U "Čizmašima" publika će prepoznati svoju savremenost

U povesti o čoveku čija dobrota u teškim vremenima biva sputana i narušena, i koji oronuo i star završava u bolnici, glavne uloge igraju: Miodrag Dragičević, Sloboda Mićalović, Aleksandar Berček, Dragan Bjelogrlić… Režiju „Čizmaša“ potpisuje Dejan Zečević, reklo bi se, najzauzetiji domaći reditelj.

* „Čizmaši“ su spolja gledano roman o vojsci. Da li je početni impuls za snimanje ove serije došao nakon „Vojne akademije“?

– Nisam siguran da li je početni impuls bio „Vojna akademija“, zato što nisam od početka bio deo ovog projekta. Producentska kuća Eye to Eye dogovorila sa RTS-om, pa zatim angažovala scenaristu Đorđa Milosavljevića. Tek sam kasnije ja, kao reditelj, postao deo priče. Zašto su me zvali, mogu samo da pretpostavim. Ali verovatno je na to uticao i moj rad na seriji „Vojna akademija“. Ne toliko zbog teme koliko zbog toga što se pokazalo da sam neko ko može da iznese tako veliki projekat.

* Domaća književnost poslednjih godina je vrlo retko bila korišćena kao izvor tema i ideja za TV projekte, ako izuzmemo melodramske romane Mirjam ili Gordane Kuić. Zapravo u potpunosti je izostala ekranizacija kvalitetne književnosti…

– Aleksandar Berček jedan je od zagovornika teze da kvalitetna srpska književnost može biti izvor brojnih tema za ekranizacije. Zašto se do sada to nije činilo, ne znam. Televizijske serije se kod nas tek u skorije vreme snimaju na dosta ozbiljniji način. Ali postoji druga vrsta problema kad je reč o ekranizacijama, a ne samo koliki interes prikazivača ima u tome. Književnost u stvari nije tako lako preneti u drugi medij. Imamo mnogo primera gde iz remek-dela svetske književnosti nisu proizašli preterano vredni filmovi. Velika je razlika između pisane reči i pokretne slike. Ovde su se spojile neke srećne okolnosti, a pre svega mislim da je Đorđe Milosavljević uradio jako dobru dramatizaciju romana, koji sam po sebi i jeste pogodan za TV seriju. Zbog svoje dužine, bio bi zaista problematičan za film.

* Vaši poslednji televizijski projekti, pored „Vojne akademije“, vezani su za licencirane serije – „Urgentni centar“ i „Sinđelići“ (američki „ER“ i španski „Seranovi“). Smeta li vam to što se domaća TV produkcija sve više oslanja na „obradu“ stranih ostvarenja?

– Kao gledalac ne bih voleo da se to pretvori u neki preveliki trend. Postoji dovoljno tema i talentovanih pisaca koji bi zaista mogli da naprave kvalitetna televizijska dela. To iskustvo rada na licenciranim serijama mi je kao reditelju bilo interesantno. Postavio sam sebe u situaciju u kojoj sam na neki način ograničen. Nešto što ne dolazi iz naše kulture, senzibiliteta, treba da pretvoriš u nešto što može biti prepoznatljivo našoj publici, a opet da ispoštuješ to što se zove licenca, jer nemaš pravo da menjaš likove i situacije. Tempo, mizanscen, sve je to bilo dosta drugačije od onoga što sam do tada radio. Nisam bio previše opterećen originalom.

* Televizija je poslednjih godina u zapadnim zemljama, a pre svega u SAD, postala prostor kreativnosti i autorstva. Koliko je Srbija daleko od te ideje da reditelj ili scenarista treba da drži sve konce u rukama?

– Tačno je da postoji tendencija u svetu da televizijski program postaje sve bolji. Mislim da tako nešto postoji i kod nas. Da je igrani program zaista sve bolji i da su serije u poslednjih desetak godina zaista uznapredovale. Mislim da u Evropi još vek vlada neki kult autorstva. U Americi nije baš sve tako kako se možda čini na prvi pogled. Ni na filmu ni na televiziji. Imao sam neke kontakte sa producentima i agentima iz SAD i uvideo sam koliko konce zapravo uvek drži producent. Reditelji dosta kasno ulaze u projekat i nemaju prevelik uticaj. Većinu televizijski serija u jednoj sezoni režira nekoliko reditelja. U toj tački kreativnosti zapravo se vrlo često nalazi producent, a ne reditelj. Dok je kod nas, i dalje u velikoj meri, reditelj ta osoba. Lično sam bio i deo projekata koji nisu počinjali od mene, gde sam dolazio dosta kasnije, ali sam i sam pokretao neke ideje. Mene lično te razlike uzbuđuju. Ne mora uvek da bude nešto loše kada morate da razmišljate o publici i o tome kome ta serija sve treba da se dopadne.

* Čini li vam se da se, bez obzira na popularnost pomenutih serija sa Zapada, domaće produkcije ipak drže proverenog melodramskog recepta, koji je karakterističniji za kod nas jako gledane istočne projekte – turske i indijske serije. Je li to stvar predrasuda da domaća publika isključivo voli da gleda melodrame?

