Svako normalan je uz studente: „Putujuće pozorište“ od „Hrama“ do „Ateljea 212“

Dramskim umetnicima su se još kod Hrama priljključili studenti, njima građani, a kolona je postojala veća sa svakim novim korakom.

Najveselije je bilo kad su se kolone spajale i međusobno pozdravljale bukom i pesmom, kod Beogradskog dramskog pozorišta, Pozorišta Duško Radović, Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog pozorišta,.. do “Narodnog” na “Trgu”.

Kod “Hrama” među prvima je stigla naša proslavljena glumica Jasna Đuričić, glumac Pavle Jerinić, baletski igrač Narodnog pozorišta u Beogradu Čedomir Radonjić.

– Ja mislim da je ovo jedna savršena akcija i da je bilo krajnje vreme da se ovako nešto uradi – kazala je Jasna Đuričić za Danas, podsetivši da se prvi put u istoriji pozorišta dešava ovakva vrsta štrajka.

– Šta da kažem, svako normalan je uz studente, Treba sve da prestane dok se njihovi zahtevi ne ispune i to je to – istakla je Jasna Đuričić.

Glumci su bili prvi ili među prvima, kada su na kraju svojih nastupa podizali ruke „krvavih“ dlanova, a svojim primerom su danas pokazali koliko je važno da budu i fizički prisutni na protestima, uz studente.

Za ljude iz pozorišta nevidljive za publiku

Glumac Pavle Jerinić smatra da je fizička prisutnost bitna, kao i prisutnost u medijima takođe.

– Po prirodi našeg posla mi smo vrlo vidljivi, a po prirodi nas samih smo vrlo glasni, pogotovo kad su ovakve stvari u pitanju, kad je u pitanju borba za pravdu, borba za kulturu, kad je ugrožena solidarnost. Mislim da smo mi ti koji se nekad previše istrčavaju ali tu smo i za svoje i za tuđe probleme. Ovim štrajkom pozorišta želimo da skrenemo pažnju i na tuđe probleme, kao i na svoje, koje ljudi ne vide zato što publika koja dođe u pozorište vidi scenu kako blista i gledalište kako blista ali ono što se dešava iza kulisa nije za pokazivanje, nije najreprezentativnije – skreće pažnju Jerinić za Danas.

On dodaje da su ovom protestnom šetnjom glumci hteli i na to da ukažu .

– Hteli smo da skrenemo pažnju i na to kako žive naše kolege radnici koji opslužuju scenu, ljudi koji su nevidljivi za publiku i oko scene, bez kojih pozorište ne može da opstane. A to su šminkeri, gardeoroberi, obućari, koji žive na nešto iznad minimalca. Kada se od tih primanja oduzmu troškovi za režije i hranu ostane nedovoljno za jedan dostojanstven život – ističe glumac.
Prema njegovim rečima, jedan od njihovih zahteva je i da se poveća budžet za kulturu na jedan i po posto, u odnosu na ovo što je sada nula zarez, smešno je i pominjati, kaže on, podvukavši da umetnici traže i poboljšanje cene rada ne samo za glumce, nego pre svega za njihove kolege koji su najugroženiji u kulturi i bez kojih pozorište ne može da opstane.

– Pozorišni zanati izumiru i ako se ovako nastavi bez nekih sistemskih promena u ulaganja u kulturu ,pozorište nema šansi da preživi- zaključuje Pavle Jerinić.

Kod „Pravnog“ Andrej Josifovski alias Pijanista drži transparent u prepoznatljivom četvorouglu teget boje na kome stoje nazivi ulica.

Na njegovoj instalaciji piše „Ulica raća nobelovce“.

Prilaze mu iz kolone, hoće da se fotografišu s Pijanistom, govore mu: „Odličan si“.

– Gledao sam te na televiziji, odlično pričaš – kaže mu jedan mladić iz kolone intonirajuči autoironično svoj komentar iako deluje da istinski misli sve najbolje o njemu.

– Jesi ti glumac? Reci nešto smešno – prihvata Pijanista zafrkanciju.

– Ovde sam da podržim studente i sve ove ljude koji su konačno ustali i izašli na ulice i drago mi je da se više niko ne boji – kaže Andrej Josifovski alias Pijanista za Danas dok drži novu instalaciju u rukama .
– Nema „đ“ – dodaje kroz smeh.

– Nekada je bilo ulica rađa grešnike, a sada raća nobelovce. To su ovi divni ljudi, koji su naše svetlo danas – poručio je Pijanista.

Protestna šetnja glumaca „Putujuće pozorište“, zajedno sa studentima i građanima, kucama, prodavcima pištaljki i zastava, usklicima „Generalni štrajk“, jednim s maskom Betmena i psom koji se zove valjda Jan jer ga je „Betmen“ pronašao u januaru, rasplakanim ljudima koji pozdravljaju protestante sa svih strana, stvarno liči na putujuće pozorište.

Sve je veselije, kako se približavamo Ateljeu 212, kolona u kojoj je reporterka Danasa peva „Za milion godina“ iz Ateljea se čuje „Daj nam sunca“.

Glumac Marko Grabež je na ulazu s transparentom „Pozorište sme da stane“, a odnekud nailazi još mnogo njih s šetalicom na kojoj piše „Beograde, dobro jutro“.

.