Sramota i blam države prema legendi džeza – Bubiši Simiću

Povodom njegove smrti, umetnički rukovodilac Beogradskog Diksilend orkestra Vladimir Racković objavio je na svom Fejsbuk profilu oštar komentar pod naslovom „Sramota i blam države“, u kojem kritikuje izostanak odgovarajuće pažnje i poštovanja države prema legendi domaćeg džeza

Tekst Vladimira Rackovića prenosimo u celini.

BLAM i SRAMOTA DRŽAVE
/u epizodi Vojislav Bubiša Simić/

„Mora da u vrhu državnih struktura ove zemlje negde sedi neki dežurni naučnik zadužen za monitoring situacija koje mogu da posluže za postizanje neodbranjivih autogolova sa potpisom Države kao glavnog autoriteta nad delom stanovništva koji se teško potpisuje, još teže popravlja zube, a najteže shvata kvalitet kao najvažniju odrednicu napretka civilizacije.

.
Jer nema drugog, iole suvuslog objašnjenja kako je moguće da Država postigne autogol, a da je to baš toliko nemoguće, neočekivano i za mnoge – neizvodljivo: autogol, čak sa protivničke polovine terena.
.
Kada je ova država bila nešto drugo, neki drugi pametni ljudi osmislili su počast svojim zaslužnim, umnim, nadarenim i kvalitetnim ljudima kada ih Priroda konačno odvede na onaj svet. Formirana je na Novom groblju u Beogradu Aleja zaslužnih građana. Kada njome prošetate, nemoguće je ne uzdahnuti svaki put kad stanete pred novu i sledeću nadgrobnu ploču sa ispisanim imenom nekoga ko je ceo svoj život posvetio svojoj nauci, umetnosti, sportu…

Nema čoveka u Srbiji koji zna sva slova, a da nije čuo za odlazak jednog od najvećih Jazz umetnika koje je ova zemlja ikada iznedrila. Možda neko baš i ne zna sve detalje gigantskog nasleđa koje je on ostavio, ali zato sigurno pamti to ime sa svih festivala zabavne, moderne i Jazz scene kao doajena u oblasti kojoj je posvetio svaki sekund svog života.

Bubiša Simić je nesumnjivo najznačajnija i najuticajnija figura u razvoju Jazza u ovoj, ali i svim prethodnim državama čiji je Srbija bila sastavni deo. Ne bih o tome detaljnije, jer o tome pišu ovih dana ama baš sve medijske kuće, blogeri, influenseri i kulturne redakcije svih novinskih, radio i TV stanica. Verovatno s razlogom, zar ne?
I tada zazvoni u lobanji gorepomenutog dežurnog naučnika neki alarm koji kaže:

„Ha, to je idealna prilika da postignemo autogol!! Najlakše ćemo ga postići ako nam ni na kraj pameti ne padne da ovoj jedinstvenoj umetničkoj gromadi ne obezbedimo mesto u Aleji zaslužnih građana! Ajde da ne pozovemo porodicu preminulog i da im ne ponudimo ovu opciju, jer baš svi očekuju da će se to desiti! Ajde da nipošto ne objavimo nikakvu čitulju u štampi da postoji trag da se država njime na bilo koji način ponosi! Ajde da se nipošto ne priredi komemoracija u njegovu čast u kući kojoj je ostavio svo svoje nasleđe i talenat!“

Ako OVO nije dovoljno za jedan spektakularan autogol, ne znam šta je. Teška sramota ove neprosvećene države biće vidljiva svima onima koji ovaj tekst budu pročitali, šerovali, ili ne daj bože lajkovali. Tako će se za čuveni autogol čuti isto onoliko snažno, kao „kad smo ga dali sahranivši na Bubišino mesto narodnjačkog pevača Šabana Šaulića! Za njega mora da ima mesta, a za Bubišu nikako!“
.
Živela država koja se time ponosi! „Jer čega se pametan stidi…:“

Nema muzičkog bića, a posebno jazzera moje i okolnih generacija koje nisu bar nešto radile sa Bubišom. Ako država ne zna, dovoljno je što oni znaju koliko je Bubiša bio veliki.
Mnogo veći od te iste države koja se nije udostojila da mu ukaže počast.
.
Počivaj u miru dragi, dobro moj. Gore Ti je ekipa koje si dostojan i koja te čeka, naštimovana. Samo čekaju tvoj čuveni „hand shake“ i up beat swing može da poleti!

Tvoj Vlada

P.S. Molim Vas nemojte ovo lajkovati. Ne skupljam lajkove.
Jedino share!

Hvala na razumevanju.“

Poručio je na kraju svog teksta Vladimir Racković.