Srđan Vučinić, umetnički direktor Festivala autorskog filma za Danas: „Kultura kod nas živi između izbavljenja i raspada”

Istakao je da mu je na neki način počast to što je FAF od Ministarstva i Sekretarijata za kulturu dobio nula dinara, dodajući da i on njih isto tako vrednuje – nulom.

U intervjuu za Danas govorio je o oblikovanju Glavnog programa, važnosti činjenice da je 31. FAF posvećen domaćem filmu, o značaju Emira Kusturice i njegovog Oca na službenom putu, kao i o tome kako smo postali neosetljivi na zlo.“

Ove godine su jubileji filmova Otac na službenom putu i Podzemlje, ali su prošli gotovo nezapaženo. Zašto su, po vašem mišljenju, ova dva filma potisnuta iz javnog diskursa i kako danas vidite njihov ključni doprinos našoj kinematografiji?

– Ova dva dela, prvi put nakon pojave Novog jugoslovenskog filma 60-ih godina, ozbiljno su skrenula pažnju na našu kinematogafiju u svetu. Dok Otac na službenom putu predstavlja uzorno delo visokog filmskog modernizma u njegovoj možda najduhovitijoj i najemotivnijoj, istočnoevropskoj varijanti – dotle je Underground i danas jedno od ključnih ostvarenja za razumevanje filmskog postmodernizma kraja XX veka. Još bitnija je činjenica da je autor u njima ispoljio kvalitete koji u zapadnoj umenosti danas sve više i sve brže iščezavaju, iznad svega strast umetnika da uobliči vlastitu traumu i opsesiju – kreirajući tako i jedan novi svet, “svet po Kusturici“, kako je zapisao Danilo Kiš u naslovu svoga prikaza Oca… 1985. godine. A prvi deo vašeg pitanja zahtevao bi mnogo opsežniju elaboraciju fenomena potiskivanja, ili proterivanja kulturne tradicije kod nas – u sklopu komercijalizacije svega, pa i brisanja kulture i umetnosti iz medija, ili njihovog svođenja na trivijalne teme zabave i šoubiznisa.

Šta po vašem mišljenju najjasnije određuje ovogodišnji Glavni program i koji filmovi deluju najautorskije ili najbuntovničkije?

-Rekao bih da ovogodišnji Glavni program odlikuje jedan donekle iznuđeni balans. Balans između potrebe da se našoj publici pruže informacije o najrelevantnijim delima svetskih festivala u ovoj sezoni (sa FEST-om u fazi odlaganja i nestajanja, FAF barem ove godine postaje i glavni izvor tih informacija) – i sa druge strane, između one prepoznatljive tendencije našeg festivala da prikazuje filmove koji na umetnički ubedljiv način dovode nužnosti aktuelnog bezdušnog sveta pod znak pitanja. S te strane, “najbuntovničkiji“ čine mi se film Tajni agent, jednog od vodećih ne samo latinoameričkih nego i svetskih reditelja danas, Klebera Mendoze Filja, kao i Senka moga oca Nigerijca Akinole Dejvisa, te anarhistički traktat Fantomi jula Nemca Julijana Radlmajera…

Srdan Golubović predložio je da ovogodišnji FAF bude posveta domaćem filmu, što ste podržali. Zašto je takav gest važan sada i koje biste domaće filmove izdvojili kao najjači argument za tu posvetu?

Važno je pokazati i dokazati da je domaća kinematografija nešto važno, nešto za nas veliko i neophodno, veza preko koje doživljavamo sebe u kontekstu svetske kulture i filma – zapravo, da je sve ono što ova vlast i njeni činovnici u kulturi svojim odlukama poriču i osporavaju. Istakao bih ovom prilikom filmove Nikole Ležaića Kako je ovde tako zeleno?, Stefana Đorđevića Vetre, pričaj sa mnom, kao i nagrađena dela studenata i postdiplomaca (Adema Tutića, Dušana Zorića, Matije Gluščevića) u programu Hrabri Balkan.

Ovogodišnji FAF uokviren je filmovima koji na različite načine istražuju odnos oca i sina, uz omaž Ocu na službenom putu. Kako objašnjavate da se ta tematska nit spontano nametnula i šta ona, po vama, odražava?

-To je zanimljivo što ste primetili. Verovatno da to odražava postojanost ovdašnje patrijarhalne kulture, ali u različitim njenim manifestacijama i fazama. Vidimo kako se ta figura oca, pod teretom naše istorije i tranzicije, od Kusturičinog do Tagićevog dela postepeno kruni i obrušava, gubeći autoritet.

Prošle godine, nakon tragedije u Novom Sadu i nasilja nad studentima FDU, vodeći beogradski festivali — Slobodna zona (4. novembra) i FAF (22. novembra) — otvoreni su bez ikakvog osvrta na te događaje, a ni novinari tada nisu postavljali pitanja koja su se nametala. Kako objašnjavate taj izostanak reakcije i da li se društvena klima u međuvremenu promenila?

-Da, postali smo vremenom anestezirani, u strahu i nagonu za preživljavanjem neosetljivi na zlo i patnju ljudi oko nas, ne samo u godinama vladavine ove pošasti od tri slova, nego i u zadnjih trideset pet godina. Ako je ovaj studentski pokret nešto zbilja važno doneo, onda je to kolektivno buđenje iz jedne duge anestezije.

Kako ste doživeli ovogodišnje vizuelno rešenje FAF-a i mislite li da bi sadašnja društveno-politička previranja mogla do sledećeg festivala doneti makar mali pomak nabolje?

-U početku sam imao otpor, sada mi se dopada to rešenje koje nas vraća nekoj apstrakciji pomalo nalik na Maljeviča, i nekom dečjem crtačkom potezu koji me asocira na Lainovićevo slikarstvo. Ono asocira i na upražnjeno, očekivano polje slobode koje se možda, uz sve mudre strategije, može dosegnuti i detinjom razigranom bezazlenošću – do sada nerazrešivom enigmom za jedan nekrofilni režim.

U javnosti se često ističe da je politički kontekst suzio prostor za kulturu, dok se kulturni život sve češće prepoznaje po incidentima, poput prekinutog koncerta Jelene Karleuše u Loznici, koji je  jedan korisnik društvenih mreža lucidno proglasio „kulturnim događajem godine“.Kako tumačite takve reakcije i šta nam one govore o današnjem stanju kulture?

– Govore nam da se kultura, kao i celokupno društvo, nalaze u limbu i agoniji koja može voditi na gore – ka izbavljenju i preporodu, ali i na dole – ka dugotrajnom raspadu institucija i regresiji na nivo feudalno-kriminalne zajednice.“

Prvi put nisam otišao na sajam knjiga

Bojkot i javno ukazivanje na pritiske danas postaju oblici otpora. Kako iz te perspektive tumačite podele među izdavačima na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

Ne znam, ja nisam izdavač i ne mogu da se mešam u njihov posao, pa ni u podele. Mogu jedino reći da ove godine prvi put od svojih gimnazijskih dana nisam otišao na sajam knjiga; nisam imao potrebe za manifestacijom kulture što je tek simulacija jednog režima koji kulturu u praksi proteruje za račun svojih tabloida i paravojski.