Postupak Nebojše Bradića u dramatizaciji velike srpske literature (Andrić, Selimović, Pekić…) za koji je nagrađen i Sterijinom nagradom („Prokleta avlija“), „najtransparentniji“ je u dramatizaciji jednog od najznačajnijih romana srpske književnosti, „Tvrđavi“ Meše Selimovića. Bradić poznati Selimovićev stilski genije prevodi na njegovu apsolutnu suprotnost – pregnantni, ogoljeni, tačni sukob koji je u osnovi same književne metafore, duboko skriven u psihološkim motivima Selimovićevih junaka, koje, jasno je, pokreće večna volja za moć i želja za vlašću.
Postupak Nebojše Bradića u dramatizaciji velike srpske literature (Andrić, Selimović, Pekić…) za koji je nagrađen i Sterijinom nagradom („Prokleta avlija“), „najtransparentniji“ je u dramatizaciji jednog od najznačajnijih romana srpske književnosti, „Tvrđavi“ Meše Selimovića. Bradić poznati Selimovićev stilski genije prevodi na njegovu apsolutnu suprotnost – pregnantni, ogoljeni, tačni sukob koji je u osnovi same književne metafore, duboko skriven u psihološkim motivima Selimovićevih junaka, koje, jasno je, pokreće večna volja za moć i želja za vlašću. Trusno područje na kojem se radnja događa je endemska kategorija, pa je i ona u Bradićevoj dramatizaciji iskorišćena kao teatarski, dramski milje, koji, kao Andaluzija u Lorkinim dramama i arapsko sunce kod Kamija, daje i razlog da se zločin dogodi, nekako sam po sebi.
Nebojša Bradić u svojim dramatizacijama, koje su najnezahvalniji žanr dramskog pisanja, jer se dobra literatura najteže prevodi u dramu, ide za iracionalnim, za unutrašnjim mehanizmom karaktera, uslovljenog spoljnim uticajima, koji ga menjaju i urušavaju. Geopolitičke okolnosti, „prokletstvo tla“, „krivica predaka“, u Bradićevim tekstovima su ravnopravni učesnici čina, zbog kojeg će njegov junak biti kažnjen. Likovi Bradićevih dramskih krugova su zatvoreni u klaustrofobiju sopstvenog porekla i tradicije, delaju iz specifičnosti sopstvenog karaktera, uslovljenog mentalitetom, a on, mentalitet je raslojen i neuhvatljiv…
Analiza postupka kojim Nebojša Bradić hvata u mrežu dramskih odnosa literarne likove je neophodna, da bi se razumela pozorišna predstava nastala po izvrsnom romanu Meše Seimovića „Tvrđava“. Jer, pozorišni komad po pomenutom romanu je suštinski i bitno različit od literarnog predloška. Sav u oštrim rezovima, ovaj pozorišni predložak je veoma sličan Evropi, pa i nama u njoj (?) omiljenoj irskoj dramaturgiji Martina Makdone – nema nijedne čovekove odluke koja ne povlači (pogubne) posledice. Pa tako, Šehaga Sočo (impresivni Milija Vuković) sam bira sopstvenu smrt, koja je došla mnogo pre, kad mu je sin umro, on hedonizmom kamuflira asketizam, živošću obavija svoj duševni timor mortis. Branislav Trifunović, kao Ahmet Šabo je neka vrsta pesničke metafore, on mora da nosi simbol pozitivne protivteže zlim vremenima u kojima živi, a njihov reprezent je Osman Vuk (Vuk Kostić). Potpunu neprolaznost, večnost terora vlasti, koji postaje druga ljudska priroda kroz vreme i prostor, svuda, predstavlja Avdaga (Nebojša Vranić), večiti Karađoz bosanske proze.
Biljana Nikolić (Tijana), Toma Trifunović (Mahmut Neretljak), Dejan Tončić (Džemal Zafranija) i drugi učesnici u ovoj funkcionalnoj teatarskoj koprodukciji bili su odličan dramski znak, svako za svoju vrstu brave za koju nema ključa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
