INTERVJU Srdan Golubović: Vlast nas odavno drži u vanrednom stanju i podeljenosti koja je kao tihi, permanentni građanski rat

Razgovor sa Srdanom Golubovićem, rediteljem čija su ostvarenja prikazivana i osvajala priznanja na svetskim festivalima, profesorom Fakulteta dramskih umetnosti, predsednikom Saveta i selektorom Festivala autorskog filma, koji je i član ProGlasa i jedan od najangažovanijih umetnika koji svojim aktivizmom u javnosti obeležava ovu našu stvarnost, posle nekoliko dogovora realizovan je u njegovoj producentskoj kući „Baš čelik“, dan pre konferencije za novinare na kojoj je najavljen program 31. FAF.

Razlog Golubovićevog odsustva iz medija poslednja tri – četiri meseca je pisanje novog scenarija, što ga ipak nije odvuklo da se njegov glas podrške studentima i protestima i tokom ovog „karantina“ manje čuje.

Za Danas, Golubović govori o dramatičnim okolnostima u kojima će se od 21. do 28. novembra održati FAF i zašto su odlučili da se uprkos tenzijama ne odustane od njegovog ovogodišnjeg izdanja, odmazdi nad kulturom i obrazovanjem, stratetigiji s kojom je vlast godinama radila na uništavanju svih vrednosti i svakog sistema vrednosti radi ustoličenja nekulture, vanrednom stanju u kojem živimo godinu dana, a možda i duže…

Festival autorskog filma „vraća“ nas ove godine u svoja prva izdanja, u ambijent mraka 90-tih, u atmosferu koja jedva izmiče provokacijama i najstrašnijem nasilju režima prema studentima i građanima u protestu. Kako doživljavate ovaj „vremeplov“?

– Festival je nastao u tim burnim vremenima u kojima su se prelamale neke političke i društvene okolnosti, i čini mi se da je i termin njegovog održavanja, pred kraj godine, uvek vreme zaoštravanja društvenih zbivanja. Za FAF su vezane neke turbulentne stvari koje su se dešavale i kojih kod nas ima dosta, i on je nastao kao prozor u svet i kao pogled u svet, kao tračak vazduha i nade 90-tih godina. Danas se održava u jednom drugačijem, a opet sličnom vremenu, u vremenu praktično vanrednog stanja, u društvenim okolnostima duboke podeljenosti, na mestu nedaleko od ćacilenda, nedaleko od Dijane Hrke koja štrajkuje glađu i studenata i građana koji je podržavaju, gde se dešavaju neki zaista veliki istorijski i politički prevarti i događajii. I duh festivala, i način na koji je nastao, i duh umetničkog autorstva uopšte, jeste vezan za takve okolnosti.

Lično, naravno da me taj „vremeplov“ i sve ovo što se dešava jako rastužuje, zato što mi poslednjih trideset i nešto godina živimo kao u nekom krugu, kao pacovi koji se stalno vrte na onom točku, a teško da možemo da kažemo da se nismo borili. Zaista smo se borili da živimo u jednom uređenom društvu, humanijem, pravednjem, poštenijem, i veliku smo žrtvu svi zajedno podneli za to. Imali smo neke pobede, i 5. oktobar je bio pobeda, a opet, postoji jedna gorčina da se uz svu našu borbu malo toga promenilo. A ovi mladi ljudi, ta generacija naših studenata, zaista su doneli neku potpuno novu energiju koja je našu borbu i razumevanje te borbe potpuno promenila.

Vidimo da su se stvari u poslednjih godinu dana jako promenile, i ljudi koji nisu bili tako glasni kao ja sada su postali glasni. Sada zaista imamo veliki front ljudi koji javno i glasno govore ono što misle o svemu što živimo i što se dešava. Mislim da će naša borba trajati još od prilike godinu dana, biće tu svega i svačega kad ovaj režim padne s vlasti, i biće haosa, ali ti ljudi odlaze, i ove promene se više ne moghu zaustaviti.

Koliko je današnja situacija komplikovanija za borbu i mučnija u odnosu na 90-te godine?

