Wolf Eyes: Doći će do prelomne tačke, kada će ne samo studenti, već svi ljudi početi da se organizuju

Muzika koju prave Wolf Eyes – Nate Young i John Olson, poznat i kao Inzane Johnny, spontano je nastala iz haosa, kroz izmišljanje instrumenata i sonične eksperimente.

Ona je zvučni pejzaž sa posvetom realnosti u kojoj živimo.

Ovaj avant-noise/ industrial/ trip metal/ psycho jazz dvojac važi za jedan od najglasnijih bendova na svetu. Misterije uništenih razglasa ostale su nerazjašnjene – Wolf Eyes su proglašeni nevinim usled nedostatka dokaza.

Objavljivali su za Sub Pop i Third Man Records, Henry Rollins ima bar 700 njihovih izdanja, Thurston Moore smatra da su jednako važni kao MC5, a Andrew W.K. je napisao pesmu o njima.

Uoči koncerta, ispred nezavisne koncertne agencije Bad Music For Bad People, koja duo dovodi u naš grad, intervju sa muzičarima je radila Sara Bujak – DJ Baby Fang.

Bujak je sa Wolf Eyes razgovarala o istoriji benda, inspiracijama, stvaralačkom procesu i saradnji sa stogodišnjim vođom Sun Ra Arkestra.

Odrastao si u blizini Detroita, grada poznatog po žanrovima motown, proto-punk, detroitski techno. Šta si slušao kao klinac?

Nate: Slušao sam Ramonese, Beefhearta, Caroliner, Pussy Galore i Hendrixa. Imao sam sreće da odrastem u supkulturnoj sredini, uz roditelje hipike koji su voleli muziku, posebno rokenrol. U mojoj porodici negovan je talenat za vizuelnu umetnost. Zanimanja mojih roditelja bila su tradicionalna – otac stolar, majka krojačica, pa je kreativnost uglavnom dolazila iz praktičnosti. Moj stariji brat bio je umetnički genije – slikao je porodične portrete kad je imao svega 13 godina. Upravo me je on uveo u svet pank-roka. Jednom prilikom, na leđima moje teksas jakne, nacrtao je portret Ramonesa, sa omota albuma „Road to Ruin”, koristeći samo beli geso, običnu olovku i lak za kosu. Obukao sam jaknu za prvi dan škole, i čim sam stigao, prišla su mi dva klinca i rekla: „Obožavamo Ramonese, strava ti je jakna!” Bio sam šokiran da neko uopšte zna ko su oni, jer smo živeli u ruralnoj sredini. Opet, bili smo dovoljno blizu En Arbora, gde su svi hipici započeli svoj put. Kada je život tamo postao preskup, mnogi su se preselili u Čelsi, Mičigen. Ispostavilo se da je očuh ta dva klinca bio Scott Asheton, bubnjar benda The Stooges. Ni ja, kao ni njegova deca, nismo bili fanovi te muzike. Više su nas zanimali Ramones i Sex Pistols. Odmah smo se sprijateljili. Scott nas je odveo na moju prvu svirku u životu – koncert Ramones i Debbie Harry. Uveo nas je u backstage, gde nam je prišao Joey Ramone i rekao: „Hej, momci, vi sigurno idete u srednju školu rokenrola?”, a mi smo samo odgovorili: „Ne, mi idemo u osnovnu školu.” Proveo sam puno vremena sa Scottom. Pričao je zanimljive priče i bio je stvarno kul.

Da li su te roditelji podržavali?

Nate: Pa, ne baš. Nikada nisu bili na mojoj svirci. Nisu pratili ono što radim, jer nisu videli ništa privlačno u tome. Verovatno su želeli da budem kao Joni Mitchell ili Eric Clapton. Primetio sam da hipici vremenom postanu pomalo konzervativni u isticanju dragocenosti muzike svoje generacije. Sve te ideje o miru i ljubavi im ne dopuštaju da se suoče sa potresnom stvarnošću.

Kada su nastali Wolf Eyes?

