Tri decenije filma „Šindlerova lista“: Filmsko svedočanstvo koje danas ponovo mora da prodrma našu savest

Film nas zato tera da se zapitamo koliko je društvo danas zaštićeno od istih mehanizama? Tridesetog novembra obeležava se 32 godine od premijera filma „Šindlerova lista“, a povod deluje više nego opravdano: u trenutku kada se antisemitizam i ekstremizam ponovo šire Evropom, nagrađivano delo koje govori o tome kako zlo nastaje iz običnosti i poslušnosti deluje relevantnije nego ikad.

U profesionalnom smislu, film je označio prelom za Stivena Spilberga: od autora komercijalnih hitova do reditelja koji se ozbiljno bavi istorijom i politikom.

Kolege iz sveta filma često su isticale da je „Šindlerova lista“ njegov najodgovorniji film u kojem je režija podređena temi, a ne obrnuto. Spilberg je tako snimio crno beli film o nacističkom industrijalcu Oskaru Šindleru koji je spasao više od 1.100 Jevreja i zauvek ovekovečio sebe kao jednog od najboljih reditelja svih vremena.

Glavne uloge Lijama Nisona, Bena Kingslija i Rejfa Fajnsa i danas se navode među najboljim glumačkim interpretacijama istorijskih likova na filmu. Martin Skorseze ga je opisao kao „filmar koji je pronašao svoju savest“, Meril Strip nazvala ga je „filmom koji nas tera da ponovo preispitamo čoveka“, dok je Al Paćino govorio o „svedočanstvu pred kojim se ćuti“.

Film je imao 12 nominacija za Oskara, od kojih je sedam pretvorio u nagrade – i to u Oskara u kategorijama za najbolji film, najboljeg režisera, najbolju originalnu muziku, najbolju montažu, najbolji scenario, najbolje kinematografsko delo i najbolji umetnički pravac na filmu.

Snimljen je gotovo kao dokumentarac, u crno beloj fotografiji, bez glamura i holivudskog sjaja, što je pojačalo njegovu realističnu, potresnu poruku i dalo mu autentičnost. Uprkos malom budžetu, oko 22 miliona dolara, film je postao finansijski i komercijalni uspeh i zaradio je preko 320 miliona dolara širom sveta.

Jedan od razloga zbog kojih „Šindlerova lista“ i dalje ostavlja snažan utisak i važi za jedan od najboljih filmova svih vremena, jeste način na koji prikazuje mehanizam nacističkog progona. Nema spektakularnosti, samo birokratija, logistika i rutinizovano nasilje.

Film prikazuje kako se antisemitizam pretvara u državnu politiku, a zatim u industrijatizovano ubijanje. Na taj način ne govori samo o prošlosti, već i o tome koliko brzo institucije mogu da se pretvore u instrumente isključivanja i zločina.

Gledalac lako može steći utisak da Spilberg opisuje jedan konkretan slučaj iz Krakova, ali je mehanizam koji film prikazuje bio primenjen širom Evrope, prema različitim grupama koje je nacistička ideologija označila kao „nepoželjne“.

Govoreći danas o „Šindlerovoj listi“, nezamislivo je izostaviti i činjenice koje i van ekrana svedoče o najmračnijem trenutku ljudske istorije, a o kojima možemo pričati baš zbog ovog filma i radnje koju obrađuje.

Iako Spilberg prikazuje jednu konkretnu priču i malu frakciju širih zločina koji su se dešavali širom Evrope u tom istorijskom periodu – nacisti su krivi za progon i genocid nad više od šest miliona Jevreja. U tom širem okviru koji izlazi iz scenarija filma, pored progona i genocida nad Jevrejima, dešavao se i genocid nad Romima, o kojem se u javnom prostoru govori neuporedivo manje nego o jevrejskom stradanju.

I jedni i drugi zločini sprovedeni su istim metodama i na isti način kao zločini koje film tako dobro prikazuje na ekranu.

„Šindlerova lista“ tako otvara prostor da se setimo svih žrtava iste ideologije, ne da bismo širili fokus filma, već da bismo u potpunosti razumeli istorijski kontekst i monstruozne zločine tog vremena.

Pitanja koja ovaj film postavlja – šta se dešava kada država postane instrument diskriminacije, kako izgleda kada većina ćuti, koliko daleko društvo može da sklizne – ostaju aktuelna i sada. Brojne organizacije, medijski radnici i udruženja civilnog sektora su tokom 2025. godine zabeležili strahovit porast antisemitizma, radikalne desnice, lažnih vesti i relativizacije istorijskih zločina.

Sećanje na Holokaust, bilo da je reč o jevrejskim ili romskim žrtvama, nije stvar komemorativne forme, već razumevanja. Ako zanemarimo mehanizme koji su doveli do masovnih zločina, lako ih možemo ponovo prepoznati u društvenim podelama, govoru mržnje ili normalizaciji nasilja.

Zato se „Šindlerova lista“ i posle više od dve decenije od emitovanja kod nas i dalje gleda kao upozorenje, ne na ono što je bilo, već na ono što je uvek moguće. Filmu je dodeljen status izuzetne kulturne, istorijske i estetske vrednosti, a u SAD je sačuvan u Nacionalnom filmskom registru kao deo kulturnog nasleđa.

Ukoliko tražite film kojim biste „prekratili“ ovo nedeljno popodne, ovo je naša preporuka.