– Jeste mnogo komplikovanije sada, iz mnogo razloga. Tada smo se borili i imali eneregiju, snagu, želju i nadu da u trenutku kada padne Miloševićev režim da će odjednom da bude sve drugaćije i kako treba. Nismo znali za sve prepreke koje slede, nismo pretpostavjali koliko će, u stvari, taj „dan posle“ biti mukotrpan, i svi dani, meseci i godine koje predstoje. Hrlili smo ka Evropi i svetu i verovali da su njihove namere isto tako čiste kao i naše, a naravno, u politici postoje interesi koji su uvek ispred svih ideologija, posebno danas. Kako Tomi Piketi, francuski ekonomista i profesor kaže, u postpolitičkim društvima interes je zamenio ideologiju, ideologije više ne postoje.

Svedoci smo da je u svetskoj politici sve pitanje neoliberalnih interesa, uticaja i potpunog rušenja nekih ideoloških premisa u političkom životu, tako da, dvadeset pet godina kasnije, ako možemo da izvučemo neku pouku i da budemo pametniji jeste da znamo da moramo sami da se borimo. Imaćemo podršku, ja verujem, puno ljudi demokratskih svetonazora iz Evrope i sveta, već je imamo i ona stalno raste. S druge strane, ova naša borba je protiv onoga što nas muči, za drugačiju budućnost u koju mi verujemo, tako da je dobro kada se neke iluzije sruše – čovek, kad shvati da je ostao sam na nekoj čistini, stvari su mnogo jasnije.

Najavili ste uzbudljiv program, koji i ove godine donosi ostvarenja domaćih i stranih autora koji su osvajali nagrade na najznačajnijim svetskim festivalima u ovoj sezoni. Šta mislite o stavu da se najuzbudljiviji, najvažniji i najprovokativniji „filmovi“ sada dešavaju na našim ulicama?

– Dugo smo razmišljali da li da ove godine održimo festival u okolnostima ove ogromne društvene tenzije, strašne društveno – političke podeljenosti, i iz jednog osećaja praktično vanrednog stanja. Ono nije zvanično, ali nezvanično, mi živimo potpuno vanredno stanje već godinu dana, a možda i duže, i jednu takvu podeljenost društvenu koja je kao neki tihi, permanentni građanski rat koji se srećom, još uvek, i nadam se da će tako i ostati, ne prolazi sa nekim žrtvama. Međutim, smatrali smo da je umetnost taj vazduh koji nam daje kiseonik i nadu, i potrebu za smislom, i da je ta potreba za sadržajem, za filmom i za umetnošću nešto što je vrlo jaka kod ljudi.

Razgovarali smo i sa našim kolegama – studentima, i svi su rekli da jedva čekaju Festival autorskog filma, jer u svemu ovom beznađu u kojem živimo, mislimo da su ti prozori u svet, i ti trenuci u kojima zasta možemo da sanjamo i da gledamo neke svetove kojima želimo da pripadamo, vrlo dragoceni. Naravno da je jako nezgodno i osetljivo kada se na ulicama dešava nešto što je mnogo važnije, dramatičnije i uzbudljivije od onoga što se dešava u bioskospskoj sali, ali neki naš stav je bio da je ljudima potreban sadržaj, smisao pre svega, kao što postoji i snažna potreba kod autora da stvaraju, da i kod publike ima snažna potreba da dobijaju nešto od književnosti, od filma, od muzike, i to je glavni razlog.

S druge strane, ne može život potpuno da stane, nemamo pravo da na taj način ignorišemo život – „strašne su stvari oko nas, ajde ništa da ne radimo“. Uvek sam smatrao da se aktivnošću borimo i i da samo tako činimo da društvo bude bolje. I opet se vraćam na festival – čini nam čast što se ove godine, prvi put posle trideset godina, održava bez ijednog jedinog dinara od države, odnosno Ministarstva kulture, i bez ijednog jedinog dinara od Grada Beograda.

Meni je jako drago da ovakva država ne može da prepozna vrednost koju ovaj festival već trideset godina ostavlja, kroz ako važan trag na publiku, i jako važan trag u smislu edukacije mladih stvaralaca. Pre trideset godina smo počeli da se školujemo i učimo o filmu kroz ovaj festival – bio sam student kad je osnovan, i do današnjih generacija je i dalje jako važan, i dobro je što vrednost koju smo uspeli da postignemo na regionalnom i na evropskom planu, ova vlast ne prepoznaje.