Nate: U jesen 1997. Tada se Mini-Systems, moj prvi elektronski bend, već skoro raspao. Na putu do kuće, pronašao sam u đubretu loop traku telefonske sekretarice i dve kasete – „Wolf Eyes” Paula Wintera i „The Language and Music of the Wolves” Roberta Redforda. Uzeo sam ih i od njih napravio kolažnu traku. Dao sam kopiju Aaronu Dillowayu koji se oduševio. Ohrabrio me je da nastavim eksperiment pod imenom Wolf Eyes, i ne samo to – pridružio mi se. Počeli smo da džemujemo u detroitskom klubu Gold Dollar, i tako smo polako stigli do ideje o bendu. Ploča „Wolf Eyes w/ Spykes” utemeljila je naš zvuk, a nakon albuma „Dread”, stvari su potpuno kliknule.

Kada se John Olson pridružio bendu?

Nate: Aaron i ja smo imali prvu evropsku turneju 1999. Već smo bili prilično etabliran duo, a Olson nam se pridružio početkom 2000. Dobro pamtim tu prvu zajedničku svirku, jer se John posekao dok je svirao perkusije na limu, pa je završio u bolnici. Tako je primljen u bend. Bio sam u fazonu – to se zove posvećenost!

Prva velika turneja Wolf Eyes je bila ona sa Sonic Youth?

Nate: Da. Mislim da nikada nismo radili ništa veće od toga, ne računajući festivale. Do ove saradnje došlo je tako što je Lollapalooza otkazana 2004. zbog bankrota. Šteta, a toliko smo se radovali da sviramo na stadionima. Na turneji sa Sonic Youth nastupali smo uglavnom pred hiljadu, možda i 2000 ljudi u većim gradovima, ali publika nas je stvarno mrzela. Bio sam zbunjen jer sam smatrao da imamo dodirnih tačaka sa Sonic Youth u njihovim najluđim fazama. Evo i Johnnyja! Hej, upravo pričamo o turneji sa Sonic Youth, hoćeš da se uključiš?

John: Da, to je bilo neverovatno! Nate, Aaron i ja smo prolazili kroz težak period. Radili smo, ali nismo imali para. Zakazali smo tromesečnu letnju turneju na Lollapaloozi, a kada je stigla vest da je sve otkazano, Sonic Youth su bukirali gomilu čudnih mesta – škole i slične prostore. Osim nas, na turneju su pozvali i Modest Mouse. Imali smo lude svirke i dobro smo se zabavljali. Međutim, kada smo Nate i ja svirali sa Thurstonom, Kim i Corsanom, dobili smo najgori hejt ikada. U Sijetlu su nam pretili smrću. Fanovi Sonic Youtha su nas stvarno mrzeli, što je bilo vrlo čudno. Kada je izašao album „Washing Machine”, pojavila se neka nova publika koja nije bila toliko otvorena.

Nate: Pitao sam se da li su ti ljudi uopšte fanovi ranijih albuma Sonic Youtha – „Sister” i „Sonic Death”.

John: Da, Sonic Youth su na SST Records etiketi, zajedno sa Black Flag, Saccharine Trust…

Nate: Iskreno, bili smo prilično naviknuti na ekstremne reakcije publike, ali smo se ipak nadali da neće biti kao inače, kada su nas izbacivali iz nekih rupčaga kao noise teroriste, i nisu hteli da nam daju ni čašu vode.

Koja publika je ciljano dolazila na vaše koncerte?

Nate: Kolekcionari ploča. Ko nije imao ogromno znanje o istoriji elektronske i rok muzike, nije bio na našem nastupu. Nisam pripadao toj interesantnoj kolekcionarskoj kulturi, ali sam zahvaljujući njoj dosta naučio. Posmatrao sam sve te teoretičare i muzikologe amatere dok su razgovarali isključivo o muzici.

John: Proveli smo dosta vremena sa ekipom iz Providensa, među kojima su bili i Lightning Bolt. Tokom naše „Oops” turneje počeli smo da visimo sa raznim freakovima, štamparima iz Fort Thundera.

Nate: „Oops” turneja, koja je prethodila onoj sa Sonic Youth, bila je prelomna tačka naše karijere, jer smo tada prvi put svirali pred 300-400 ljudi. Pre toga, na našim koncertima bilo je samo 10-20 ljudi, ali smo i tako bili srećni što imamo priliku da sviramo i učimo.
John: I, najvažnije, da budemo ono što jesmo.

