Slikarka Slobodanka Rakić Šefer: Politički angažman pripada mladosti

Reč je o radovima inspirisanim likovnom kolonijom „RTS Pigmalion“ u Tamnjanci, selu kod Bele Palanke, u Pirotskom okrugu, koje je dugo bilo poznato po masovnom odlasku stanovnštva, a odnedavno i po eko plantaži lavande i drugog aromatičnog bilja, najvećoj u Srbiji i među vodećim u Evropi. U razgovoru za Danas Slobodanka Rakić Šefer pričao otkivanju Tanmjanice kojoj duguje pajsaže, inspiraciji prorodom, političkom anžmanu umetnika u turbulentnim vremenima, aktuelnim problemima na umetničkoj sceni koji prevazilaze granice Srbije.

– Cilj ove izložbe je da svi oni koji su me pitali šta je Tamnjanica pitaju gde je ona. Tamjanica me je dovela do pejsaža i ja njoj, i Bogu, to dugujem. Znam i verujem da će to vrlo brzo to biti najzanimljivija destinacija u našoj maloj Srbiji. Možda ne sad odmah, jer tamo nema ljudi. Mnogi su otišli u razne zapadnoevropske zemlje i čekaju da se ovde nešto bar malo stabilizuje. Sad se doseljavaju oni koji imaju dedovska domaćinstva, ali treba da dođe i neko nov. Nema potrebe da se ide po Nemačkoj, Italiji… Ovde se nalaze velike vrednosti i može mnogo toga da napravi… Potrebni su ljudi koji će povezati svu tu prirodnu lepotu sa tradicijom i znamenitostima. Tu je hrast star 1.100 godina, manastir svetog Dimitrija i toliko drugih zanimljivosti, ali nema ko sve to da i turistički predstavi. Potrebni su ljudi, ali ne Meksikanci i Indusi koji ništa ne osećaju prema tim vrednostima i tom prostoru, nego da se naši ljudi vrate – kaže Slobodanka Rakić Šefer.

Kako je nastala ova izložba o lavandi?

– Prošla sam kroz devet likovnih ciklusa i već lagano išla ka pejsažu zbog čega sam molila Boga da za ideju kako da svoje cvetne livade detinjstva provedenog u Mačvi, one cvetne brežuljke, kupinjake, malinjake, voćnjake, vinograde, dedine livade, pretočim ne nešto što neće biti klasičan pejsaž. Uvek sam u svom slikarstvu pravila originalne cikluse i trudila se da budem drugačija. Ne vidim razlog zašto bih nekog kopirala, ako mi je Bog dao talenat. S druge strane, danas je tehnika toliko moćna da klasičan pejsažni kome nije potreban. Onda je došao poziv iz RTS za Likovnu koloniju „Pignalion Tamnjanica“. I ja sam se pitala šta je to Tamnjanica, ne znajući da je to toponim. Otišla sam tamo i malo je reći bila uzbuđena i oduševljena – bila sam šokirana tom lepotom. Tad sam prvi put videla čitava cvetna polja lavande. Oduševila sam se ne samo poljima lavande, nego i smilja, koje je već bilo pokošena, poljima timijana, žalfije, ruzmarina, divljih ruža… To nisu mala polja, to su čitave livade, koje se smenjuju sa voćnjacima i vinogradima. To je takva Božija lepota, kao hlebovi poređani u starinskim pekarama kakve su bile na Kosovu. Mene sve to jako fasciniralo jer o lavandama zaista ništa nisam znala, tako da u koloniji nisam slikala, nego sam sve vreme šetala, pričala, razmišljala, a kad sam došla kući htela sam da saznam više šta su to lavande. Otkrila sam da to nije samo ukrasna biljka i da nije pravo blago samo za farmaceutsku i kozmetičku industriju, nego je mnogo više potrebna za fizičko i psihičko lečenje ljudi. Znala sam da ne mogu da se takmičim sa aparatom, kad su fotoreporteri već napravili prekrasne fotografije Tamjanike. Ja radim svoj doživljaj, ja sam poput reditelja koji pravi scenu za to što sam videla da tamo.

Zašto Vam je trebalo više decenija slikanja da bi ste došli do pejsaža, iako je jedan do najstarijih i najpopularnjih slikarskih žanrova?