Glavni program FAF -a odvijaće se u mts Dvorani, iliti Domu sindikata, nadomak ćacilenda. Kako će na publiku uticati ovaj „sudar“ milionima svetlosnih godina udaljenih svetova?

– Mislim da mi taj sudar doživljavamo već dosta dugo, i da je zadnjih godinu dana sada neki krešendo tog sudara – kome do sada nije bilo jasno da živimo u potpuno autoritarnom, represivnom i podeljenom društvu, sada će imati priliku da shvati. Čini mi se da će to biti dramatično i zanimljivo iskustvo, jer sam taj prostor oslikava stvarnost koju živimo, i najblje je da se Festival autorskog filma profilom koji je gradio u ovih trideset godina, ove godine dešava baš na tom mestu.

Osim nekih praktičnih problema, što, recimo, ne radi garaža ispod Skupštine grada pa će ljudima teže biti za dolazak, mislim da je sve drugo nekako u duhu festivala – da je taj ćacilend i prilazak sali Domu sindikata nešto što je deo tog sveta koji već dugo živimo. Ne mislim da će se kod publike stvoriti neko uznemirenje, to će biti samo još jedna slika naše stvarnosti. A možda će upravo to kod nekih gledalaca koji do sada nisu bili učesnici protesta, izazvati gorčinu i potrebu da se priključe studentima.

Uvek sam smatrao da ljudi imaju pravo da nisu aktivni, da nisu angažovani, da su potpuno neutralni. Međutim, kad dođu društvene okolnosti ovoliko nakostrešene i ovako visoko podignute, mislim da više nema mesta za to. Zato što su takve okolnosti odlika države koja je u velikoj, dubokoj krizi, jer se stvari više ne mogu predvideti.

U ovih godinu dana, posebno poslednjih meseci, na žestokom udaru režima upravo su obrazovanje i kultura. Kako to komentarišete, i šta suštinski znači ova odmazda vlasti?

– Situacija u kulturi je katastrofalna već dugo, a ova godina je vrhunac svega toga što se sa kulturom dešavalo već ranije. Međutim, tu postoje dve stvari – s jedne strane, jeste direktna odmazda prema kulturi, odnosno, prema ljudima koji se bave kulturom i umetnošću, jer je iz njihovih redova najviše protivnika politike ove vlasti. To je krenulo sa takozvanim „crnim listama“ za glumce, reditelje, ljude koji se bave filmom, koji ne dobijaju uloge u serijama, ne dobijaju finansijsku podršku na konkursima Filmskog centra, a krenulo je više godina unazad. To je dobilo dimenzije odmazde nad celom kulturom, celom umetnošču, jer najviše buntovnih i mislećih ljudi dolazi iz kulture, što je i prirodno i normalno, i ovo je sada jedna klasična osveta vlasti prema njima.

U režimskim medijima, koji u stvari nisu mediji nego su čista propagandna agentura vlasti, već dugo se čak pripremaju i ekstremni scenariji za kulturu – da se jednog dana, recimo, otpuste svi glumci iz pozorišta, jer šta su oni, „neki neradnici koji dobijaju plate i žive na račun građana Srbije“. To je pripremano, i sutra ako se dogodi, ako zbog svoje neposlušnosti svi izdobijaju otkaze, to neće biti nešta novo, nenajvaljeno od vlasti, ali će svakako ući u najružniju storiju.

Isto se dešava i sa festivalima – konkurs za podršku festivalima, i filmskim i pozorišnim je raspisan, ali rezultati nikada nisu objavljeni niti će biti objavljeni. Doduše, određeni festivali su dobijali podršku diskrecionim pravom ministra kulture, i znamo koji su to festivali. Festival autorskog, naravno, nije dobio podršku, i meni je to jako drago, čini mi čast, jer ne bih voleo da pripada toj grupi manfestacija koje dobijaju novac „diskrecionim pravom“ vlasti. Pre svega zbog toga što kao neko ko se bori za društvenu promenu sistema u jednoj državi, ja verujem da je institucija konkursa, institucija komisija i nezavisnog odlučivanja o manifestacijama jedini način da izgradimo dobru i ozbiljnu kulturnu scenu.