Sarađivali ste sa mnogim muzičarima. Šta vam je to donelo i ko je ostavio najveći utisak na vas?

Nate: Marshall Allen. Uživao sam i u saradnji sa Anthonyjem Braxtonom, ali Marshall je zaista vođa benda. Braxton je univerzitetski profesor, učitelj, dok je Marshall rođeni lider. Sa njim nema priče, sve je nekako prirodno, nema zadataka i očekivanja. U pitanju je druga vrsta učenja, možda meni bliža, jer ne dolazim iz akademske sredine. Tokom jedne godine sarađivali smo sa 66 muzičara širom sveta. Cilj svake saradnje je da otkrijemo kako drugi interpretiraju našu muziku i kakve ideje donose. Od prvog dana kolaboracije su važan deo našeg stvaralaštva. Kada smo tek počinjali, često smo džemovali sa drugim muzičarima. Bili smo oduševljeni kreativnošću koja se dešavala u trenutku. Saradnja sa Marshallom me vraća u ta vremena. Sva naša komunikacija su samo vajb i istorija. Svirali smo sa njim nekoliko puta, i to je, zaista, ostavilo utisak na mene. Radujem se tim trenucima – pomažu mi da oslobodim sindroma uljeza. Biti na bini sa Marshallom je najbolji način da započneš godinu. On je takva pojava! Nema potrebe za rečima, njegov pogled sve govori.

John: Marshalla doživljavam više kao filozofa nego kao saksofonistu. Sun Ra mu je govorio da se ne drži nota, već da svira kao mašine i ptice. Nastupali smo sa Onyxom koji pokušava da se pretvori u mašinu – to ima isto značenje. Ono što mi sviramo je otvoreno; ne želimo da se svrstamo u saksofoniste ili elektroniku. Zapravo, želimo da dodamo još mnogo toga, jer je interesantnije i odoleva zubu vremena.

Nate: Braxton je mnogo puta rekao da ono što ga najviše interesuje u vezi sa zvukom, ne potpada pod kategoriju muzike. U pitanju je širi pogled na svet – oni su ovde, na ovoj planeti, da bi svirali sa svima. Ne postoj pogrešan zvuk, niti je ikada postojao. Sve je to deo prirodne energije koja zrači, matematičkog sklada i rezonancije. Povezujem se sa tim jer me tera da napustim stroga pravila i žanrove. Svrstavanja me čine manje kreativnim i inspirisanim. Lično nisam fan muzike koja može da se izvodi i sluša samo kao rigidna struktura.

John: U džezu, takođe, postoje norme, moraš da sviraš na određeni način. Međutim, Lennie Tristano, ili Braxton sa svojim orkestrom, dokazuju da su svi ti škripavi, sirovi tonovi mnogo interesantniji od dodekafonskih fraza. Čak je i Šenbergov serijalizam otišao u nekom drugom pravcu. Muzika nema granice – treba da ploviš nemirnim morima, tamo gde ti neće biti prijatno.

Nate: Negde sam pročitao: „Idi toliko daleko dok ne odagnaš strah da se nećeš vratiti kući.“ – to je nešto o čemu treba razmišljati dok stvaraš.

Da li improvizujete kada snimate studijske albume?

Nate: Improvizacija je pojam koj nosi težinu, kao i eksperimantalna muzika. U suštini, rekao bih da smo samo kreativni. Ljudi ti zadaju sve te akademske mozgalice u pokušaju da izvuku algoritam za improvizaciju.

John: Mislim da je spontanost bolji, otvoreniji i življi pojam od improvizacije. Dozvoljava ti da se igraš, dok improvizacija zvuči nekako kraljevski. Nisam ja nikakav kralj improvizacije.

Imate impresivnu diskografiju. Da li snimate svaku probu?

Nate: Pre neki dan sam izračunao koliko muzike snimimo na godišnjem nivou. Svakog petka imamo probu i snimak od najmanje tri sata. Kada to pomnožiš sa brojem godina otkad sviramo zajedno, ispada da imamo preko 3000 sati muzike.

