Spomenička priča o precima i potomcima

Uz 1.200 fotografija, monografija sadrži i sa spomenika verodostojno preneta 542 imena srpskih vojnika i svi druge podatke koji su sa njima ukesani. Za neke od njih dati su i biografski podaci, fotografije, kao i podaci o dobijenim odlikovanjima. Popisano je 65 odlikovanih ratnika sa 125 odlikovanja. Uz razjašenje na koje se čekalo skoro ceo jedan vek ko je od srpskih vojnika palih na Kajmačalanu sahranjen kasnije na Zejtinliku, srpskom vojnom groblju u Solunu, u ovoj monogafiji obrađeni su i podaci za tridesetak spomenika poginulim srpskim vojnicima u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine.

U razgovoru za Danas LJiljana Tanasijević kaže da je njena ideja bila da predstavljanje monografije, za koju je u Domu VS rečeno da je „knjiga poštovanja i svedočanstvo o svedonastvima“, bude baš na 105. godišnjicu početka bitke na Kajmakčalanu koja je, kao prva pobeda Srpske vojske posle prelaska preko Albanije upamćena i po broju njenih žrtava i nadmorskoj visini na kojoj je vođena.

– Tražila sam taj termin jer srpski su vojnici, čije sam grobove i spomenike predstavila u monografiji upravo poginuli na Solunskom frontu, čiju godišnjicu obeležavamo ovih dana. To za mene nije bilo predstavljanje monografije, nego predstavljanje njih, koji su 100 godina bili zaboravljeni. Knjiga je iz štampe izašla u junu ove godine – napominje LJiljana Tanasijević.

