Siniša Kovačević: Lakše je manipulisati gledaocem rijalitija, zato ova vlast prostači narod 1foto (BETAPHOTO/EMIL VAS/EV)

„Kultura nije čak ni predizborna tema, ni delić obećanja“, primetilo je Srpsko književno društvo u svom nedavnom javnom pozivu na razgovor o kulturi . Gotovo pri samom kraju izborne kampanje, a potaknuti pozivom ovog reprezentativnog udruženja u kulturi, odlučili smo da akterima političkog života postavimo odabranih pet (od 13 koliko je SKD osmislilo) pitanja koje se tiču kulture, kulturne politike, odnosa prema umetnicima i kulturnim radnicima.

Onima za čijim licima i podrškom politika tako rado poseže u ovakvim trenucima, a potom ih isto tako, uglavnom lako, zaboravlja i prepušta stihiji ovdašnje društvene zbilje. Preokrećući ono čuveno pitanje, ne pitamo šta umetnici mogu da urade za svoju zemlju, već šta njihova zemlja može da učini za njih.

– Kod nas je kultura svesno potisnuta, zarad opšteg uprostačenja i primitivizacije. Lakše se manipuliše i vlada sa gledaocem rijalitija nego članom biblioteke, i na to se oslanja ova vlast. Šta preduzeti? Najpre, vratiti kulturu na mesto koje joj pripada. Poštovati rad i talenat, večitost i lepotu onoga što ostaje iza stvaralaca. A promenom ekonomskog modela i obogaćenjem celog društva, biće bolje i piscima, glumcima, slikarima, baletskim igračima – kaže dramski pisac i reditelj Siniša Kovačević, savetnik za kulturu kandidata za predsednika Srbije koalicije Ujedinjena Srbija na aprilskim izborima Zdravka Ponoša, odgovarajući na pitanja Danasa.

Smatrate li da je umetnički rad i, uopšte, rad u kulturi odgovarajuće plaćen? Šta biste preduzeli u smislu poboljšanja materijalnog statusa umetnika?

– Nažalost, nijedan rad u ovoj zemlji nije adekvatno plaćen. Ni lekar, ni vozač kamiona, ni profesor, ni rudar, ni naučnik, samim tim bilo bi nelogično da je talenat i rad umetnika nagrađen adekvatno. Dakle, to ima veze sa ekonomskim potencijalom jedne zemlje, na koncu, bilo bi nekorektno i nezdravo da u jednoj zemlji debeli budu samo umetnici, ali ima veze i sa statusom kulture u jednoj zemlji. Ona je kod nas svesno potisnuta, zarad opšteg uprostačenja i primitivizacije. Lakše se manipuliše i vlada sa gledaocem rijalitija nego sa članom biblioteke. Šta preduzeti? Najpre, vratiti to što vi zovete kulturom na mesto koje joj pripada. Poštovati rad i talenat, večitost i lepotu onoga što ostaje iza stvaralaca. A promenom ekonomskog modela i obogaćenjem celog društva, biće bolje i piscima, glumcima, slikarima, baletskim igračima….

Za koliki budžet za kulturu se zalažete, izraženo u dinarima, u procentima budžeta, postotku BDP-a?

– Umetnost treba da deli sudbinu društva. Ona ne mora biti bogata, bilo bi nemoralno da je takva ako ako je oko nje nemaština i glad, ali mora biti slobodna. Kod nas se, na žalost, ulaganja u kulturu mere promilima. Dok je tako, ni kultura ni kulturna politika ne postoje, svedeni su na nivo incidenta. Idealan budžetski procenat je 3,2 odsto, odnosno, 0,8 odsto kvartalno. Tako bi se kultura mogla demetropolizovati, bilo bi dovoljno i za investiciono održavanje i izgradnju novih objekata, poput opere, recimo, obnovu devastiranih domova kulture, stipendiranje darovitih, prezentaciju kulture Srbije van zemlje, snimanje filmova… Conditio sine qua non, redefinicija televizijskih sadržaja na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, uzaludni su svi pokušaji da otvorite novu galeriju ili pozorište ako je glavni događaj toga dana finale rijalitija. Kultura je po svojoj definiciji policentrična, ali se sa oblikovanjem njenih budućih konzumenata počinje od porodice i škole, i taj proces traje. Provincija nije geografski pojam, ona je stanje svesti. Knjižare, bioskopi, kvalitetni koncerti, galerije po manjim mestima…, vratili bi stvari u raniji poredak.

Kako biste ostvarili ravnomerni regionalni razvoj u oblasti kulturne politike?

– Revitalizacijom postojećih objekata, izgradnjom novih, povezivanjem Ministarstva kulture sa lokalnim samoupravama, obavezom profesionalnih pozorišta da gostuju po gradovima bez teatra, uspostavljanjem lokalnih kulturnih centara koji bi bili u obavezi da godišnje organizuju određeni broj književnih promocija, koncerata, izložbi, i na koncu, promenom poreske politike kad je kultura u pitanju.

Kako biste rešavali status samostalnih umetnika, kako u pogledu mogućnosti zarade, tako i dostojanstvene penzije i prava na lečenje?

– Postoje elitne profesije, takvi su, recimo, vajari, dirigenti, pisci, scenografi, kostimografi, glumci etc. za koje nikad neće biti dovoljno mesta za njihovo stalno uhljeblje. Treba li jednoj državi, jednom gradu dobar pesnik ili vajar? Pa naravno! Uradiće više za afirmaciju svoje varoši od fudbalskog prvoligaša. Takvi se ljudi moraju podržavati, fantastična pesnička zbirka svedočiće zauvek o svom vremenu, pesme će se smestiti u antologije i ući u lektire, ali tiraž od dve hiljade primeraka neće omogućiti pesniku da živi dostojanstveno. Svi mali narodi stipendiraju svoje umetnike. Tako je na Islandu, u Norveškoj, Češkoj… Tamo gde se roman, po logici stvari, poput Nemačke ili Rusije proda u stotinama hiljada primeraka, takva pomoć je izlišna i nepotrebna.

Da li poznajete i da li pratite neki model koji bi bio uzoran kao kulturna politika Republike Srbije?

– Kombinacija norveškog i ruskog. Norvežani, kao mali jezik i narod, maksimalno rade na prezentaciji svojih filmova, država plaća prevode svojih pisaca, otkupljuje ogroman broj slika i drugih umetnina. U Rusiji, reč umetnik se još uvek piše velikim slovom, smrt pisca ili velikog baritona proglašava se danom žalosti. Pustite me da malo maštam!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.