John: A neko je 2012. izbrojao 475 naših fizičkih izdanja.

Nate: To je tehnika preživljavanja i naš način rada. Istovremeno je i kao stari zanat. Način da pobegneš od fetišizma robe. Pomalo je postmoderno, ali nije pretenciozno kao postmodernizam koji te natera da se razbesniš.

John: Mnogi misle da moraju da preslušaju sve što objavimo. Ne morate. Možete da odaberete neki segment koji vam se sviđa i posvetite se samo tome. Ja, recimo, volim Sun Ra bluzerske džemove, ali nije neophodno da čujem svaki da bih razumeo šta želi da postigne.
Nate: Zanimljivo je da se vratiš starim snimcima i ponovo ih preslušaš. Shvatiš da imaju vrednost. Setiš se kako su ti sešni izgledali i budeš u fazonu – ovo je stvarno bila odlična ideja, a mi smo bili toliko dobri da smo sagoreli, zasitili se i nikada ništa slično nismo ponovili.

Poznato je da sami pravite svoje instrumente. Šta vas inspiriše?

John: Oduvek sam bio zaljubljen u zvuk drvenih duvačkih instrumenata jer se dobro slažu sa elektronikom. Kao dečak, išao sam u muzičku školu, učio da sviram trubu, ali mi nije išlo, pa je profesor predložio da pređem na alt saksofon. To je bio dobar savet, i tako sam pronašao svoj izraz. Tokom detinjstva, maštao sam o kvalitetnim profesionalnim saksofonima, ali nisam mogao da ih priuštim, pa sam pravio instrumente od PVC cevi pomoću noža i upaljača. Kada sam konačno dobio saksofone kakve sam želeo, nisu proizvodili zvuk koji mi se dopadao, pa sam nastavio da koristim one koje sam napravio. Između ostalog, veoma su laki, a to je prednost kada putujemo. Nate i ja vodimo dnevnik u koji beležimo naše eksperimente. Nedavno sam zaključio da što je krtost PVC-a veća, to je ton skloniji promenama. Ima efekat jastučića na duvačkim instrumentima, samo što se jastučić zatvori kada ga pritisneš, a PVC, zbog starosti i laka, pri laganom pritisku menja ton. Kada ga držiš otvorenim, više zveči, kao rezonantni instrument. Možeš da montiraš i žice na njega. Na turnejama moramo da budemo praktični, jer postoji ograničenje težine prtljaga. To je zabavan izazov koji volim. Imamo i male modularne sisteme.

Nate: Turneje su umetnost. Problemi težine prtljaga su realni i, na sreću ili nesreću, oblikovali su našu muziku. Uprava za bezbednost u saobraćaju treba da snosi odgovornost. Proklinjem ih, a onda pomislim kako nikada ne bih došao do nekih rešenja da nema tih ograničenja.

Muzika Wolf Eyes zvuči kao soundtrack za apokalipsu, nuklearnu katastrofu ili body horror film. Tekstovi pesama prate ovu atmosferu. Da li oni prethode muzici?

Nate: Od 2018. pišem tekstove koje mogu da primenim na bilo koju pesmu. U datom trenutku odaberem ono što odgovara situaciji, publici, pa čak i studiju u kome snimamo.

John: Nedavno sam dobio „ Bullshit Detector” kompilacije koje su sastavili Crass. Kada su napravili konkurs za bendove, naglasili su da im ne šalju demo snimke oni koji nemaju vokale. Nešto u fazonu: „Ne primamo instrumentale, a ako već nešto snimate, neka vokali budu u prvom planu. Ako ih ne čujemo, ne zanima nas.” Mislim da to ima smisla. Po kanonu Crassa – ako nema vokala, poruka neće biti preneta. Činjenica da imamo vokale, izdvojila nas je iz korpusa primarno instrumentalnih noise bendova kao što je, recimo, Merzbow.

Nate: Johnny, sad kad pominješ Crass, jesi li čuo šta se trenutno dešava u Srbiji?

John: Najveći studentski protesti u istoriji, zar ne? To je sjajno!

Pratite dešavanja u Srbiji?

