Sven Lindkvist, „Iskoreniti svu bagru“:Putovanje u srce tame i na izvore evropskog genocida“,

Vizionarstvo tvorca teorije evolucije bilo je potkrepljeno ne samo naučnim istraživanjima već i istorijom kolonijalizma čiji su pioniri bili Španija i Portugal, i čije se jezivo lice prepoznavalo u dobu u kojem je Darvin živeo i u kojem je Evropa svojim teritorijalnim širenjem po drugim kontinentima rasistički uspostavljala superiornost bele rase.

O svirepostima, izopačenoj okrutnosti, nečoveštvu koje su nadmoćni arijevski kolonizatori sprovodili nad autohtonim stanovništvom smatrajući ga polu-ljudima, nije se pisalo mnogo.

Osvajanje novih teritorija, pljačka rudnih bogatstava, nametanje hrišćanske religije, sve što je poništavalo tradiciju i kulturu domorodaca, imalo je prvenstvo.

Retki su bili glasovi, najčešće misionarski, koji su obznanjivali zlodela „civilizovane“ bele Evrope.

A onda se 1899. pojavilo „Srce tame“ Džozefa Konrada, roman koji je razotkrio zločine kolonijalista eksploatatora u centralnoj Africi.

Radnja knjige je potraga za članom britanske trgovačke kompanije Kercom koji je, smatrajući da je „imperijalizam etički primamljiva obaveza“, u svom Izveštaju Međunarodnom društvu za suzbijanje divljačkih običaja na poslednjoj strani naškrabao: „Iskoreniti svu bagru.“

Kao simbol bestijalnosti evropskog kolonijalizma upravo će tu rečenicu švedski pisac Sven Lindkvist (1932–2019) uzeti za naslov svoje najpoznatije knjige „Iskoreniti svu bagru. Putovanje u srce tame i na izvore evropskog genocida“.

Knjiga je objavljena 1992. godine, i prevedena na desetine stranih jezika, a u izdanju „Karposa“ (Loznica-Beograd) pojavila se upravo ovih dana, u prevodu Dorijana Hajdua sa švedskog (urednik Dejan Aničić).

Idući tragom knjiga, dokumenata i izveštaja koje je Džozef Konrad čitao i proučavao, Sven Lindkvist je tu građu obogatio sopstvenim poznavanjem istorije kolonijalizma, rasizma, genocida, ropstva, i trgovine robljem (nasilno je na druge kontinente preseljeno, podsetiće, 15 miliona crnaca i verovatno ubijeno još toliko), ispisavši je u vidu putopisa-eseja.

Obraćajući se čitaocu na „ti“ još prvom rečenicom: „Već dovoljno znaš. Kao i ja. Ne nedostaje nam znanja. Nama fali hrabrosti da uvidimo šta znamo i iz toga izvučemo zaključke.“, Lindkvist pokazuje bezrezervnu veru da će do kraja knjige on i čitalac postati istomišljenici.

Stefan Juhanson, pisac Predgovora iz obnovljenog izdanja 2011. godine, ističe da je „knjiga crni katalog zapadnih Evropljana koji su zagovarali i proslavljali istrebljenje ‘inferiornih rasa’.“

Lindkvist ju je ispisao idući putem od In Salaha (centralni Alžir), preko Tamanraseta (južni Alžir), Arlita (središnji deo Nigera) i Agadeza (sever Nigera), do Zindera, na jugu Nigera.

Delo je prožeto Lindkvistovim utiscima, razmišljanjima i zaključcima, kao i nizom citata iz bogatog opusa drugih autora iz kojih se vidi koliko je ljudi svedočilo o okrutnostima kolonijalnih sila nad lokalnim stanovništvom.

Među njima su ne samo misionari već i lekari, službenici kompanija u kolonizovanim zemljama, umetnici… tekstovi su izlazili u nekim novinama, razašiljani drugim misijama po Evropi, postojalo je i Društvo za zaštitu urođenika.

A Konradovo „Srce tame“ bilo je trajna Lindkvistova ideja vodilja.

