“ Danas radio nema sliku – kaže u razgovoru za Danas Milan D. Špiček, jedan od najpopularnijih radijskih voditelja osamdesetih godina i filmski kritičar koji je uzduž i popreko obišao jugoslovenske filmske festivale.

Radili ste kultnu emisiju „Medalja 202“ na Radiju Beograd 202. Koliko se radijska publika promenila od tada i u čemu je suštinska razlika između medija u vreme kada ste vi radili i ovih medija danas?

– U prostakluku. Pamtim noćni program kada sam jednom slušaocu replicirao pošto me je on najsočnije i najvulgarnije opsovao. U sekundi sam odlučio da uzvratim i rekao: „Bem i ja tebi.“ Budući da sam bio novinar Beograda 202 koji u to vreme još nije radio 24 sata već je emitovan na Prvom programu Radio Beograda, neprikosnovenom i nedodirljivom, bilo je to ravno skandalu. Sutradan me zove glavni i odgovorni urednik Nikola Mirkov. Pričamo o vremenu o prolaznosti života. U jednom trenutku kaže: „Ajd zdravo…“ sa zadrškom a onda dodade: „Nemoj više da psuješ na mom programu.“ Neću. Psovaću na svom, odgovorio sam.

Jedna urbana legenda kaže da ste mogli da „stradate“ i zbog vređanja druga Tita?

– Mene je Mirkov i primio u svoje jato kada su se svi u Radiju pravili da me ne poznaju, jer sam se mesec dana krio na Neuropsihijatrijskoj klinici. Sakrio me, zamislite ime, doktor, danas profesor Dejan Sumrak, jer sam sa redakcijskog balkona u Makedonskoj ulici 19, koloni rasplakanog, ucveljenog sveta, koja je išla u Skupštinu da se pokloni senima najvećeg sina naših naroda i narodnosti dugu Titu, koji je, gle čuda, ispustio plemenitu dušu, vikao: „Umro je faraon.“ Bio sam persona non grata. Ali, da bi me rehabilitovao, uz dogovor sa Milanom Vukosom, odredio je nedelju prepodne, prema svim pokazateljima najslušanije vreme, da uređujem i vodim Medalju 202, emisiju posvećenu malom beogradskom fudbalu. Sinovi su s očevima odlazili na utakmice a majke su spremale nedeljne ručkove. Jedna ironična koleginica u vreme najveće popularnosti ove emisije napisala je u svojim novinama da sam ja „voditelj za domaćice“. Zahvaljujem vam se na komplimentu, niko se nije setio šta nam mame u to vreme rade.

Bilo je to vreme velike popularnosti radija.

– Da, vreme radija, inače, najbržeg medija. Stvarane su radijske zvezde. Pomenuću Vladu Džeta, Rašu Petrovića, Luku Mijatovića, Bojana Selimovića, Draganu Kaucki, Radeta Radovanovića, Vladu Jevtovića, Marka Markovića, Dušana Prelevića, za koje su slušaoci znali kada je ko i u koje vreme na programu. Novinari su se pripremali za nastup pred mikrofonom, katkad i čitavu sedmicu, kao ja, jer onog trenutka kada se stavi tačka na i, ponovo nastaje muka šta sledeći put. I svi odreda negovali su, prema svojim mogućnostima, lepu reč.
Danas na radiju rade mladi ljudi, koji su ne znam otkuda i kako došli, koji misle da su već samim tim što im je neko dao mikrofon postali zvezde. Najveća zvezda na radiju bio je Milovan Ilić Minimaks, neprikosnoveno. Svi ostali su za njim kaskali ili umišljali. Najteže je na radiju stvoriti ime, pogotovo ako pred sobom dok vodiš emisiju, tako danas rade, svedok sam, osim mikrofona nemaš ništa više: ne kompletno pisan tekst, ali bar koncept. Moj prvi glavni urednik Milan Bulatović je govorio: „Pisana improvizacija je najbolja improvizacija“. Danas se voditelji utrkuju ko će biti lascivniji, što je lepa reč za prostiji. Muzika se emituje, uglavnom s računara, zaboravljaju se najodaniji slušaoci, pre svega žene, od devojke do stare bake, muška populacija istog uzrasta, svira se tvrda muzika i muzika koja nema blage veze sa onim što se u tom trenutku događa oko nas.

