Svetlana Stančev Radovanović: Studenti u pobuni su novo praskozorje Srbije, oni će doneti promene

Danas je posetio filharmoničare kojima je aplaudirala i klanjala se svetska publika na svim meridijanima, a među njima je bila i Svetlana Stančev Radovanović, prva violina BF, koja se vratila sa bolovanja posle povreda koje je u decembru zadobila zajedno sa kolegama, tokom odavanja pošte stradalima u Novom Sadu, kada je na njih udario automobil „simpatizera vlasti“.

U razgovoru za Danas, naša violinistkinja podseća da je tog 6. decembra bio uobičajeni petak, imali su generalnu probu, i u dogovoru sa dirigentom pomerena im je pauza da bi zajedno sa studentima mogli da izađu i da u 11 i 52 odaju poštu poginulim Novosađanima. U toj tišini ispred Rektorata, gde je istim povodom blo okupljeno i građanstvo, saobraćaj je bio zaustavljen, a muzičari BF stajali su na pešačkom prelazu, između Filharmonije i Etnografskog muzeja.

– Posle dva – tri minuta čuli smo kako se neki automobil približava velikom brzinom i okrenuli smo se da vidimo šta se dešava, a u sledećem trenutku je s leđa prvo udaren naš kolega, kontrabasista Srđan Đorđević. Nekoliko naših kolega je rukama pokušalo da zaustavi vozilo, i vozač je stao. Na njihovu molbu da malo sačeka grubo je odgovorio, nagazio je na gas i krenuo punom brzinom. Automobil je prvo udario u mog kolegu, Aleksandra Dragićevića, kontrabasistu, koji je stajao u mojoj neposrednoj blizini. On je još uvek na bolovanju, imao je jako ozbiljnu povredu, frakture i prelom ramena, i trenutno je na rehabilitaciji.

Nadamo se da će moći da se oporavi i da nastavi sa svojom umetnošću, pogotovu što smo nas dvoje među najstarijim filharmoničarima, i mnogo bliže penziji. Ja sam mesec i po dana bila na bolovanju, imala sam povrede na glavi, bio mi je slomljen nos, a neke sekundarne povrede su se kasnije javile. I Srđan Đorđević, kontrabasista, nedavno je počeo da radi, a najlakše povrede je imao Aleksandar Solunac, trubač. Ali, sve je to jako teško i mučno – kaže Radovanović.

Kako objašnjava, njoj i njenim kolegama je žao što se ovaj slučaj u Višem javnom tužilaštvu tretira kao nasilnička vožnja, a može da se tretira kao pokušaj ubistva s predumišljajem, što po svim dokazima jeste bio, i taj proces je još u toku. Oni su 18, januara na poziv Višeg javnog tužioca dali izjave u Palati pravde, u prisustvu advokata okrivljenog,

– Mogu samo da kažem da je za sve nas taj 6. decembar drugi rođendan, jer to nije bila obična saobraćajka kakve se dešavaju svakog dana. Plemeniti razlog da stojite na ulici i da ćutnjom petnaest minuta odajete poštu nedužnim ljudima koji su stradali, koji su zapravo ubijeni, je nešto što je najljudskije u tom momentu, a onda se neko punom brzinom zaleti u vas kolima. I sada se pitamo, ne samo mi u Filharmoniji nego i drugi ljudi koji su tada povređeni, i svi građani, šta se dešava u glavi takvog čoveka koji misli da će kollima nekoga da ubije, povredi, i šta je poenta svega toga. Šta time želi da pokaže?

Na naše pitanje koliko su svi ti naleti automobilima i na studente i na građane posledica nasilja prema njima na koje poziva naš predsednik u svojim javnim nastupima, targetirajući sve ljude koji nisu njegove pristalice kao „slobodne mete“, naša violinistkinja kaže:

– Možda i za nas neki misle da smo muzičari – teroristi, da smo se sami bacali na auto, jer lako je kad ste na vlasti da dajete sebi toliku slobodu da svakog ko misli drugačije od vas obeležavate da je neki strani plaćeni element koji podriva državu, da je srpski ustaša, da radi protiv naroda, da uzurpira sistem.

Ali ovo nije sistem, mi nemamo sistem, ovde se stvari urušavaju decenijama unazad. Mi sad svi komentarišemo kako je do svega ovoga došlo i gde smo se našli kao država i društvo, a sve što se unazad poslednjih trinaest godina dešavalo, što doživite kao neku nenormalnu odluku vlasti ili nerazuman potez, samo je sled događaja.

Mi smo se godinama išćuđavali pa neće valjda ovo, pa neće valjda ono, izlazili na jedan protest, na drugi protest, treći, da li je u pitanju ekološki opstanak države, Rio Tinto, ili neke druge malverzacije. I ovo sada nisu samo studentski protesti, i nije samo pitanje smene vlasti, nama je sada pitanje opstanka naše zemlje. Mi apsolutno podržavamo sve zahteve studenata, to su neke najosnovnije ljudske stvari za normalan život svakog građanina, zato ih ljudi i dočekuju kao oslobodioce – ističe Radovanović.

Ona podseća da je pre dve – tri godine Katedra za srpski jezik Filološkog fakulteta zajedno sa Društvom za očuvanje srpskog jezika, napravila istraživanje u vrlo mladoj populaciji, i među maloletnom decom od petog osnovne do četvrtog razreda srednje škole, da izaberu najlepšu srpsku reč. Tada je reč praskozorje ubedljivo pobedila.

