Srđan Dragojević: Ponudu FCS da se okupimo na Zlatiboru, i da nam partner u panelu bude divlji privatni festival, vidim kao vrlo nepristojnu

Ono što stvara veliku sumnju da je namera naše najvažnije ustanove za kinematografiju iskrena i čista, i da (konačno) želi da u dijalogu sa filmskim stvaraocima rešava nagomilane probleme, vezana je upravo za NAFFIT.

Postavlja se pitanje zašto FCS ovu panel diskusiju organizuje u saradnji sa festivalom na Zlatiboru, čije je prvo izdanje septembra prošle godine, kao što je poznato, bojkotovala cela filmska struka (Udruženje filmskih umetnika Srbije, Asocijacija filmskih reditelja, Udruženje filmskih glumaca, Udruženje scenarista, Udruženje filmskih producenata, Udruženje snimatelja).

Podsećanja radi, struka je ovaj festival ocenila kao režimski i politički instrumentalizovan, osnovan za „lojalne i podobne“, na kojem nema mesta za najbolje filmske stvaraoce, koji su zbog podrške studentskim protestima nepoželjni.

Kako za Danas kaže reditelj Srđan Dragojević, koji je i član Predsedništva Udruženja Filmskih umetnika Srbije, on generalno smatra da je potpuno besmisleno ići na Zlatibor, i da nema nikakvog razloga da se ovaj panel organizuje u saradnji sa NAFFIT-om.

– Svakako da Filmski centar treba da organizuje razgovore i diskusije sa filmskim stvaraocima i udruženjima, jer je mnogo nagomilanih problema u našoj kinematografji – od malih budžeta, najmanjih u regionu koje naša država izdvaja za sufinansiranje proizvodnje filmova, do skandala na konkursima FCS na kojima najveći „prolaz“ imaju „lojalisti“ režima, i u tom smislu ova inicijativa je dobrodošla.

Ali, kako objašnjava, apsolutno nema razloga da se ta inicijativa organizuje u saradnji sa festivalom koji nema nikakve veze sa temom diskusije na koju poziva FCS, a ni sa suštinskim interesima srpske kinematografije.

– Tu saradnju sa NAFFIT-om koju FCS sada želi da nam nametne vidim kao jedan inat i upornost, i o tome nemam dobro mišljenje. Moj stav je, a ja ću ga zastupati na sastanku UFUS -a, da ne prihvatimo poziv da se ovaj panel održi na Zlatiboru. Osim što je mnogo jednostavnije i jeftinije da se okupimo u Jugoslovenskoj kinoteci, što daje mogućnost da dođu svi zainteresovani za ovu diskusiju, smatram da su pravi partneri za temu sufinansiranja filmova Javni servis i Telekom, a ne neki divlji privatni festival – smatra Srđan Dragojević.

Kada je reč o samoj panel diskusiji na koju je pozvao FCS, i problemima kojima će se baviti – 52 nezavršena filmska projekta, koji su sufinansirani na konkursima za podršku kinematografiji u ukupnom iznosu od oko 13 miliona evra, Dragojević kaže da oni uglavnom potiču zbog malih budžeta. A prema njegovim saznanjima, tih projekata koji nisu završeni, koji su negde zastali u finansiranju i čekaju možda i godinama unazad, ima između 35 i 40 (ne zna otkuda cifra od 52).

– Za to nisu odgovorni samo producenti, pogotovu ne autori, zato što mi na konkursima FCS za sufinansiranje dobijamo po dva ili tri puta manja sredstva nego naše kolege u regionu. U Hrvatskoj, recimo, reditelji na konkursima Hrvatskog audiovizuelnog centra dobiju i po milion evra za snimanje dugometražnog igranog filma, u Sloveniji i Makedoniji se takođe ulažu mnogo veći budžeti, i autori imaju garantovanu saradnju sa svojim javnim servisima koji odmah koproduciraju njihove filmove.

A kad neko kod nas dobije na fondu dvesta pedeset – trista hiljada evra, on je jako daleko od realizacije filma, zato što je prosečna cena filma između osamsto hiljada i milion evra.

To znači, kako objašnjava Dragojević, da je producentu u našim prilikama potrebno da skupi još oko 70 odsto budžeta konkurišući na konkursima za manjinske koprodukcije filmskih centara u regionu. Ali, nažalost, svi regionalni fondovi su u poslednjih nekoliko godina smanjili skoro za duplo finansijku pomoć za izabrane projekte na manjinskim konkursima, što, kako navodi, posebno otežava situaciju našim rediteljima.