John: Naravno, baš čitam o tome ovih dana. Neverovatno!

Nate: Da, upravo gledam snimak na netu, pišu o upotrebi zvučnog topa. Užas! Žao mi je što ste imali to iskustvo. I sam istražujem ove uređaje, veoma su zanimljivi i surovi, opasni. Ima ih u raznim veličinama, neki staju u šaku. Oni su nešto poput zvučnog lasera, kao usmereni zvučnici koji koriste ljudsku lobanju kao rezonator. Veoma su štetni. Ova priča me vraća na nasleđe Throbbing Gristle i njihove eksperimente sa zvučnim talasima. Sve te ideje zagolicale su moju maštu kada sam počeo da se interesujem za elektronsku muziku, a kasnije se ispostavilo da takvi uređaji zapravo postoje.

Da li trenutno ima protesta u SAD?

Nate: Ovde gde ja živim, nema mnogo protesta. Nisam u direktnom kontaktu sa studentima, ali se nadam da idu u istom pravcu kao njihove kolege u Srbiji. Verujem da je to što donose te nove generacije nešto univerzalno.

Kako komentarišete današnju društveno-političku situaciju?

John: Mislim da je to cirkus koji neće trajati večno. Pogledaj šta Tramp radi sa tarifama, kakve odluke donosi i kakve izjave daje. Toliko je sve kontradiktorno i besmisleno. Tužna situacija, nadam se da će se nešto promeniti za četiri godine.

Nate: Moj svet se srušio 2016. Bio sam slomljen. Proveo sam mnogo vremena u ljutnji, ali sada sam očvrsnuo. Bolje razumem situaciju i uvek ponavljam sebi da moram da budem tolerantan i strpljiv. Imam integritet, svoj stav, ali i veliko strpljenje. Ne mogu da gubim vreme ljuteći se na svoje komšije. To me iscrpljuje. Siguran sam da će se desiti nešto, i da će doći do prelomne tačke, kada će ljudi početi da se organizuju, ne samo studenti, već i svi ostali građani.

Uvek ste imali DIY pristup muzici. Kakvo je vaše mišljenje o streaming platformama?

Nate: Streaming platforme su sve upropastile. Ne slažemo se sa njihovom politikom, ali koristimo Spotify kao alat za promociju, u nadi da će nas otkriti neki novi klinci.

Omoti vaših albuma su prava umetnička dela, neki su čak ručno oslikani. Da li sami radite dizajn?

Nate: Wolf Eyes oduvek neguju vizuelnu umetnost kao deo svog izraza. Omote ploča uglavnom radim ja, dok je Johnny zadužen za CD-ove i kasete.

John: Morali smo tome da se posvetimo od samog početka. Pošto nismo zarađivali na ulaznicama, prodavali smo svoju umetnost i ručno rađeni merch, kako bismo mogli da platimo gorivo i troškove turneje.

Inzane Johnny je na Instagramu jedan od najpoznatijih kreatora mimova – šta se dešava u tom svetu?

John: Mnogo toga je već zastarelo. Moja ćerka svaki dan pomene neku novu platformu. Od nje učim slengove koji se danas koriste, ali nisam više siguran da znam kako da ih upotrebim. Ludilo! Sviđa mi se što se stvari tako brzo menjaju.

Nate: Treba istaći da je trolovanje nekada bilo dobra stvar, ali sada desničari koriste tu vrstu provokacije za svoje ciljeve.

John: Da, nekada je bilo drugačije. Seti se samo kako su Crass izmontirali audio snimke i napravili lažni telefonski razgovor Tačerove i Regana.

Šta trenutno slušate, čitate? #nowzoning?

Nate: Čitam „The Dawn of Everything”.

John: Zimus sam slušao nemački pank, a sad australijski – The Saints. Kad smo na turneji pustim dub techno. Nate me je uveo u taj svet, i to mi je promenilo život. Prelepa, minimalna, repetitivna, vanzemaljska elektronika, kao spoj Velvet Undergrounda i Isaka Asimova. To je ono što želimo da postignemo kada pravimo muziku.

Zvuči kao otmica vanzemaljaca.

John: Da, to je sve čemu se nadamo.