 Radio je u svetu zahvaljujući internetu doživeo renesansu, međutim mnogi tvrde da je radio u Srbiji postao čista zabava, stanica sa jasnim programskim konceptom ima jako malo, autorskih emisija jako malo, radijskih zvezda poput vas i Marka Jankovića osamdesetih gotovo da nema. Da li je radio u Srbiji na samrti?

– Ozbiljno je oboleo. Pod hitno mora da proveri krvnu sliku i da ode na skener. Nisam saglasan da je zahvaljujući internetu doživeo renesansu. Štaviše. Slušanje radija na internetu je totalno otuđenje. Kao što je i blejanje u Instagrame, Fejsbukove i ostale praznoglave američke zanimacije i zamajavanje. Otuđili su radio. Radio nije čista zabava kako vi kažete. Radio je čista dosada. Radio je nešto što tandrče u kolima dok vozite po Beogradu i psujete ili ostavljate da svira u stanu dok ste odsutni da bi lopovi pomislili da nekog u kući ima. Ništa vas ne vezuje za radio. Ni ličnost ni muzika. Nama su svojevremeno „naručivali“ pesme sa raznih proslava, rođendana i žurki. Slušaoci su živeli s nama. Niko se više ne zabavlja uz radio.
Prvi put kada sam bio u Parizu, video sam bilborde na kojima su bile fotke značajnih radijskih voditelja. I tada sam skapirao da samo ličnost čini radio. Francuzi su se toga setili pre više od trideset godina. Niko, ili retko ko je znao kako se zove moja emisija, ali su znali moje ime iako je komplikovano za izgovor pogotovo onima sa govornom manom.
Marko Janković je bio i ostao velika radijska zvezda. Ja nisam. Uvek sam govorio da ne radim već se zezam. A plaćaju me. Zvezda je bila emisija i moji saradnici kojih je bilo desetak: Zoran Siljanović Deda, muzički urednik, Verica Đaković, Željka Zebić, Marijana Maki Đorđević, Miloš Pražić, Slobodan Gajić et cetera. Ja sam se šlepovao uz Marka. I ništa mi nije značilo da li me prepoznaju ili ne, ali jako važno mi je bilo da li me – slušaju. A slušali su. „Medalja 202“ bila je jedna od najslušanijih emisija od svih programa radija: preko sto hiljada slušalaca. Da se smrzneš.

Sećamo se i vaše čuvene emisije „Ponoćni bioskop“. Bila je veoma slušana, filmofili su je voleli. Kako iz vaše vizure izgleda pisati i pričati o filmu danas, ima li prostora za autorsko pisanje i pričanje o filmu, ili se, kako neki tvrde, sve svelo na hvalospeve holivudskih i ostalih blokbastera?