 Da li je i na koji način činjenica da ste bivši konzul u Ambasadi Srbije u Severnoj Makedoniji uticala na Vaš sedmogodišnji rad na pronalaženju i popisu srpskih vojnih grobova?
– Moja tadašnja pozicija nije mi davala nikakvu prednost u odnosu na udruženja iz Srbije koja u saradnji sa srpskim udruženjima iz Makedonije, tradicionalno, svake godine, posećuju i čiste ta groblja. Možda sam samo bila upućenija gde da tražim određene podatke. U fokusu mog interesovanja su pojedinačni spomenici, odnosno ime i prezime – čista ljudska priča. Ja sam se celog radnog veka, a provela sam gotovo 40 godina u diplomatiji, uvek bavila pojedincem. Vi ste kao konzul uvek okrenuti pojedincu, njegov problem rešavate, to je uvek konkretno neko ime i prezime. Jednostavno zasmetalo mi je što ti stradalnici, odnosno njihovi grobovi i spomenici nisu popisani, a vreme ih jede. Pored toga znam da mnogi potomci traže svoje pretke i imaju pravo da znaju gde su njihove kosti. Mislim da je ovo bio poslednji trenutak da se to uradi.
 Istraživali ste prostor od Kajmakčalana do Bitolja. Imate li podatke kakvo je stanje sa srpskim vojnim grobljima izvan ove zone?
– Predmet mog interesovanja, vezano za monografiju, bilo je područje od Kajmakčalana do Bitolja, jer sam morala da se ograničim na neko uže područje. U Severnoj Makedoniji imate veliki broj belega koja je iza sebe ostavila srpska vojska posle bitaka u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Mnoga od grobalja više ne postoje, sa nekih su ekshumirani posmrtni ostaci, neke je pokrila zemlja, jedan broj je uništio neprijatelj, a neke nebriga i zaborav. Većina preostalih grobalja je na ivici propadanja, a mnogi spomenici su ili porušeni ili su vremenom propali. Natpisi na spomenicima su uticajem prirodnih pojava većinom teško čitljivi. Mali broj natpisa je u potpunosti očuvan.
Koje ste i čije arhive koristili pri istraživanju i utvrđivanju imena i biografija vojnika i oficira, čije ste grobove pronašli?
– Na kraju knjige nalazi se spisak literature koju sam koristila, koja je veoma obimna. Ako mislite isključivo na spiskove, onda su to razni spiskovi i popisi, kao i izveštaji i zapisnici o ekshumacijama koji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije, a datiraju iz 1920, 1921, 1929, 1930, 1935. godine. Tu su i liste gubitaka pešadijskih pukova za vreme operacija na Solunskom frontu koji se čuvaju u Vojnom arhivu, kao i spiskovi iz „Srpskog narodnog panteona“. Tu su i brojne monografije, kao i mnoge spomen-knjige ratnika poginulih u oslobodilačkim ratovima Srbije koje su objavljivane u proteklom periodu, zatim stara periodika, novine i časopisi kao što su Ratni dnevnik – zvanični izveštaji Ratnog presbiroa iz 1916, Službeni vojni listovi od 1890. do 1921, Srpske novine iz 1912. i 1913 – službeni dnevnik Kraljevine Srbije, kao i časopis Balkanski rat u slici i reči iz 1913. godine… Foto dokumentacija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture pomogla mi je da uporedim sadašnje sa stanjem od pre četrdeset i više godina kada je na nekim spomenicima još uvek i moglo dosta toga da se pročita tako da mi je i ta dokumentacija bila od velike pomoći.
Zbog čega su grobovi vojnika, čija je žrtva ušla u sve svetske vojne enciklopedije, gotovo čitav vek ostali zaboravljeni, zarasli u korov, a neki su i uništeni? Šta je u pitanju – nekultura sećanja, nezahvalnost i nebriga vlasti i potomaka, brisanje istorije?
– Ima tu svega po malo, ali najviše naše nebrige i našeg mentaliteta koji je poznat svima. Brzo mi zaboravljamo, a nismo baš ni zahvalni. Mnogim potomcima nisu dostupne arhive, neki su neuki i ne znaju gde uopšte da traže podatke o svojim precima. A traže ih. Nije da ih ne traže. Zato sam i sačinila ovu monografiju. Da mogu potomci da ih nađu i mnogo lakše i mnogo brže nego u arhivama sve dok u porodici još postoji živo sećanje na njih. Zato su na kraju knjige data tri registra: imenični registar po azbučnom redu, imenični registar po grobljima i imenični regregisar po mestima porekla, grupisan po opštinama i upravnim okruzima. I verujem da će mnogi potomci sada naći svoje pretke, videće fotografiju mesta gde su sahranjeni, videće spomenik koji su njegovom pretku u većini slučajeva podigli drugovi ili starešine.
Kakav je odnos vlasti i stanovništva u Severnoj Makedoniji prema srpskim vojnim grobljima i šta naša diplomatska predstavništva mogu i čine na njihovom uređenju i održavanju?
– Ono što sam ja mogla da primetim to je da se samo lokalno stanovništvo u većini slučajeva, osim nekoliko izuzetaka, sasvim korektno odnosi prema tim grobljima. Da nije tako ne bi ti spomenici opstali tolike godine. Primer za to je jedan spomenik pored Jelaške reke koji se nalazi usred jedne njive koja se obrađuje. Niko ga ne dira. Oko njega se seje i žanje, a on i dalje tu stoji. I tako već stotinu godina. Malo ga je, s jedne strane, verovato neka poljoprivredna mašina, oštetila. A što se tiče same vlasti ni tu ne vidim da je bilo nekog sistematskog uništavanja. U saradnji sa makedonskim institucijama neki memorijali su sanirani u proteklom periodu. Ali, sa druge strane još uvek imamo svakodnevno skrnavljenje Srpskog vojničkog groblja u Bitolju zbog bespravno izgrađenog puta koji od ulazne kapije prolazi niz celu severnu parcelu sve do ograde Zoološkog vrta, s kojim se graniči. Naše diplomatsko-konzularno predstavništvo u Severnoj Makedoniji, odnosno naša Ambasada, dosta čini na njihovom uređenju i održavanju iako vam se to, na prvi pogled, možda čini drugačije. Međutim, isuviše je to veliki broj memorijala za jednog konzula koji se pored svih drugih poslova – putne isprave, vize, državljanstvo, smrtni slučajevi i ostalo, bavi i ovom problematikom. Potreban je tu jedan ceo čovek koji će se samo time baviti, ako ne i dva. Nije to isto kao u drugim zemljama gde imate jedan ili nijedan memorijal. Tu je i čuvar-kustos srpskog Vojničkog groblja u Bitolju, koji, u saradnji sa Ambasadom i počasnim konzulom, vodi brigu o ovom i o još nekoliko grobalja, a redovno obilazi i Kajmakčalan. Naravno, uvek može i više i bolje.
Na predstavljanju knjige nisu se štedele pohvale da ste uradili posao koji pripada državnim institucijama, što uključuje i činjenicu da ste i izdavač monografije. Zbog čega su u Srbiji posle više od 100 godina od Prvog svetskog rata potomci srpskih vojnika koji su u njemu stradali prepušteni sami sebi u traženju predaka, mada se situacije nešto popravila 2019. objavljivanjem spiska žrtava na osnovu podataka iz Vojnog arhiva?
– Da, ja sam i autor i izdavač. Nisam mogla da se dogovorim sa izdavačima. Oni nisu prihvatali moje uslove, ja nisam prihvatala njihove uslove. Nisam htela da prihvatim da monografija bude u malom formatu, na običnom papiru i da fotografije budu crno-bele. Želela sam da monografija bude onako kako ovi stradalnici za slobodu Srbije zaslužuju – u velikom formatu, sa fotografijama u boji i u luksuznom izdanju. Što na terenu, što u arhivama, moji saradnici i ja radili smo na ovoj monografiji sedam godina da bi sada seo taj rad bio pretočen u nekakvo džepno izdanje. Pri tome, izdavači su tražili i da jednim delom učestvujem u finansiranju monografije pravdajući to činjenicom da je obimna, 943 strane i da sadrži blizu 1.200 fotografija u boji, te da je gotovo svaka stranica takozvani pun kolor što dosta poskupljuje štampanje. Zato sam odlučila da u celu priču dalje idem sama, pa kako bude. Pritekli su mi u pomoć moji prijatelji i delom finansirali štampanje tako da je monografija posle silnih muka i peripetija oko izdavanja konačno izašla iz štampe juna ove godine. Drugi deo pitanja nije za mene. To pitanje uputite institucijama. Mada lično mislim da mnogo toga zavisi i od pojedinaca i od njihove zainteresovanosti za ovu problematiku, a i za samog čoveka. Ponavljam, ovo je pre svega ljudska priča. Priča o njima, ali i o nama. I ono što sam i u predgovoru napisala – cilj ove monografije je da doprinese kulturi sećanja i zaiskri osećaj zahvalnosti i države i pojedinaca svim ovim znanim i neznanim junacima, čiji posmrtni ostaci leže razasuti od Kajmakčalana do Bitolja, a koji su žrtvovali svoj život za slobodu i otadžbinu, da podstakne dalja istraživanja i veću brigu za uređenje i očuvanje ovog kulturnog i istorijskog nasleđa, a potomcima, kojima je prevashodno namenjena, da monografija bude moralni i duhovni vodič, da je čuvaju i ostavljaju u nasleđe.