– Kad sam radila prvi ciklus, ovde u Velikoj galeriji VS imala retrospektivu belih slika 1989. na koju je došao i Mića Popović, sa kojim sam se družila. Tu smo proveli celo popodne, a ja sam mu rekla da stvarno ne znam šta bih sad radila. ‘Znao sam da ćeš početi da se vrtiš u krug, kreni sad na nešto drugo. Imaš dovoljno snage i sposobnosti da ideš na drugi ciklus. Ciklusi su sad rešenje za tebe. Nemoj da počinješ bilo šta, razmisli dobro’, rekao mi je. To je bio stav i nekih likovnih kritičara. Pošto celog života volim ptice, odjedanput su mi pale na pamet pčele. Iako je moj otac bio pčelar, ali ja ništa nisam znala o tome osim što sama držala ramove dok je vrcao med, pa sam krenula u proučavanje tona i tona materijala o pčelama. Išla sam na Poljoprivredni fakultet – tada nije bilo interneta, Petar Lalović dao mi je filmove koje sam gledala na televiziji i slajdove. Čitala sam trilogiju o pčelema, mravima i termitima belgijskog Šekspira Morisa Meterlinka, pa sam sve više vraćala tu svoji emociju u detinjstvo i zaljubljivala se u pčele. Posle, za vreme političkih događanja u vreme Slobodana Miloševića, stalno sam slušala B92, gde je jedan novinar rekao: ‘Oni nikako da odu’ – misleći na Miloševića i Miru – ‘pa zar je ta stolica toliko važna’, pa se odjedanput meni javio ciklus stolica – stolice saborne, muzičarske, političarske, ovakve i onakve kao reifikacija i zamena za ličnosti. Radila sam stolice preko kojih su se ljudi prepoznavali, posle njih zahvaljući direktoru fabrike „Zastava“ Kragujevac“ koji je tražio pauna iz čega je nastao novi ciklus slika. Svaki od tih ciklusa oduzeo mi je vreme. Nikako da stignem do pejsaža, koji sam samo malo dodirnula kad sam radila vinograde, i to kroz ledena vina. Ali to je samo prošlo pored pejsaža, da bi sad osetila potrebu za ovom formom, jer sam shvatila da nema nijednog velikog umetnika u istoriji umetnosti koji se nije ogledao u pejsažu, koji je zaista dobitna kombinacija za svakog.

Da li je u istoriji imetnosti bilo još umetnika na koje je detinjstvo u tolikoj meri ostavilo presudan uticaj kao na Vas, čak ste o tome napisali i autobiografiju „Ispod streje dedine kolibe“?

– Znam samo jednog na kog sam se večno ugledala, a to je Mark Šagal. Šagal je svoje detinjstvo opisao u knjizi „Moj život“ koju sam pročitala u petom razredu osnovne škole. Na mene je uticao fantastično, kao i Van Gog i njegove perunike, voćnjaci, šljiva u cvetu. Takođe i Van Gogova pisma bratu Teu. Pesnikinja Vesna Paruk rekla je da su ‘za sve kriva djetinjstva naša’, ali nije sve u tome. Ja spadam u umetnike koji ne mogu da razdvoje slikarstvo od poezije, muzike… Ipak, mislim da je teško iznedriti bilo šta moderno, originalno, a roditi se na betonu ili na pedesetom spratu. To je prosto je nemoguće, a ako i jeste moguće to neki eklekticizam. Ja zaista sve što radim osećam dušom i srcem. Kad radim peruniku ja vidim da li je ona dobra ili nije. Ja moram da osetim njen miris, da sam u njoj. Svemu što radim ja se radujem, ja sam u tim slikama, kao semenka u jabuci. Ne radim ništa što ne znam i ne poznajem. Celog života radim Božju baštu koja je za mene večna inspiracija. Ja sam samo jedan veliki kelner koji je iz te Božje bašte uzima i pokazuje ljudima ono što misliti da im je potrebno na korist i spasenje.

Vaš profesor, akademik Mladen Srbinović, čija se izložba sada može videti u Galeriji SANU, bio je društveno i politički angažovan umetnik. Kako uspevate da se slikate i stvarate „kao seme u jabuci“ uprkos svemu što se oko nas događa?