– Ja sam, na primer, ranijih godina tri puta dobijao na fondovima u Makedoniji i Hrvatskoj po sto dvadeset hiljada evra, a za novi film koji trenutno spremam, „8. mart“ po priči Rumene Bužarovske, dobio sam pedeset i šezdeset hijada evra. Ukupno, dobio sam sredstva na konkursima sedam zemalja regiona i Evrope, ali bez prolaska na fondu Eurimaža teško da ćemo zatvoriti konstrukciju.

Razlog za ovakvu situaciju u našoj kinematografiji, prema rečima Dragojevića, je i to što već jako dugo Javni servis i Telekom ne ulaze u koprodukcije sa izabranim filmovima na konkursima FCS.

– Ako i uđu u neku koprodukciju, onda je to samo sa filmovima čiji su autori „lojalisti“ režima. A bez saradnje sa Javnim servisom i Telekomom mislim da nema rešenja za zaostale projekte koji nisu završeni, i FCS je trebalo njih da uključi u ovaj panel na koji nas poziva. Mislim da je jedini pravi korak da se formira neko stručno telo, da neki žiri iz RTS -a i Telekoma pročita te projekte kojima nedostaje novac, i siguran sam da bi bar polovina od toga našla interesente za koprodukciju.

Na naše pitanje zašto FCS u ovu panel diskusiju nije uključio i problem što je započela druga godina kako ne organizuje konkurse za sufinansiranje, Dragojević objašnjava:

– FCS sada tvrdi da je jedna velika suma, trinaest miliona evra, što je možda i moguće, zarobljeno u tih nekoliko desetina filmova koji nisu završeni. Autori i producenti kojima je istekao rok od tri godine za njihovu finalizaciju se, naravno, boje da će FCS tražiti da vrate sredstva koja su dobili na konkursu. Neka ideja koju je imao bivši direktor FCS Ivan Karl je bila da producenti koji moraju da vrate novac mogu da zadrže sedam do osam procenata od te sume, jer su platili scenariste, imali su troškove za razvoj, putovanja na pičinge i na sastanke sa potencijalnim partnerima, i meni se to učinilo kao fer ponuda.

Podsetio bih da sam ja pre četiri godine, kad sam dobio dvadeset tri miliona dinara na konkursu za film po romanu Džulijana Barnsa, u dogovoru sa mojom producentkinjom odlučio da se zahvalimo i da vratimo taj novac FCS-u, jer je to bilo samo oko petnaest odsto od potrebnog budžeta.

Mnogi autori se, objašnjava Dragojević, obraduju kad dobiju novac na konkursu, a kada shvate koju su sumu dobili, onda počinju glavobolje.

– Kad za projekat imate samo dvadeset odsto od potrebnih sredstava, onda je taj projekat krajnje neizvestan, a to je redovna stvar koja nam se događa, tako da nam je jako teško da pronađemo rešenje u ovim našim prilikama. A vidimo da, na primer, u Hrvatskoj reditelji – debitanti dobiju za prvi film i po šesto hiljada evra, dok kod nas i oni sa priznatim karijerama u inostranstvu, i nekim nagradama na velikim svetskim festivalima, mogu samo da sanjaju da FCS podrži njihov film sa takvim budžetom. Ja, recimo, nikada nisam dobio ni polovinu od toga koliko dobije debitant u Hrvatskoj.

S druge strane, kako navodi, država je dopustila da se daju velike subvencije za snimanje reklama, nekih treš serija i filmova u Srbiji, honorari filmskih ekipa su toliko porasli da je već nemoguće angažovati bilo kog profesionalca.

– Ne znam da li javnost zna da Gradu Beogradu, umesto da to za domaći film bude džabe, plaćamo svako snimanje na beogradskim ulicama, ili u nekim institucijama, isto kao što plaćuje i američke ekipe.

Kako na kraju ističe, toliko je problema u našoj kinematografiji da je diskusija na koju poziva FCS neophodna.

– Ali, ta saradnja sa festivalom na Zlatiboru koji je bojkotovala cela filmska struka, ovu ponudu čini vrlo nepristojnom – smatra Srđan Dragojević.