Foto Stanislav MilojkovićU godini skandaloznih udara vlasti na čitavu savremenu kulturu, odmazde, cenzure i represije nad umetnicima, festivalima, kulturnim ustanovama…, po čemu će 2025. verovatno ući i u istoriju, nova književna ostvarenja i njihovi dometi, kao i u svim ostalim oblastima umetnosti, ostajala su u javnosti, nažalost, u senci ovih političkih „pendreka“.
Šta se, uprkos tim okolnostima svojim kvalitetom ipak izdvojilo u našoj književnoj produkciji i skrenulo pažnju, za Danas komentarišu književni kritičar, pisac i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić, spisateljica i književna kritičarka Marija Nenezić, i pisac, književni kritičar i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović.
Mihajlo Pantić: Stihija i rutina
– Svaki razgovor o kulturi u Srbiji tokom ove, ali i skorijih minulih godina mora početi i završiti sa onom nulom (0, i nešto sitnine), koliko se za jednu od temeljnih društvenih delatnosti izdvaja iz ovdašnje državne kase. Siguran sam da umetnici i kulturni radnici u tu kasu uplaćuju više nego što od nje retroaktivno dobijaju. Kultura u užem (stvaralačkom) smislu nije iščezla iz javnog prostora isključivo zahvaljajući ličnoj i grupnoj inicijativi umetnika i kulturnih radnika koji su, to treba posebno reći, znatan delo svojih aktivnosti i svog vremena, osim stvaranju, posvetili i društvenom angažmanu. A odatle su stizale mahom rđave vesti, stalno podižući nivo svakidašnje neizvesnosti, kuda sve ovo vodi…
Kada je o književnosti reč, i ove godine preovladao je utisak stihije i rutine, što se najbolje videlo na kako-tako održanom Sajmu knjiga, svakako najsumornijem od svih dosadašnjih. Izdavačka produkcija je sve obimnija, sve više nepreglednija, sve konfuznija. I što je više knjiga, sve je manje njihovog stvarnog uticaja na obrazovanje i kulturu. Poneko će za takvu dijagnozu tražiti opravdanje u prirodi naše epohe, u ubrzanju vremena, u promeni načina informisanja i komuniciranja, u beskonačnoj, sve dubljoj krizi i tranziciji, ali, kada se sve to sabere, mesto knjige u sticanju znanja i saznanja i dalje ima presudnu važnost.
Srpska književnost, u tom smislu, uz druge umetnosti, ostaje indikator doba i okolnosti u kojima živimo, o čemu se zainteresovani čitalac može pomnije obavestiti u trotomnoj ediciji „Decenije posle – srpska književnost 1991–2021” koja sabira istraživačke rezultate tumača iz različitih duhovnih disciplina (izdavači: Filološki fakultet Beograd, Akademska knjiga).
Kad je pak o novim knjigama proze, poezije, drama i esejistike reč, treba sačekati odluke žirija mnogih nagrada koje će uslediti naredne godine, jer više nijedan, ma koliko zaokupljen čitalac ne može ni izbliza sagledati šta se u tom (prividnom?) preobilju izdvaja kao vredno čitanja i dužeg pamćenja. Licitiranje malim brojem imena i naslova iz najnovije produkcije koje sam uspeo da pročitam bilo bi više nalik reklami na osiromašenom, jedva postojećem tržištu umetnina, nego stvarna preporuka.
Ali ću zato svesrdno preporučiti knjige koje ću tek dočitati. One su plod nesvakidašnjeg truda, usmerenog na dodatnu potvrdu neprolaznih vrednosti, a ne na sticanje lične „slave” ili, daleko bilo, koristi. (Tu je ona sudbinska 0, sa nešto sitnine, neumoljivi znak društvenog statusa ovdašnje kulture.) Jovica Aćin preveo je i priredio „Pisma prijateljima i srodnicima 1900–1924” (izdavač: Agora), dok je Vladan Bajčeta sklopio knjigu „Proljeća Vladana Desnice”, epistolarnu biografiju pomenutog pisca sa pratećim analitičkim komentarima (izdavač: Akademska knjiga).
Takvi naslovi upozoravaju sve pisce i čitaoce da bez razumevanja najboljih dela tradicije nije moguće razumeti ni šta nam govori savremena književnost sa svim svojim protivrečnostima i potencijalnim vrednostima čije uočavanje je nesumnjivo teže nego ikada ranije. Pa utoliko i izazovnije i zanimljivije.
Marija Nenezić: „Melanholija otpora“ poduhvat
Turbulentna 2025.godina toliko je ubrzala vreme da se početak ove godine na zalasku sada čini kao daleka prošlost. Književna scena deli sudbinu društva nepravde i ako bismo govorili o događajima i knjigama koji su je obeležili, rekli bismo da su knjige koje se pišu i objavljuju danas i ovde, sasvim sigurno poduhvat te svaka objavljena knjiga jeste događaj sa velikim D.
Sigurno najmarkantija nepravda učinjena književnoj sceni, direktno izdavačima i posredno piscima i čitaocima ( u konačnom zbiru celokupnoj kulturnoj javnosti i ideji humanizma) jeste otkup knjiga za javne biblioteke u Srbiji Ministarstva kulture. Faktički je ove godine sproveden otkup za dve godine 2024.i 2025. i na oba konkursa, u septembru i nedavno u decembru, učestvovalo je malo izdavača, na ovom poslednjem, svega trideset.