– Nisam politički neangažovana, ali sad mislim da više nemam vreme za to. Tu su godine. Ja nisam bila takva. U Galeriji kod Pozorišta 1996. imala sam izložbu na poziv Siniše Iljoskog kojom je želeo da ode u penziju. Ja sam mu rekla može, ali ako kaže rečenicu koju je meni rekao da ‘između 220 umetnika koji su prošli kroz ovu galeriji posebno voli moje slike’. On je to zaista rekao na otvaranju. To je bilo u vreme čuvenog Miloševićevog Leks specijalisa, zbog čega sam zatvorila izložbu u Galeriji posle dva dana. To mi je jedna naša čuvena istoričarka umetnosti jako zamerila, pitajući me odakle mi pravo da zatvorim državnu galeriju. Odgovorila sam joj da je moje dete na ulici i da moram da se pridružim narodu, jer su Galerija u Dositejevoj ulici i Spomenik knezu Mihailu samo su sedamdeset metara udaljeni. To me je koštalo Politikine nagrade, jer je ta istoričarka umetnosti bila predsednik žirija. Inače, moram da kažem da je Milošević voleo i imao moje slike. Ali, 2000. godine kad je bila opšta euforija, ja sam sa Banjice došla i potpisala protiv njega peticiju. Sve treba da je primereno godinama, ne može čovek da sad u mojim godinama bude politički angažovan. To sad pripada mladosti. I kad se sad borimo za Galeriju „Singidunum“.

Da li i kako vidite rešenje za opstanak ULUPUDS-ove Galerije „Singidunum“ u Beogradu?
– Ja imam beskrajno mnogo ideja, ali nisam u toj situaciji kao mladi koji su sad stasali i kojima je ta galerija mnogo potrebna. U „Singidunumu“ sam od 198., tačno četiri decenije. Ja imam svoj atelje koji mogu svakog dana da otvorim kao galeriju. Oni koji nemaju takvu mogućnost treba da se njih četvoro, petoro udruže i da tačno znaju ta hoće. Ja znam i vidim gde je problem, ali nisam u situaciji da više gubim vreme.

Možda bi Vaše iskustvo i znanje bilo od pomoći?

– Ne mogu da kažem o čemu se tačno radi, jer ‘ode glava’. Ni oni neće to rade. NJima možda treba više angažovanosti, više hrabrosti i snage. Treba da se nađe bar petoro ljudi, ali ne da jedan opstruira – hoće ili neće. Bez toga se ne može opstati. Mnogo mi je krivo zbog svega što se događa. Čovek mora da bude i obrazovan da bi shvatio o čemu se radi. Dok sam ovu izložbu radila čitavu godinu sam pratila šta se u Hrvatskoj događalo pri ulasku u EU u svim oblastima umetnosti – u muzejima i galerijama, u svim mestima Hrvatske. Svuda je isti problem, temeljni problem koji ne može da se samo u „Singidumunu“ reši. To je temeljni problem cele države, a „Singudunum“ je samo tačkica u tome.

Trend i gordost

– Kad sam bila 1996. u Sićevačkoj koloniji i 1997. u Niškoj Banji molila sam organizatore, tadašnje predsednike opština Zorana Živkovića i Vukmana Krivokuću, da me povedu do Bele Palanke. Rekli su mi da tamo nema ničeg, da je to sirotinja, devastiran kraj. Sad kad sam se vraćala iz kolonije u Tamnjanici izričito sam tražila da me provezu kroz Sićevačku klisuru, da vidim Sićevo i Nišku Banju. Ono što je nekada bilo ‘in’, bilo trend, vrh, sad je devastirano do neprepoznatljivosti jer je gordost najstrašnija stvar. Niko – ni sam čovek, a ni bilo koja firma ili mesto ne bi smelo da se pogordi. Kasnije sam istraživala i videla da je to evropski trend jer se nešto što je nekad bilo u modi prepušta zaboravu i devastaciji, dok se promovišu neka druga mesta koja su bila skrajnuta kao što je u i staroj Jugoslaviji i u Srbiji Tamjanjica bila skrajnuta kao najsiromašniji kraj – kaže Slobodana Rakić Šefer.

Kolonije i terpentin

– Pre Tamnjanice bila sam u dvadesetak kolonija, ali tamo ne idem da bih trčala da slikam, zato što ja to radim cele godine. Želim da vidim, upijem sve te lepote, osetim odnos neba i zemlje, da upoznam ljude, staze… Kad sam bila u Sićevu volela sam da vidim vinograde, da se pentram gore-dole po selima, da gledam Sićevačku klisuru, kamione koji jure ka bugarskoj granici… Kad sam bila u Niškoj Banji volela sam njihov predivan park da osetim, jer je to bila banja poznata i pre Drugog svetskog rata kao lečilište evropskog ranga. Besmisleno je otići tamo i raditi u prostoriji u kojoj posle jednog dana ne može da se uđe zbog mirisa terpentina i raznih razređivača. Ja sam stara škola mog profesora Mladena Srbinovića – radim isključivo uljem i bez terpentina. On mi je ‘oduzeo’ terpentin. Rekao mi je da ne smem da trujem oči i pluća, jer to više nije terpentin od borovine nego veštački.