Strip scenarista i pisac Miloš Dragojević za Danas: Borimo se da konačno isplivamo iz devedesetih

Knjiga je to koja se čita u jednom dahu, rečenice su kratke, precizne, a ako bi neko pomislio da je reč o još jednom u nizu „prežvakavanja“ devedesetih prevario bi se. Sam izdavač je ovu knjigu predstavio kao „roman o preživljavanju kada pravila više ne važe“. Mitrovo spokojno detinjstvo na Zvezdari ruši se u trenutku kada rat odnese njegovog oca. Od tog dana, on preuzima na sebe brigu o majci i sestri. Devedesete ga bacaju pravo u vatru: glad, redovi, sankcije, ulični obračuni, šverc, demonstracije. Svaki izlazak iz kuće može da znači nevolju, svaki pogrešan potez: kraj. U svetu u kome opstaju samo najjači, Mitar mora da odluči ko je – i koliko daleko je spreman da ide da bi sačuvao sve do čega mu je stalo, siže je romana.

U razgovoru za Danas Miloš Dragojević govori o tome zašto je napisao ovaj roman, suočavanju s devedesetima iz kojih čini se nismo ni izašli, ali i o srpskoj strip sceni.

O devedesetima je mnogo pisano. Zbog čega ste svoj prvi roman posvetili upravo ovoj deceniji prošlog veka?
– Devedesete jesu, u negativnom smislu, prekretnica koja je odredila put kojim će se, evo sve do danas, naše društvo kretati. Pre svega, tu deceniju karakteriše nagli pad standarda građana, siromaštvo i beznađe u kome se to isto društvo našlo, ali i pad sistema pravih vrednosti i sistematsko promovisanje nekih drugih „vrednosti“ kao što su kič i šund. Ratovi u okruženju i nemaština učinili su da na scenu ispliva nepismeni šljam koji se u tom mulju savršeno snalazio i bogatio preko noći putem šverca, kriminala, ratnog profiterstva, prevara… Sa druge strane za običan svet, takozvanu srednju klasu društva, promena je bila veoma nagla i bolna. Godine 1990. ti ljudi su išli u Trst na kafu i po kratke pantalone, a već 1993. su se ti isti ljudi otimali za hleb na ulici. Ovaj roman sam napisao, između ostalog, i da bih upro prstom u direktne krivce za sunovrat našeg društva devedesetih – političare koji su tada vodili našu zemlju. Mislim da to i jeste taj „hardcore“ momenat ovog romana. Ne želim da neko ko se ne seća, ili neko ko tada nije bio rođen, danas pomisli da je išta u tom vremenu bilo pozitivno. Sa druge strane u pitanju je i jedna žestoka, ali u isto vreme i emotivna životna priča koja, barem po ocenama ljudi koji su je do sada pročitali, malo koga može ostaviti ravnodušnim. Zapravo, to i jeste ono što mi je u celoj priči najbitnije – da moje delo ostavi utisak na čitaoce, a ne da to bude još jedan prosečan roman koji su pročitali, a zatim odložili na policu uz konstataciju: „pa onako… i nije loše…„

Vaš književni junak odrasta u devedesetima. Budući da ste devedesetih bili dete kako ste se snalazili sa građom za roman pošto su neke situacije izuzetno verno prikazane?
– Imao sam sedam godina 1990. i te godine krenuo sam u prvi razred osnovne škole, a već, recimo, od svoje devete godine sam pokazivao interesovanja za politiku što je bilo nesvojstveno mojim vršnjacima. Pratio sam dešavanja u društvu, upijao razgovore starijih na ovu temu, a sve ono loše što se dešavalo tih godina na mene je ostavilo snažan utisak. Taj gorak utisak predstavlja neizbrisivi trag u mome sećanju zbog koga mi nikakva posebna građa i nije trebala. Naravno, da bih proverio činjenice vezane za događaje koje moj roman opisuje koristio sam pre svega internet. Činjenica da sam pisao o vremenu koje me interesovalo, pa samim tim i inspirisalo, dala mi je mogućnost da se smestim u lik Mitra Davidovića – junaka mog romana i proživim zajedno sa njim sve ono što ga je snašlo kroz tu mračnu deceniju. Moj roman je antiratnog karaktera i govori o besmislu rata. Osim ukoliko smisao ne vidite u tome da poginete, budete osakaćeni ili mentalno obolite, a da se za to vreme političari koji su vas nahuškali pa zatim poslali u taj rat obogate, dobiju tu i tamo neki stančić, pa potom iškoluju svoju decu u zemljama „mrskog im“ zapada.