Umanjena finansijska sredstva za otkup, odluka da se otkupljuju samo ćirilična izdanja i ne baš transparentna procedura otkupa, rezultovalo je odustajanjem od otkupa velikog broja ozbiljnih izdavača. To znači da se mnoge vredne knjige neće naći na policama javnih biblioteka, to znači smanjenje bibliotečkog fonda, to znači izumiranje institucije čina čitanja. Čitanje je ozbiljan čin, knjiga je institucija. Učešće svega trideset izdavača, kao nikada do sada, na konkursu za otkup knjiga je presedan, događaj sa negativnim predznakom i za društvo koje voli za sebe da misli da je kulturno i pravdoljubivo, težak poraz.
Druga markantna tačka na tom polju poraza kulture i humanizma jeste i ovogodišnji Sajam knjiga u „krnjem sastavu“. Prvi put posle trideset godina, na Sajmu nismo videli neke značajne, profesionalne izdavače koji su učinili mnogo za promociju knjige i pismenosti. Nismo videli atmosferu na koju smo navikli, nismo, ne treba se zavaravati, imali Sajam dostojan svojih predaka i dostojan tradicije čitanja. Izdavačima je Sajam važan, važna je publika koja posećuje Sajam, pisci, knjige i čitaoci su konstitutivni deo sistema kulturne politike koja, očigledno je, eliminiše te delove iz vidokruga.
Nedostatak dijaloga sa tim važnim činiocima kulture u trajanju, bojim se da će prekinuti to trajanje, a šta nam odnda preostaje, nije teško zaključiti. Uostalom, o tom apokaliptičnom vremenu, neki bi rekli postapokaliptičnom (apokalipsu nismo ni primetili i to je cena koju skupo plaćamo) genijalno je pisao nobelovac Laslo Krasnahorkai. Treba samo pročitati njegov roman „Melanholija otpora“ koju je, i to bih izdvojila kao veliki poduhvat i hrabrost, objavila izdavačka kuća Saturna.
Gojko Božović: Čitajte Ulicku, Frenzena, Lengold, Savića…
Ostavljajući iza sebe jednu komplikovanu i nesvakidašnju godinu, ne možemo iza sebe ostaviti događaje koji su je obeležili u oblasti književnosti i kulture, niti iskustva koja smo u njoj stekli. Takvu godinu odavno nismo imali u kulturi. Ali tu ne mislim samo na zanimljiva, inovativna i značajna dela u kulturi i književnosti, a bilo je i jednih, i drugih i trećih, već, pre svega, na ambijent u kome nastaje savremena srpska kultura.
Pravo govoreći, ona nastaje uprkos tom ambijentu, a ne zahvaljujući njemu. Savremena srpska kultura nastaje u okolnosti ekonomskih sankcija koje je prema njoj zavela vlast, u atmosferi cenzure i u senci crnih lista u režimskim medijima. Konkursi za kulturu pretvorili su se, umesto u izraz kulturne politike, u instrument režimske kontrole i u ideološki folklor trenutno vladajuće partije.
Dok su BITEF i FEST otkazani, a Narodno pozorište zatvarano kao nikad u svojoj mirnodopskoj istoriji, samo da bi se potisnuli i ućutkali nezavisni, slobodni i kritički orijentisani glasovi, iz istih razloga su temeljno napadnute i dve dugotrajne institucije u oblasti književnosti i izdavaštva.
Jedno je Otkup knjiga za javne biblioteke u Srbiji. Ostaće zabeležno da je Ministarstvo kulture Republike Srbije konkursnim pravilima i netransparentnom procedurom sprečilo čitaoce da u bibliotekama u svojim mestima nađu većinu najvažnijih knjiga objavljenih u protekle dve godine na srpskom jeziku u oblasti književnosti i humanistike.
Drugo je Sajam knjiga. Insistirajući na neprihvatljivim uslovima, koji u potpunosti ignorišu najveću krizu u izdavaštvu u poslednjih dvadeset pet godina, a pogotovu insistirajući na neprihvatljivom terminu i poklapanju termina Sajma s godišnjicom pada nadstrešnice i novosadske tragedije, organizatori su doveli i pisce, i izdavače, i kulturnu javnost pred odlučan izbor.
Jedan broj izdavača nije prihvatio da učestvuje na Sajmu knjiga pod predloženim uslovima i u nametnutom terminu. Još je važnije što to nije prihvatila ni javnost, pokazujući iznova da kulture ni u boljim, ni u gorim vremenima nema bez kritičke
supstance i glasa otpora.
Međutim, nije sve loše, dobre su knjige. Čitajte knjige Ljudmile Ulicke, Jelene Lengold, Mihajla Pantića, Srđana V. Tešina, Milisava Savića, Džulijana Barnsa, Džonatana Frenzena, Kristijana Salmona, Nenada Jovanovića, Nine Savčić, i mnogih drugih pisaca i videćete kako kultura i književnost ne samo da opstaju, uprkos svemu, nego i nama pomažu da opstanemo u svim okolnostima i nasuprot njima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