Stanje na terenu

Prema rečima LJiljane Tanasijević, stanje velikog broja kosturnica koje se nalaze širom Makedonije: u Prilepu, Udovu, na Zebrnjaku, u Krivoj Palanci, u Karaslarina, Ceri, Manastirecu, u crkvi Svetog Arhangela Mihaila u Skoplju – Hram Slave, negde je bolje, a negde lošije. „Unutrašnjost kosturnice u Hramu Slave u Skoplju je pre nekoliko godina dovedena u pristojnije stanje od onoga kakvo je bilo ranije zahvaljujući donaciji jednog privrednika. Unutrašnjost mnogih kosturnica i spomen-kapela je zbog prokišnjavanja oštećena. Međutim, neki belezi se i obnavljaju u meri u kojoj je to izvodljivo. Naime, spomen-kapela sa kosturnicom „Kalenica“ kod Štipa, koja je podignuta kao memorijalni spomenik 1928 – u njoj su smešteni posmrtni ostaci oko 6.000 srpskih vojnika stradalih u Bregalničkoj bici, bugarski neprijatelji uništili su 1941, tokom Drugog svetskog rata. Zahvaljujući angažovanju Udruženja za zaštitu i očuvanje srpskih spomenika u Makedoniji, a u saradnji sa Opštinom Štip i Ambasadom, na tom mestu je 2015. otkrivena spomen-ploča i od tada se na tom mestu svake godine krajem juna odaje počast palim ratnicima u Bregalničkoj bici. Mislim da malo naših ljudi zna da pored kosturnica na Zebrnjaku i u Udovu postoji i kripta u Spomen-školi u selu Cera, kod Makedonske Kamenice, gde su položene kosti stradalih srpskih vojnika u bitkama na Govedarniku i Osogovu tokom Drugog balkanskog rata, kao i da postoje i spomen-kapela sa kosturnicom u Donjim Karaslarima kod Velesa, kosturnica u crkvi Ćirila i Metodija u Prilepu, spomen-kapela sa kosturnicom u selu Manastirec kod Makedonskog Broda, na jugozapadu Makedonije, koje je poznato kao Mala Šumadija. U njoj počivaju ostaci preko stotinu najuglednijih meštana Poreča, koje su bugarski neprijatelji ibili na Badnji dan 6. januara 1916. godine. U ataru sela Alinci, desetak kilometara južno od Prilepa, imate ostatke spomen-kosturnice podignute srpskim vojnicima izginulim na prilepskom polju novembra 1912. u bici sa turskom vojskom u Prvom balkanskom ratu koja je u istoriji poznata kao bitka na Bakarnom gumnu, a razrušena je 1943. godine“, navodi sagovornica našeg lista.