Ogromna je ta odmazda nad kulturom i obrazovanjem, i to su svakako dva segmenta društva koja režimu najviše smetaju. Obrazovanje je nešto što ne mogu baš gumicom da obrišu, s druge strane, nisam siguran da bi im smetalo da veliki deo fakulteta čak i zatvore. I kad bi došlo do situacije da se blokade nastave, mislim da bi došlo i do takve eskalacije odnosa između Univerziteta i države.

Da li vlast zamišlja da kulturu može da „obriše“?

– Verovatno, jer se godinama radilo da konzumenata kulture ima sve manje, da je nekultura ono što treba da preovladava javnim prostorom, i ta nekultura je i postavljena kao mejnstrim i nekakva vrednost, tako da za kulturom, kako vlast smatra, niko osim nas neće da pusti suzu. To je proces koji se radio, pravila se jedna paralelna „kultura“, što je takođe vrsta odmazde, jer se zna šta je kultura – pozorište, film, opera, balet, književnost, likovna umetnost, muzika, a subkulture ne mogu da budu dominantne u društvu, one postoje, ali u nekim ćoškovima kulturne scene kao neki fenomeni.

Međutim, kod nas je sve izvrnuto i mi već jako dug patimo od toga, strateški se radilo da ne postoji sistem vrednosti – kada se odlučuje o otkupima knjiga, kada se odlučuje ko će da dobje novac Filmskog centra za snimanje filma, ili sada o Generalštabu, to uvek bude po partijskim kriterijumima. A po tim kriterijumima oni poništavaju sve vrednosti, svakog umetnika, svakog stvaraoca, čuli smo nedavno kako govore u parlamentu o arhitekti Nikoli Dobroviću i njegovom delu. Umetnost je širok pojam koji je podložan ličnim tumačenjima, i to samo donekle. Ali odnekle, rezultati u umetnosti su vrlo jasni, vrlo konkretni.

Postoje reditelji i glumci koji su dobijali nagrade na filmskim i pozorišnim festivalima koji ne mogu da se tumače subjektivno, sviđala se njihova dela nekome ili ne, imamo pisce čije se knjige prevode na svetske jezike, imamo veliku slikarku Biljanu Đurđević koja izlaže po celom svetu, i to su neoborive činjenice. Prosto, umetnost koliko god da je ličnog doživljaja, s duge strane, ima egzaktnost, ima kriterijume, jer da nema, ne bi postojale kulturne politike, niti bi kulturne politike mogle da se prave bilo gde u svetu.

Nedavno ste doživeli veliki međunarodni uspeh – TV serija „Apsolutnih 100“ prodata je prestižnim evropskim platformama Walter Presents (Channel 4, Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska) i ARTE, vodećem evropskom kulturnom kanalu koji promoviše najznačajnije i najkvalitetnije umetničke fimove i serije. Šta to znači za vas i ekipu koja je radila ovaj projekat?

– Bilo mi je jako važno da ova serija izađe na nekom velikom svetskom festivalu, što se i dogodilo u Karlovim Varima, mi smo je završili krajem 2023, mnogo smo radili na njoj, i svi smo bili jako frustrirani što serija stoji u nekoj fioci i što se ne emituje. Zato mi je bilo važno da bude prikazana na svetskom festivalu, jer sam znao da će to da joj otvori neki život, kao kad se otvori duh iz boce – on izađe, i gotovo je, kreće, i ne može da se zaustavi. Onda se pokazalo da je otkupljuju Channel i ARTE, i počela je da živi. Mislim da je to najvažniji trenutak – kad film ili serija počne da žive svoj život i više nema veze sa autorima.

Da li treba „nagađati“ zašto je vaša serija „bunkerisana“ u RTS – u, iako je on njen producent, kao što iz javnog servisa ne „izlaze“ ni druge najvažnije informacije, poput štrajka glađu Dijane Hrke, koji se događa stotinak metara od ove zgrade?

