika kluba. Po njegovom zahtevu otišli smo u karantin u hotelu u nekoj šumi nadomak Rostoka dva dana pre odsudne utakmice da bismo pronašli mir. U takvom ambijentu, međutim, dešava se suprotno. Opterećenje je veće. Misli se samo o utakmici. Da smo ostali u Frankfurtu, svako bi bio zaokupljen i drugim dnevnim obavazama, porodicom, odvođenjem dece u školu ili u obdanište…

I posle više od tri decenije govori se o nedosuđenom penalu za Ajntraht, koji je bio čist kao suza?

– Hanza je u drugom poluvremenu prva povela, ali smo brzo izjednačili. Propustili smo pet-šest izglednih prilika, pogađali i prečku i stativu, a penal je bio školski primer za najstrožu kaznu. Sudija je odmah posle utakmice, dok su u našoj svlačionici od žuči pucale staklene flašice vode, priznao da je pogrešio. Eh, da je tada bio VAR… Siguran sam da bi pokazao na belu tačku da je imao samo sekund da sagleda spornu situaciju. Ta odluka ga je koštala internacionalne karijere, jer nije zaslužio znak UEFA i FIFA.

Vaše držanje na pres-konferenciji u bolnom trenutku uzima se za primer sportskog viteštva?

– Nije moj manir da krivicu svalim na sudije. Zašto da okrivim njega kad su moji igrači promašili more šansi? I ko bi nam garantovao da bismo dali gol iz penala? Podlegli smo pritisku. Zakazali su oslonci igre. Igračima sam u poluvremenu govorio da imaju jedinstvenu priliku da uđu u istoriju i da mi ne kukaju posle ako je ne iskoriste.

Na kraju ste na Vašem simpatičnom srpsko-hesenskom izgovorili rečenicu koja je postala Stepijeva lična karta u Nemačkoj?

– Žao mi je Hanze, žao mi je nas, ali život ide dalje, „Lebbe geht weider“. Gramatički je pravilno „Leben geht weiter“, ali se to tako čulo iz mog izgovora i prihvaćeno je za sva vremena. I to je zaista moj moto. Majka mi je govorila: Svaki problem ima rešenje, a tvoje je, budalo jedna, da ga pronađeš, jer život ide dalje, neće da te čeka. Taj život koji neumitno teče pokazuje da su razočaranja prolazna stanja i da već sutra to mogu biti veličanstvene pobede. I da smo uzeli titulu, život bi išao dalje. Pred nas bi se postavili zahtevi da uzmemo još jednu pa još jednu pa još jednu…

 

„Lebbe geht weider“ je ušlo u široku upotrebu kao izraz nade i životnog optimizma. Štampano je na zaštite maske u vreme korone, Evangelistička crkva je tako svojim vernicima čestitala Uskrs…

– Kad je Folker Bufije postao predsednik vlade savezne nemačke države Hesen, rekao je da je ponosan na Frankfurt jer ima dva filozofa. Jedan je Gete, a drugi je Lebbe geht weider. Nije, dakle, izgovorio moje ime, jer me taj izraz, u stvari, personifikuje. Proganja me, moraću da promenim ime hahaha…

 

Za kraj dali smo frau Jeleni priliku da se izjasni o Stepijevoj modnoj eleganciji koja ga je krasila u trenerske dane kao na koreografiji Ajntrahtovih navijača: odelo, košulja, kravata sa šnalom, cipele, tompus ili cigarilos ispod gustih mustaća.

– Prvi je u Bundesligu uveo takav stil odevanja jer je držao da je utakmica praznik i da je najpremerenije baš tako se obući. Treneri su bili u trenerkama i patikama. I dan-danas sam zadužena za stajling svog supruga. Moj tata je bio šnajder u Robnim kućama Beograd. Moda nam je bila u porodičnom domu.

 

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Dragoslav StepanovićFK AjntrahtFK Ajntraht FrankfurtFudbal

Komentari


Ostali komentari (1)