Serđo Leone i vestern koji je ispratio stari svet i dočekao novu Ameriku

Leone je snimio vestern, reakcije publike su na početku bile podeljene. Ipak, vremenom je film stekao status jednog od najcenjenijih vesterna svih vremena. Mnogi ga danas smatraju ne samo vrhuncem Leonove karijere, već i jednim od najboljih filmova ikada snimljenih.

Radnja je smeštena u surovi, pustinjski krajolik američkog Zapada, na granici između civilizacije i divljine. U središtu priče je udovica Džil Mekbejn (Klaudija Kardinale), koja dolazi u gradić kako bi započela novi život, ali je tamo dočekuje tragedija — njenu novu porodicu ubija banda predvođena hladnokrvnim zlikovcem Frenkom (Henri Fonda), u jednom od najšokantnijih obrta u istoriji vesterna.

Na scenu stupa tajanstveni stranac poznat kao Harmonika (Čarls Bronson), čija prošlost polako izlazi na videlo, kao i odmetnik Šajen (Džejson Robards), koji odlučuje da se uključi u sukob. Kroz njihove priče provlače se teme osvete, nostalgije za starim Zapadom i nezaustavljivog napretka, oličenog u železnici — simbolu moderne Amerike koja guta sve pred sobom.

Jedan od najupečatljivijih aspekata filma bio je izbor Henrija Fonde za ulogu glavnog negativca, što je tada šokiralo publiku, jer je bio poznat kao oličenje dobrote i pravednosti. Leone je namerno preokrenuo njegovu očekivanu ulogu, a Fonda je briljirao kao jezivi i nemilosrdni Frenk.

Čarls Bronson je, s druge strane, stvorio legendarnu figuru — tihog i odlučnog Harmoniku, čoveka sa svojom traumom i misijom osvete.

Film je poznat po jedinstvenoj režiji: sporom tempu, dugačkim kadrovima i izraženim krupnim planovima lica koji stvaraju napetost bez potrebe za rečima. Muzika Enja Morikonea je neizostavan deo tog doživljaja — svaki lik ima svoj muzički motiv koji prati priču kao tihi narator, a zvuk harmonike ostaje zauvek urezan u pamćenje gledalaca.

Iako nije doživeo instant uspeh u Americi, evropska publika ga je odmah prepoznala kao remek-delo. Godine su pokazale koliko je ovaj film bio važan za evoluciju žanra, i danas se često nalazi na listama najboljih vesterna i najznačajnijih filmova uopšte.

Bilo jednom na Divljem zapadu nije samo film o kaubojima — to je poetična oproštajna pesma jednom dobu, priča o nestanku mita o Divljem zapadu i dolasku novog sveta. Usporeni kadrovi, tišina, vetar u pustinji i zvuk harmonike čine ga filmom koji je u isto vreme epski i duboko ličan.