– Pročitajte moj roman „Heklanje uz vetar“ pa ćete tek onda poverovati da sam filmom počeo da se bavim kada sam imao četiri godine (!?). Filmski kritičar sam više od trideset godina. A „svi promašeni reditelji su kritičari“. Kada mi je Ćure (Mihailo Ćurčić), tadašnji glodur, predložio da moje interesovanje proširim na sat, a ne da popunjavam dnevnike i dnevne emisije sa rubrikama o filmu, bio sam radostan kao dete. Ali, udeljen mi je termin u noći između petka i subote od ponoći do jednog sata. Prvo što sam pomislio, bilo je veliko pitanje, a ko u to vreme sluša radio? Dušan Plavčić iz studija za proučavanje programa RTS mi je rekao: dežurne službe, bolnice, studenti i usamljeni. I gle čuda: osim slušalaca emisiju su počeli ubrzo da „gledaju“ i filmski radnici, glumci, reditelji. Bio sam presrećan kada me je jednom prilikom Dragan Bjelogrlić pitao: „A kada ćeš jednog dana da nam otkriješ šta zapravo znači reč bioskop?“
Imao sam potpunu slobodu. Uspeo sam da se izborim za autokefalnost, i kada se nešto dogodilo što za to vreme nije priličilo Nacionalnom radiju, kada bi pitali ko je to uradio i dobili odgovor da sam to ja, mahnuli bi rukom i rekli: „Ma nema veze on se zeza. Ništa ozbiljno.“ Povremeno sam sarađivao sa tada jedinim pravim filmskim časopisom „Filmograf“ a poslednjih nekoliko godina sporadično pišem za niški „Filaž“ koji su smislili Dejan Dabić i Srđan Savić. „Filaž“ na volšeban način i danas opstaje. Za pohvalu je i izdanje Jugoslovenske kinoteke „Kinoteka“, ali ne verujem da od tiraža i prodaje može da opstane.
Gospodin Žika Pavlović bio je toliko posvećen filmu da nikada ni za jedan film nije rekao da je loš. Kada bi bio sateran u ćošak i morao da se deklariše, a film nije ispunjavao ni osnovne estetske kriterijume, samo bi prošaputao: „To je neobičan film“. Ja sam usvojio Pavlovićev stav posebno kada sam posle premijere morao da se sretnem face to face s rediteljem koga odlično poznajem. Ili sam bežao da izbegnem odgovor ili bih kao gospodin Pavlović govorio da je neobičan.

Napisali ste i zanimljivu knjigu „Kuvarni glumci“. Šta spaja film, glumce i hranu?

– Volim glumce i družim se s glumcima. Sa mnogima sam i prijatelj. Neću imenovati da nekog ne izostavim. Kada nisu na sceni, kao i novinari, glumci su više u kafani, koja i za mene predstavlja kultno mesto značajno koliko i fakultet. Svake godine u Festivalskim novinama Glumačkih susreta u Nišu imam kolumnu „Glumac je glumac je…“. I, nakupilo se. Na opasku jednog kolege da to složim u knjigu rekao sam da je lud i da to niko neće čitati. A onda sam se ugrizao za jezik. Sinulo mi. Od trideset troje glumaca, od Mire Stupice, Mire Banjac, Bore Todorovića, Gage Nikolića, Milene Dravić, i tako do broja 33, tražio sam da mi daju recept za nešto što znaju da kuvaju ili vole da jedu. Moji tekstovi o glumcima, crteži portreti Milenka Mihajlovića, sjajnog beogradskog slikara, i recepti glumaca i eto knjige. Pošto nisam nikako uspevao da ulovim Srđana Žiku Todorovića da mi tekst o njemu autorizuje, molio sam oca Boru. Bora je napisao, i to je u knjizi u fusnoti, da lepši tekst o sinu nije pročitao. Laguna je štampala knjigu u tiražu od 2.000 primeraka. Više je nema u prodaji. A mogla je da nastane samo u Nišu, jer osim u tvrđavi, glumci noćevaju za sve vreme festivala u čuvenoj bašti „Amerikanac“ majstora Nikole Kokana Mandića. Kod njega se jede i „masno ćebe“.

Družili ste sa mnogim velikim umetnicima. Bilo je tu sigurno i nekih anegdota… Šta vam je ostalo u sećanju?

