Vampirsko sazrevanje

 Tako je, na primer, pesma „Closer“ grupe Kings of Leon (sa odličnog albuma koji se, normalno, zvao „Only by the Night“) bila inspirisana sudbinom vampira Marijusa, glavnog lika romana En Rajs „Krv i zlato“, dok je „Make Me Wanna Die“ benda The Pretty Reckless govorila o devojci rešenoj da večnost provede sa dečkom neodoljivo krupnih očnjaka, čija je jedina mana bila ta što danju spava, a noću naglavačke visi na simsovima velegradskih prozora.

Četvoročlana grupa iz Njujorka, predvođena pevačem i gitaristom Ezrom Kejnigom i multiinstrumentalistom Rostamom Batmangližem, otišla je i korak dalje nadenuvši sebi ime Vampire Weekend koje je 2008. zbunilo mnoge vampir-fanove, a neke od njih i navelo da pazare istoimeni debitantski album za koji su, verovatno, mislili da donosi muziku iz novog „bloodsucking“ filma čiju su premijeru nekim čudom propustili. „Vampire Weekend“ se (i pored toga što ga je krasio jedan od najgorih omota u istoriji rokenrola) prodao u blizu milion primeraka, a da pri tom nije sadržao ni jednu mračno-morbidnu ili horor pesmu, baš naprotiv, muzički stil koji su četvorica diplomaca prestižnog Kolumbijskog univerziteta demonstrirali bio je mešavina indi roka, baroknog popa, „world“ muzike i afrobita, na tragovima najboljih radova Pitera Gebrijela i Pola Sajmona. Oduševljeni estetikom grupe, koja je te godine predstavljala istinsko osveženje na muzičkoj sceni, muzički kritičari su Vampire Weekend proglasili najboljim novim bendom, a nešto kasnije je i ugledni Rolingston njihov prvenac uvrstio na listu 500 najboljih albuma svih vremena.

Ako su mnogi 2008. i greškom kupili debitantski album, onda im se on definitivno dopao, jer je prodaja naslednika „Contra“ (2010) grupi obezbedila čelne pozicije top lista sa obe strane Atlantika, potvrđujući da su momci na dobrom putu da izrastu u jednu od najinteresantnijih njujorških pop-rok atrakcija. Bend se, međutim, neočekivano suočio sa tužbom gospođe koja je sebe prepoznala na omotu albuma (fotografija je nastala davne 1983. i plaćena je njenom autoru), pa je izvesna suma isplaćena i dotičnoj u svrhu ublažavanja duševnih bolova koje je, jadna, pretrpela kada je shvatila da joj lik na nekakvom vampirskom CD-u. Ezru je, međutim, ovakva gramzivost prilično razočarala, pa je u jednom trenutku razmišljao i da napusti muziku, ali su ga ortaci ubedili da su sva dešavanja oko benda samo dokaz da je on postao značajan i na globalnom nivou. I tako, Ezra i Batmangliž su se 2012. vratili komponovanju, ali im se pesme – po sopstvenom priznanju – „nisu događale lako“ kao ranije, pa su tokom rada na „Modern Vampires of the City“ mnoge ideje više puta prepravljali, potpuno menjali ili odbacivali, da bi na kraju shvatili da album ne mogu da završe bez pomoći profesionalca. Izbor je pao na Ašerovog producenta Ariela Retšaida, koji je sa sobom doneo torbu punu semplova, programiranih ritmova i raznolikih studijskih trikova, koji su gitare, sintisajzere i akustični bubanj skoro potpuno istisnuli sa albuma. To je uočljivo već u uvodnoj „Obvious Bicycle“ čiju nežnu melodiju Batmangliž – po prvi put u karijeri benda – izvodi na klaviru, dok Ezrin falseto prati jednolična ritam mašina i hor anđeoskih glasova u refrenu. Siromašne električnim instrumentima su i ostale pesme: u indi-folkerskoj „Unbelievers“ melodiju grade klavir, akustična gitara i perkusije, dok hip-hoperski pop „Step“ kombinuje zvuke harpsikorda, (ponovo) klavira i organa sa setnim, na momente i tužnim Ezrinim glasom. „Step“ otvara i jednu od dve osnovne teme albuma – neumitan odlazak mladosti, koju mudrost zrelih godina nikako ne može nadomestiti. I u elektro rokabiliju „Diane Young“ Ezra pokazuje skepsu prema čarima sazrevanja („Nobody knows what the future holds, Said it’s bad enough just getting old“), a i očigledna igra reči (ime glavne junakinje zvuči identično kao „dyin’ young“) ukazuje da se autoru po glavi vrzmala i ona čuvena rečenica o brzom životu i njegovom okončanju na vrhuncu mladosti i fizičke lepote.

„Modern Vampires“ je, u odnosu na prethodnike, mračniji i ozbiljniji album, ne toliko zbog melodija, koliko zbog tekstova pesama, i to naročito onih koji se bave drugom značajnom temom albuma – američkom politikom i njenim posledicama. Tako galopirajuća, frenetično-akustična „Worship You“ donosi kritiku američkog vojnog angažovanja diljem sveta, dok se marširajuća „Ya Hey i „Obvious Bicycle“ bave „malim“ ljudima koje nisu toliko pogodile posledice ekonomske krize koliko razočaravajuća nezainteresovanost države za njihove sudbine i budućnost njihove dece. Konačno, možda i najlepša kompozicija na albumu, nežna kros-kantri balada „Hannah Hunt“, nudi i neku vrstu eskapizma, sugerišući da je nedaće lakše prebroditi udvoje nego kada se sa njima nosite potpuno sami.

Bez dileme, „Modern Vampires“ predstavlja veoma dobar završni deo trilogije, kojim se Ezra i ekipa definitivno opraštaju od „koledž“ motiva i tema, okrećući se realnom životu i dilemama i problemima koje on sa sobom nosi. Ova tranzicija od „elitističkog“ ka narodnom bendu će, sigurno, imati svoju cenu, ali ulaznica za večnost se i ne može obezbediti bez podnošenja određenih žrtava.

Što vampiri, jelte, najbolje znaju.

Ocena: 8/10