– Pitanje RTS -a je ključni problem u svemu ovome što nam se dešava, jer je to javni servis, i morao bi da ima koliku-toliku političku objektivnost. Ona nikada nije potpuna, ali postoje neki nivoi, neke lestvice od koji javni servis jedne zemlje ne bi smeo da ide. Mislim da je RTS svoju funkciju javnog servisa davno poništio, on nije javni servis već dosta dugo, poslednjih godinu dana apsolutno, i da je to jedan od najvećih društvenih problema. Ne zanimaju me neki informeri i pinkovi, iako Pink ima nacionalnu frekvenciju, i njihova odgovornost je, naravno, takođe velika, ali to su privatne televizije i imaju pravo da imaju svoju uređivačku politiku.

Međutim, postoji poseban Zakon o javnom servisu, jer on pripada svim građanima, i nije samo prazna floskula da mora da nam omogući „naše pravo da znamo sve“. Zato je i cela ova priča oko REM-a toliko važna, jer ovo nije samo pitanje ko će da sedi u tom regulatornom telu, nego je i pitanje jedne od najvažnijih tačaka politike jedne države. Mediji su jedna od najvažnijih stvari koje utiču na kreiranje klime i društvene i poltičke atmosfere, i ta objektivnost je nešto što pravi razliku između demokratskog društva i jednog potpuno autoritarnog društva.

Mislim da zaposlenima na RTS-u nije lako, ali, na kraju krajeva, svako zna da sve što čini u životu ima određene kosenkvence. Pitanje nekog etičkog posmatranja stvari je jako važno, i u stvari, ja ne znam kako neki od tih odgovornih ljudi mogu da rade te stvari koje rade. Njih nema mnogo, ostali su svi deo mehanizma u kojem nemaju uticaja i ne donose neke odluke, ali, mislim da je taj točak već prošao, i da je sada kasno za kajanje bilo koga.

Plašim se da je šteta koju je RTS napravio poslednjih godina, a posebno poslednjih godinu dana, nešto što je za mene lično završena priča. Ali, ne želim nikoga da osuđujem, i nemam pravo na to. I u drugim segmentima društva koji su jako važni i koji su pod kontrolom vlasti, a to se videlo u sudstvu i u tužilaštvu, ima jako puno ljudi koji se ne slažu sa ovim što se dešava, a i tamo je mali broj onih koji donose odluke.

I taj krug je sve uži i uži, i da tih ljudi koji su pod kontrolom vlasti biće sve manje i manje, i da će to pitanje lojalnosti uskoro biti vrlo zaoštreno – više to nije podrška, svi ti koji su na početku samo podržavali Vučičev režim, govorim i o ljudima iz kulture, sada zaista moraju da se valjaju u blatu do kraja, i da se skroz potope u blato. Jer, kako ovaj režim dolazi svom kraju, taj obruč i broj ljudi će biti sve manji i manji, i ta borba za opstanak i za pozicije koji su zauzeli će biti žustrija i jača.

Na seriji ste sarađivali sa svojim bivšim studentima, Nikolom Stojanovićem, Stefanom Ivančićem i Katarinom Mutić, a vaš student Adem Tutić, inače iz Novog Pazara, osvojio je Nagradu Srce Sarajeva na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu za najbolji studentski film. Koliko se ponosite ovim mladim ljudima?

– Jako sam ponosan, posebno na Adema, i ono što je jako zanimljivo je da je on osvojio tako veliku nagradu, Srce Sarajeva, sa filmom koji im je ispitni film sa treće godine studija. Adem tek piše i priprema film za četvrtu godinu, a njegov nagrađeni film već putuje po svetu i ima neki svoj život. I zaista, svuda gde se prikazuje dobija nagrade, i jako sam srećan i ponosan na Adema. On je izuzetno talentovan i pametan momak, verujem da je predodređen za neke velike stvari.

Što se tiče bivših studenata s kojima sam radio seriju, kad sam počeo da je spremam, želja mi je bila da i neki mladi ljudi učestvuju, da budu deo svega toga i da donesu jednu drugu energiju. Kad sam radio film „Apsolutnih 100“ imao sam dvadeset osam godina, a kad sam počeo seriju imao sam već pedeset jednu, i potpuno sam drugi čovek. Smatrao sam da ta priča koja govori o buntu traži mlađe ljude, i pozvao sam neke od svojih studenata koje cenim.