– Ja studente u pobuni mogu da okarakterišem da su oni praskozorje jedne nove Srbije koja treba da se rodi. Ne može se ništa ni srušiti odjednom, a tek se ne može ni izgraditi odjednom. Mi zajedno sa njima moramo ponovo da gradimo ovu zemlju, da neke univerzalne ljudske vrednosti budu osnvni postulati za opstanak svakoga od nas. Srbija je razorena, naše društvo je razoreno, i studenti sada toliko nade i radosti bude u ljudima svih generacija, koji su svesni ili postaju svesni gde se nalazimo, i svi delimo neko isto osećanje.

Toliko ljudi plače od sreće zbog njih, to je jedna tako dirljiva katarza – vidite jednog dekicu na studentskom putu do Niša kroz selo, koji izlazi sa štapom, jedva se drži na nogama, koji se sav trese i plače kao kiša, vidite bakicu koja ih čeka sa dve jabuke, jedino što ima da im donese, mladu majku koja je izašla sa bebom u kolicima da ih pozdravi, i onda se pitate koliko je trebalo godina da prođe da ti ljudi i te njihove suze izađu, i da bez straha pokažu kako žive i kako se osećaju.

Kako objašnjava, narod je ubijen, i sve vrednosti u našem društvu su razorene, zdravstvo, školstvo, kultura…, a stručni i moralni ljudi koji neće da se uklope u „naprednjački projekat“, dovedeni su egzistencijalne margine.

– Naša profesija ne može tek tako da se obavlja, zaista morate da je volite i budete potpuno posvećeni, kao i ljudi u zdravstvu. Mi se za našu profesiju pripremamo od malih nogu – neće svako biti orkestarski muzičar, profesor instrumenta u muzičkoj školi ili nekog teoretskog predmeta, ali će jednog dana biti publika.

Vi formirate ukus te publike, odnosno, umetničke i kulturne vrednosti svoje zemlje. A u zemlji u kojoj je tolika korupcija, mi stalno moramo da se pravdamo za ono što tražimo, ponekad nas je čak i sramota, jer izgleda kao da smo prosjaci za ono što smo mi vrlo ozbijno, svakom ćelijom svog bića vrlo pošteno zaradili i što nam pripada.

Ljudi ne znaju, objašnjava violinistkinja, koliko je teško zaposliti se u orekstru Filharmonije, i kako uopšte izgleda proces zapošljavanja.

– Ne možete samo dođete, podnesete dokumenta i svoj CV, i prijavite se na konkurs. Vas čeka audicija koja se obavlja kroz tri etape, sviraju se određeni programi, čeka vas audiciona komisija i svi članovi orkestra pošto su audicije otvorenog tipa, i posle prve etape, ako imate zadovoljavajući broj glasova, idete u drugu etapu. Posle svake etape se glasa, i na osnovu osvojenih poena, izabere se kandidat koji je najbolje ispunio sve uslove za budućeg klasičnog muzičara ovog orkestra. Od diplome na akademiji, muzičare tek očekuje krvav rad, i po tome smo specifični. A onda se nađete u situaciji da morate da štrajkujete, jer Ministarstvo kulture vaše zemlje degradira i ignoriše vaš rad.

Prema njenim rečima, ovo je sada drugi štrajk za više od trideset godina koliko radi. Filharmoničari su prvi put štrajkovali 2000. godine, tražili su smenu tadašnjeg direktora BF Pavla Medakovića, bili su u štrajku skoro tri meseca, i Vlada ga je smenila. Tada je na njegovo mesto došao Ivan Tasovac.

– Sada sam doživela i drugi štrajk, i pošto se za nekoliko sezona približavam penziji, jako me rastužuje da muzičari Filharmonije posle svih uspeha i priznanja u svetu moraju da mole za neke vrlo skromne plate, za plate na republičkom nivou. Imala sam dvadeset dve godine kad sam se zaposlila u BF, da mi je neko rekao da ću se osećati ovako, ne bih mogla da verujem.

Toliko se malo promenilo, ta korupcija koja je u stvari broj jedan u ovoj državi, i ova vlast, smatraju da je kultura trošak. U ovoj zemlji toliko ima para da ni jedna usta ne bi smela da budu gladna, ali se te pare nepravilno raspoređuju. Ovde ima para za zdravstvo, za obrazovanje, za prosvetu, za kulturu, i uprkos svim okolnostima mi smo rasadnik talenata u svakoj oblasti, u umetnosti, sportu, matematici, gde god zagrebete.

Radovanović podseća koliko je samo mladog, talentovanog sveta otišlo odavde u poslednjih deset godina, koji je Evropa i Amerika dočekala raširenih ruku, dobili su obrazovane stručnjake, a u njiihovo školovanje nisu ništa uložili.

– Ali, ja se nadam, iako imam dovoljno godina da više nemam nikakve iluzije o životu, da će jedan deo tog mladog sveta koji je otišao da se vrati, ako uspemo da iznesemo ovaj trenutak i ako promenimo sistem. Ovi protesti će sigurno dugo da traju, ne može ništa preko noći da se popravi što je više od decenije urušavano i uništavano, ali, studentska pobuna je toliko ljudi probudila, i ja iskreno verujem da će doći do promena. Još postoji to svetlo, i studenti su za mene zaista jedno novo praskozorje Srbije- ističe Svetlana Stančev Radovanović.