Svaki esej, zasnovan na određenom istorijskom događaju, izaziva jezu kod svih za koje ne postoje Drugi već samo ljudsko pravo na život, i etika.

Po užasu, izdvaja se pobuna 1896. godine u Matalbelelendu, u današnjem Zimbabveu.

Na poziv preduzeća koje je tamo radilo stigle su britanske trupe i, već u prvoj borbi, za cenu jednog jedinog ubijenog Evropljanina ubijeno je 200 „urođenika“.

(Istorija dokazuje da se ovaj postupak, sa izmenom brojke, perpetuira – samo u Srbiji nemački okupator je za jednog nemačkog vojnika streljao 100 Srba, Roma i Jevreja.

A pre tačno trideset godina današnji predsednik Srbije je izjavio: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana.“) Ovaj pasaž u knjizi „Iskoreniti svu bagru“ Sven Lindkvist završava rečenicom: „Tako lako i prijatno je bilo ubijati.“

Drugi strahotan primer jeste bitka kod Omdurmana (u istočno-centralnom Sudanu) u kojoj su u septembru 1898. britansko-egipatske snage do nogu potukle snage mahdističkog kalifa i osvojile Sudan.

Bio je to, piše Lindkvist, najveći i najmoćniji pokret otpora u Africi, i navodi delove iz knjige „The River War“ očevica, Vinstona Čerčila, koji opisuje da se pešadija lokalne vojske suprotstavila moćnoj artiljeriji, brodskim topovima, puškama.

„Za nekoliko sekundi trenutno uništenje zadesiće ove odvažne ljude“, koji su se u borbi prsa u prsa, noseći bele barjake, našli oči u oči sa „čitavom našom armijom“.

Bezočno je bilo i totalno uništenje naroda Gvanča, koji je živeo na današnjim Kanarskim ostrvima.

Zverski su ga pobili Španci koji su 1478. godine na njih poslali vojnu ekspediciju sa konjima i topovima.

Procenjivalo se da je Gvanča bilo oko 80.000. Istrebljeni su temeljno; 1496. jedna jedina žena, pripadnica lokalnog stanovništva na Tenerefi pokazala je Špancima da priđu: „Nema više nikoga s kim biste se borili, nemate se čega plaštiti – svi su mrtvi.“

Njene su reči prešle u legendu, i još su žive, dodaje Lindkvist.

Dolazak Kolumba u Ameriku pak izazvaće demografsku katastrofu bez premca u istoriji sveta.

Tada je tamo bilo otprilike isto ljudi koliko u Evropi, više od 70 miliona.

U narednih trista godina svetska populacija narašće za 250 odsto, Evropa zabeležiti najbrži rast, između 400 i 500 procenata, a američko autohtono stanovništvo će se, sve u svemu, smanjiti za 90 do 95 odsto.

Lindkvist ne zaboravlja noviju istoriju, genocidne zločine Hitlera i nacista, i Staljina u vreme komunizma, uvodeći u deo o Hitleru i danas upitnu temu o uticaju darvinizma „ili bar socijaldarvinizma“ na nacizam.

Inače, knjiga „Iskoreniti svu bagru“ poslužila je reditelju Raulu Peku (poznatom po filmu „Ja nisam tvoj crnja“) da snimi istoimenu dokumentarnu seriju od četiri nastavka za HBO, premijerno emitovanu u aprilu 2021. godine.

Sven Lindkvist završava svoju kao krugom iscrtanu priču o rasizmu i genocidu koje su Evropljani počinili po svetu (do sada su se izvinili samo vlasti Holandije, Danske i Belgije, i papa Jovan Pavle II) rečenicom sa njenog početka. Jer sa druge strane stoje potomci lokalnog stanovništva, nemi svedoci prošlosti, i dokaz da će ih još biti.

U to ime Lindkivist i navodi svoj susret sa jednim njihovim pretkom: „Okrenem se ka čoveku prekrivenom velom i upitam: ‘Da li je kancelarija otvorena?’ ‘Hajde da prvo jedan drugom kažemo ‘dobar dan“, odgovori urođenik, blago prekorno. Očito ni trenutak nije pomislio na to da će njegova vrsta izumreti.“