Stefan Ivančić je bio moja prva generacija studenata kojoj sam ja bio profesor, Katarina Mutić je druga, i na kraju, želeo sam da tu bude i neko baš tih godina koliko sam ja imao kada sam radio film. To je bio Nikola Stojanović, koji je sa svojim kratkim filmovima već osvojio veliki broj nagrada. Svi su oni doneli svoju energiju i duh svojih godina koji mislim da su za seriju bili jako važni.

Šta je ono najvažnije što su nam studenti doneli svojom pobunom u ovih godinu dana, i što vlast, uprkos brutalnosti i manipulacijama ipak čini nemoćnom?

– Desile su se neke stvari nezamislive u ovih godinu dana: ljudi su se ohrabrili i u manjim mestima, a ovaj režim ne razume da je sloboda kao virus – ne možeš da ga zaustaviš. Možeš da zaustaviš sve medije, da ih potčiniš i staviš u svoju funkciju, ali sloboda pronalazi svoje puteve kao potok, i uvek nađe način kuda će da prođe. I to se desilo ovde, tako što su studenti išli od mesta do mesta. Da li je to bilo smišljeno ili intuitivno, ja to ne znam. Bio bih čak srećniji da je intuitivno, iz osećaja koji dolazi duboko, iz nekog unutrašnjeg neslaganja sa svetom u kojem žive, potragom za pravdom, i potrebom za pravednijim društvom u kojem će oni da žive, jer tek treba da zakorače u taj život. To hodanje i ta hodoćašća su vrhunski čin žrtvivanja i slobode, i oslobađanja čitave zemlje. Ja sam se fenomenom hodaja bavio u filmu „Otac“, tako da sam pročuavao šta to znači. To je mngo više od samog čina, to je jedan urlik za slobodom.

Zato se i interesovanje među mladim ljudima u Evropi i u svetu za studentski pokret u Srbiji i sve ovo što se dešava stalno pojačava i širi, jer je taj protest apsolutno politička avangarda. Ja sam to od početka stalno govorio, da se ovde dešava nešto što će se pručavati u nekoj svetskoj političkoj istoriji, i da je taj sistem plenuma, direktne demokratije, nekog političkog i duštvenog angažovanja i organizovanja bez vođa, u nekom direktnom sistemu odlučiivanja, najviši stepen demokratije koji postoji.

Drago mi je da je da su to na Stenfordu, gde već jako dugo predaje naš najpoznatiji filmski teoretičar, Pavle Levi, prepoznali njihovi studenti i profesori, a i u regionu postoji ogromno divljenje za tu vrstu koncepta i načina njihove političke borbe. Ali, nažalost, region je zagušen sopstvenim problemima, pa svaka takva stvar brzo prođe, Ali, to što se desilo u ovih godinu dana je ogromna stvar, i kad bih sada sumirao, mislim da je upravo pitanje plenuma i direktne demokratije nešto što je potpuno avangarda, s druge strane, mislim da taj fenomen hodanja i tog hodočašća – od grada do grada, od sela do sela, od mesta do mesta, kao jedna vrsta oslobađanja zemlje, jeste jedan prizor, jedna vizuelna slika koja je zaista fenomen.

Jer, šta je najviši nivo ljudske slobode, je kada čovek hoda, ide od jedne do druge tačke, to je najveća ljudska sloboda i nešto što niko ne može da nam oduzme. Zato je zatvor, u stvari, zabrana kretanja, jer je kretanje najviši, najuzvišeniji oblik slobode, tako da su se te dve stvari poklopile. I treća stvar, koja jeste, u stvari, jedan gandijevski otpor, jedna nenasilna borba koja je isto tako fascinatna. U spoju te tri stvari, za mene, kao nekog ko se bavi filmom, vizuelni znak te borbe su kolone studenata koje hodaju Srbijom.