– Hej, glumac, kaži nešto smešno! Šta da kažem? Svima je u prirodi zezanje, što meni veoma odgovara. Za promenu, pričamo o filmovima i zezamo se na nečiji račun. U društvu, najzanimljiviji je Pera Božović a ništa manje bio je i Gaga Nikolić. Gaga je na istu foru Novicu, koji drži bife u Ateljeu 212, zezao godinama: „Novice, jel imaš pivo?“. „Naravno“, odgovara Novica. „A jel ti hladno?“ „Jeste.“ „E, pa ogrni se, a meni sipaj jedan viski.“
Emil Lotijanu, reditelj filma „Cigani lete u nebo“, bio je gost Festa. Pratio sam ga u Smederevsku Palanku, gde je za radnike Goše priređena specijalna projekcija. U povratku, samo što se nismo skrljali. Naišli smo na nekoliko bala ameriken platna. Nekom ispalo. Otišli smo kod mene i moja majka Milena na ravne časti je podelila platno za čaršave.
Drugom zgodom radio sam uživo emisiju iz Doma sindikata. Ispred neke sabijene lože na spratu. U jednom trenutku upada usred emisije neki tip i seda pored mene: „Čoveče, mrdni, ovo je…“ a onda ukapiram da je pored mene Robert de Niro. Bobijeva žena čitala je u Beogradu „Na Drini ćuprija“ jer je bila u blagoslovenom stanju. Posle nekoliko meseci došla je vest da je rodila kćer i da se zove – Drina.

Kada danas uključite televizor i vrtite kanale, šta prvo pomislite?

– Zašto i pored toliko napretka na svim programima glavnu ulogu igra jedan glumac.

 

Film vrebaju mnoge zamke i „kvake 22“

 – Srpski film se izborio za mesto pod suncem. Zvuči neverovatno, ali godišnje se proizvede desetak-dvanaest filmova. Možda nismo trenutno vodeća kinematografija u regionu, ali gotovo da nema filma koji se ne vrati sa nekog značajnog festivala sa nagradom. Ako su nagrade merilo kvaliteta. Možda ne dosežemo Sašu Petrovića, Žiku Pavlovića, Kusturicu, ali, na poslednjem festivalu u Kanu „Skupljači perja“ su bili pravi hit. I film i neopravdano zaboravljena Olivera Katarina. Film vrebaju mnoge zamke i „kvake 22“, ali i pored nemaštine, srpska kinematografija stvara dobre filmove – kaže Špiček.

Moje prezime je Funt

Autor ste dokumentarnog filma Moje prezime je Funt, imam 90 godina, o Radetu Markoviću. Kako je rad na tom projektu izgledao?

– Naslov za film koji nikada nije završen niti će biti dao mi je Radetov sin Goran. Osim što je pristao da mu remetim pripreme predstave u kojoj je poslednju ulogu igrao Rade, rekao mi je da prva replika koju Rade izgovara: „Moje prezime je Funt, imam devedeset godina“. Rade se približavao toj godišnjici. Film nažalost nisam završio jer je Rade umro. Ali, zato sam režirao film o Puriši Đorđeviću, najstarijem reditelju na svetu, „Lepo vreme za mlad grašak“. Film traje 64 minuta i tvrdoglavo sam ostao na toj minutaži iako se ne uklapa u TV sheme. I nisam pogrešio. Film je fantastično primljen na poslednjoj bioskopskoj predstavi u bioskopu Balkan koji je bio dupke pun. Sedelo se i na plafonu. Posle premijere dobio sam najlepši kompliment od Mikija Stamenkovića: „Bog te (u stvari rekao je nešto drugo), ja ovakav film nikada ne bih znao da napravim.“ I zbilja, sam Puriša tvrdi da je to igrani a ne dokumentarni film, a ja bih rekao dokumentarac sa igranim elementima. A onda je živeo na festivalima u Moskvi, Karlovim Varima, Plovdivu i gotovo svim festivalima u okruženju. Purke je bio sjajan saradnik i nije imao ni jednu jedinu primedbu. Takav je bio i Rade.

Kako je zbrisao Orson Vels

Najveći hedonista među glumcima bio je Orson Vels, koga sam jedne godine upoznao u Splitu. Mislim da je to bilo u 18. veku. Čak sam bio i za njegovim stolom. Jelo se bez leba jer lebac goji. Od večeri do jutra. Posle nekoliko dana, kada sam već bio u redakciji, došla je vest da je iz hotela „Marjan“ – slavni Orson Vels zbrisao. Račun, naravno, nije platio – seća se Milan D. Špiček.