Zbog čega se kao društvo nismo suočili sa devedesetima?
– Srbiju i dalje vode ljudi iz devedesetih. Kada to kažem podrazumeva se da ti ljudi, kao i oni koji su u njihovoj službi, putem medijske slike odnosno propagande kreiraju javno mnjenje. Naravno da oni nikada neće dozvoliti da se naše društvo suoči sa devedesetima kao pogubnom decenijom – vremenom u kome je sve propalo i raspalo se zaslugom pogrešne politike. Naravno da neće, jer su upravo oni vodili tu politiku. Pokušaj da se raskrsti sa devedesetima, reformiše i modernizuje društvo, te da se stvari postave na zdrave temelje, propao je sa smrću Zorana Đinđića. Politički inspiratori njegovog ubistva danas traže da se Đinđićeve ubice oslobode. Prisutni su na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a mnogi i u vlasti. Sve to jasno govori ne da se nismo suočili, nego da smo još uvek u devedesetima. Imam utisak da mnogo toga što se danas snima o devedesetima ili ranim dvehiljaditima služi samo jednoj svrsi – da se ne otkrije politička pozadina koja je dovela do tih tragedija. Tu pre sve ga mislim na „Oluju“, Đinđićevo ubistvo, ali i romantiziranu priču o porodici Milošević.

Koliko ovo vreme i građanski protesti podsećaju na devedesete?
– Podsećaju dosta, jer se svesni deo društva bori protiv istog zla kao i onda. Borimo se da konačno isplivamo iz te decenije. Dugo sam mislio da je ovo što sada živimo posledica devedesetih, međutim, prevario sam se. Mi smo još u devedesetima, naravno ne formalno, ali svi elementi i faktori su tu. I dalje imamo „Srpsku majku“, Šešelja koji u Hrtkovcima pravi nekakve derneke kao 1991. klince koji se lože da budu i izgledaju kao kriminalci devedesetih… Nedostaju još samo sankcije i ratovi.

Sami, koliko znam, živite u inostranstvu. Devedesetih je, svima koji su mogli, glavni cilj bio da odu preko, jer je tamo, naravno, bilo mnogo bolje. Kako izgleda danas u 21. veku život napolju?

– Da, radeći, proputovao sam i živeo u više zemalja zapadne Evrope gde se i sada uglavnom nalazim. Sada je mnogo lakše otići u inostranstvo nego devedesetih, ali sudeći po antievropskoj politici u koju naša zemlja sve više klizi, bojim se da bi stvari mogle da se promene. Zemlje Evropske unije ne predstavljaju društva bez mana, međutim, u ovom trenutku to je najbolji sistem koji poznajemo. Prava i slobode u svakom smislu su zagarantovane, standard je na zadovoljavajućem nivou, mnoge stvari su znatno jeftinije nego kod nas, a plate i penzije neuporedivo veće. Da nije tako, ne bi se svake godine iselilo 60 hiljada ljudi iz Srbije upravo u ove zemlje. Ali eto, nas ipak neko „uspešno“ ubeđuje da smo ekonomski tigar. Postoje ljudi koji su u stanju da poveruju u to, a to je već dijagnoza.

Stanje na srpskoj strip sceni

Pored pisanja proze vi ste i strip scenarista. Kako vidite našu strip scenu, na čemu trenutno radite?
– Pre svega da kažem, odnosno da se pohvalim da roman „Pogrešno vreme“ nije jedino moje delo koje će svetlost dana ugledati ove godine. Moja kratka priča „Kockar“ ušla je u uži izbor i biće štampana u zbirci: „Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova,“ izdavačke kuće Portalibris. Pre dve godine takođe je objavljena jedna moja priča u zbirci ovog izdavača. Što se tiče stripa, moja dva albuma „Srpski Bog“ 1 i 2. koja sam radio u saradnji sa crtačem Ivicom Sretenovićem, a kasnije i sa Pavlom Bogojevićem, po rečima izdavača (System Comics) odnosno glavnog urednika ove kuće Igora Markovića prodaju se jako dobro. Treći i finalni nastavak, očekujemo sledeće godine. Što se tiče domaće strip scene, nema nekog jasnog pravca i usmerenja. Više se svodi na pojedinačne pokušaje i ostvarenja autora inspirisanih raznim svetskim autorima i školama stripa, tako da sve deluje šarenoliko, da ne kažem kao nekakva svaštara. Ipak, u svemu tome nađe se i dobrih stvari. Domaćih izdavača je nikad više, ali oni uglavnom izdaju strana, licencirana izdanja. Domaći strip je u problemu, jer nema novca za realizaciju projekata, dok ideja uopšte ne manjka. Trenutno radim na jednom strip scenariju, ali uskoro krećem i sa pisanjem novog romana.