Studenti su iz hoda napravili podvig koji istorija ne pamti

Zbog eskalacije brojnih događaja, ovih dana opet se postavlja pitanje da li fakulteti treba da budu u blokadi. Kakav je vaš stav?

– Mislim da godinu dana borbe društvene i političke traži da se metodi te borbe menjaju, i nisam sigran da bi u ovom trenutku blokada fakulteta, koja je pre godinu dana dala ogromne rezultate, u ovom trenutku to opet postigla. Treba razmišljati pametno, donositi odluke i naredne korake koji menjaju tok te političke i društvene „igre“, i plašim se da bi nova blokada donela jednu vrstu razočarenja. Ja sam optimista u odnosu na sve što se dešava, mislim da studenti dobro osećaju tu stvar da stalno nešto novo mora da se radi, i da jako pametno, i pre svega strpljivo, vode ovu svoju borbu. Recimo, moja generacija je mnogo više bila nestrpljiva, devedesetih smo hteli da se sve to odmah završi. Kad su krenule ove demonstracije i blokade, ja sam nekako iz tog osećaja generacije kojoj pripadam opet želeo da se ovo što pre završi. Međutim, fascinira me strpljivost ove nove generacije studenata, kako u stvari polako i vrlo promišljeno i ozbiljno grade tu promenu koja se dešava.

Ta promena se dešava – može režim da tvrdi da to nije tako, ali ova zemlja u ovih godinu dana više nije ista. Potpuno je drugačija, i ta promena se desila, opet se tome vraćam – kroz hodanja i hodočašća dogodilo se veliko oslobađanja države. Studenti su napravili nešto iz nekog hoda što istorija ne pamti, zato što živimo u vremenu sile koje je potpuno ogoljena svuda u svetu, a u Srbiji je to već toliko ogoljeno da ova vlast liči na jedan skelet. Ti ljudi se čak više i ne trude da stvore privid neke normalnosti, naprotiv. Oni sad idu đonom, hoće da nam dokažu da ovde ništa nije normalno, i njihov sistem vlasti, manipulacije i moći je do te mere ogoljen i jasan da to više niko od njih ne želi ni da krije.

A kad osionost jednog režima, nedostatak odgovornosti, saosećajnosti i realnog posmatranja postane takav, onda se dođe do kraja. Mislim da je ova vlast pri kraju, ovo su sada neki očajnički pokušaji jednog propalog režima da opstane, i to će trajati još neko vreme. Mislim da je sada već svima jasno da je ta ogoljena stvarnost koju su oni napravili nešto preko čega neće moći da obuku nijedno odelo. Nema više, gotovo je! Nema više!

Greška koja nam je promakla

Na početku razgovora pomenuli smo FAF u njegovim prvim izdanjima od 1994, i u to vreme njegovih najtežih godina jedan od glavnih oslonaca bili su mu novinari nezavisnih medija, koji su često stajali i ispred policijskih kordona pred projekcije filmova u DKC. Sa uverenjem da za neka pitanja nikada nije kasno, i bez zluradosti, ne mogu da vas ne pitam nešto što je iznenadilo mnoge moje kolege koje su tada pratile FAF: po kom kriterijumu, upravo niko od novinara ni iz jednog nezavisnog medija, nije zaslužio zahvalnicu za podršku koju ste dodeljivali prošle godine povodom jubilarnog, 30. festivivala, a kako smo videli, nije je dobila, recimo, ni nekadašnja članica Gradskog veća za kulturu koja je, kako je ostalo upamćeno, 2011. jako pomogla da se FAF održi?

– Prihvatam kriitiku, i slažem se da ste u pravu. Ali, ne znam i ne mogu da se setim kako smo odlučivali oko tih zahvalnica. Mislili smo da je dobar deo njih možda dodeljen povodom 20. izdanja FAF, ali, u pravu ste, vaša tumačenja su tačna, i videćemo da to ispravimo. Ali, opet kažem, ne znam kako smo prošle godine došli do tog spiska ljudi kojima smo dali zahvalnice, neki od njih su dugo godina pratili festival, ali se slažem da među njima gotovo da nema onih iz nezavisnog novinarstva, i da je to bila greška koja nam je, nažalost, nekako promakla.