– Očigledno je da su se turske serije primile kod nas. One su približne nekom prosečnom svetskom gledaocu. To je neosporno. Ja se time ne rukovodim. Mislim da imamo dovoljno tema i senzibiliteta da možemo da ispričamo priču na naš način. Što se tehničkih aspekata tiče mislim da te serija polako više ne zadovoljavaju kriterijume domaće publike. Serije koje su poslednjih godina rađene kod nas, na daleko su boljem tehničkom nivou su od tih turskih i indijskih programa. Nadam se da domaćoj publici to više nije dovoljno. A činjenica da publika voli takav program samo nas, koji se ovim poslom bavimo, primorava da budemo bolji i kvalitetniji.

* Koliko onda, s obzirom na takve okolnosti u kojima uvek mora da se misli na gledaoca, zbog čega većina serija ili govori o srećnoj prošlosti ili o lepšoj stvarnosti koju većina građana Srbije ne živi, ima prostora za kritiku?

– Televizija jeste nešto što treba gledaoca da pomakne od realnosti. Nažalost, trenutno gledamo tuđu realnost u tom pomicanju. Ali činjenica je da naturalizam generalno nije toliko prisutan u svetskoj TV produkciji, što ne znači da u nekoj meri TV serije ne treba da budu kritične kao film i književnosti. „Čizmaši“ se vrlo kritički bave tadašnjim trenutkom, ali ima tu mnogo paralela i sa sadašnjošću. Mislim da će publika lako prepoznati svoju savremenost u vrlo životnim likovima. Meni lično kao gledaocu smeta što u TV seriijama u poslednje vreme ima sve više stilizovanih, a ne životnih likova. Mislim da je ova serija još jedan korak ka kvalitetnijem igranom programu na domaćoj televiziji. I da će naći svoju publiku, a samim tim i prikazivače, za dalje kvalitetnije projekte.

* „Hajduk Stanko“ je vaš naredni TV projekat…

– Postoje tendencije da će se pojaviti i treća sezona „Vojne akademije“, ali da, „Hajduk Stanko“ je nešto na čemu takođe radim. To je mamutski projekat. Iza njega stoji producentska kuća Nira, koja je radila i „Vojnu akademiju“. U pitanju je prilično veliki projekat po romanu Janka Veselinovića. Prezanimljiva priča. Srednjovekovna. Preskupa. Scenografija je već koncipirana, ali to je vrsta projekta gde sve mora da se pravi. Postoje neka predviđanja da bi serija mogla da bude snimljena, i kasnije prikazana, 2017. godine. Za mene je to, u ovom trenutku, još uvek daleko.

* Kažete preskupa, a kada biste imali neograničen budžet, da li postoji neki projekat koji biste želeli da snimite? Bilo filmski, bilo serijski…

– Imam gomilu ideju. Odavno imam želju da uradim nešto sa srednjovekovnom tematikom. To je nešto o čemu sam razmišljao u raznim varijantama. Sa producentima sam se našao oko te ideje o Hajduk Stanku. Imao sam želju da uradim rimejk „Banović Strahinje“. Ali nije to predaleko otišlo zbog sredstava koja su gotovo nedostižna za tako nešto.

* Filmove je danas gotovo jedino moguće snimiti, ako ih prati i TV serija…

– To je kombinacija koja ponekad uspe, a ponekad ne. Kada ljudima zafale sredstva, u toku snimanja, u dogovoru sa nekom televizijom, naprave i seriju, o istom trošku. To može nekada da ispadne u redu, ali dešava se da zatičemo neke serije kojima zaista nije mesto u toj formi.

Prvi srpski SF

U režiji Dejana Zečevića uskoro bi trebalo da se pojavi i prvi srpski SF film „Procep“. U pitanju je srpsko-slovenačko-južnokorejska koprodukcija, nastala na osnovu ideje producenata Milana Todorovića i Marka Jocića („Zona mrtvih“ i „Mamula“). Ovaj naučno-fantastični triler prati agente koji dobijaju zadatak da osiguraju podatke iz američkog vojnog satelita koji se srušio negde u Srbiji. Ali kada stignu na mesto pada shvatiće da je umesto satelita nešto drugo došlo iz svemira. U filmu glavne uloge tumače ikona horor žanra Ken Fori, slovenačka glumica Katarina Čas, poznata po ulozi u filmu Martina Skorsezea „Vuk sa Vol Strita“ i Dragan Mićanović.

– Napravili smo scenario i snimili taj film, koji je zanimljiv i neobičan čak i po merilima tog žanra. Imao sam priliku da radim prvi put na engleskom jeziku. Ni tu se, nažalost, ne radi o nekim velikim honorarima, već o entuzijazmu – ističe Zečević.

Ne nerviram se kada vidim svoj film kod pirata

* Žanrovski filmovi, pre svega trileri ili horori, retko se mogu videti u domaćoj produkciji. Da li zaista takva ostvarenja u Srbiji nemaju publiku?

– Naravno da ne, većina ljudi najviše voli da gleda upravo trilere. Ali mislim da kod nas i ne treba da se snimaju takvi filmovi. To je žanr koji ima svoja pravila, koji se ponekad kose sa senzibilitetom određenog naroda. Filmska publika se inače iselila iz bioskopa. Nedavno sam video da je moj film „Neprijatelj“, koji je u bioskopima prošao „mršavo“, sa nekih 15.000 gledalaca, na Jutjubu ima na dva linka po milion i po pregleda. Publike ima i te kako. Ona je i ispred televizora, gleda serije koje imaju po deset miliona gledalaca po epizodi. Ja se lično ne nerviram kada vidim neki svoj film kod pirata. Barem tako nalazi svoje gledaoce.