Sto godina od rođenja Artura Benedetija Mikelanđelija 1Foto: Wikipedia/ Mondadori Publishers

To je na poseban način važilo, i još uvek važi, za Artura Benedetija Mikelanđelija (5. 1. 1920 – 12. 6. 1995), slavnog pijanistu rođenog pre tačno sto godina u italijanskom gradiću Breši.

Za mnoge, Mikelanđeli je bio i ostao ekscentrik, legendaran po otkazivanju nastupa u poslednjem trenutku i insistiranju da putuje na koncerte sa sopstvenim klavirima i štimerima.

Proglašen je perfekcionistom: ne bez razloga, jer su njegova izvođenja i za današnje a pogotovo za ondašnje standarde pijanizma bila neuobičajeno precizna.

No, ovaj imidž imao je i tamnu stranu, koja se sastojala u kritici ograničenosti Mikelanđelijevog repertoara i prevelike konstantnosti njegovih, navodno suviše artificijelnih, interpretacija.

Moja slika o Mikelanđeliju, razvijena ne samo bavljenjem njegovim izvođaštvom, već i studijama kod Bernda Geckea, jednog od Mikelanđelijevih dugogodišnjih učenika, nastala je u naporima da se klišei vezani za njegovo ime shvate i razgrade.

Za mene, ključ za razumevanje Mikelanđelijeve umetnosti u jednoj je njegovoj rečenici koju mi je svojevremeno citirao Gecke: „Sviranje klavira je stvar morala“.

Estetsko i etičko razmišljanje se za Mikelanđelija nisu međusobno isključivali. NJegov pristup izvođaštvu bio je put antičke kalokagatije, sinteze lepog i dobrog.

Preciznost u sviranju klavira nije mu bila samo sredstvo ostvarivanja specifično muzičke lepote, već i izraz etičke odgovornosti prema kompozitoru, slušaocu, univerzumu: pristup koji postaje razumljiviji kad se poznaje Mikelanđelijeva religioznost.

Poput muzike u Platonovoj „Državi“, Mikelanđelijeva muzika i muzička pedagogija razvijale su ne samo estetske sposobnosti ili ukus, već celu ličnost. Mikelanđelijev uticaj osećao se ne samo u prvoj generaciji njegovih slušalaca i učenika, među kojima su pijanisti ranga Marte Argerič i Mauricija Polinija. NJegov uticaj je primetan i danas.

Jedan od stereotipa vezanih za Mikelanđelija je kliše interpretatora Debisija i Ravela: iako su dela francuskih majstora predstavljala značajan deo Mikelanđelijevog repertoara, on je obeležio i redefinisao zvučnu sliku i mnogih drugih kompozitora.

NJegove interpretacije Domenika Skarlatija su antološke: one dočaravaju esenciju aristokratske kulture 18. veka.

U Mikelanđelijevom izvođenju Skarlatijeve Sonate u C-Duru K 159 / L 104 (Torino 1962) nastaje, bez robovske poslušnosti principima „istorijski informisanog izvođaštva“ i na anahronom instrumentu – klaviru 20. veka – slika društva i kulture „starog režima“ na vrhuncu njegovog sjaja i slave.

Preciznost ritma, nepreteranost tempa i konstantnost pulsa daju neočekivanim rubatima pred krajevima odseka konstitutivni značaj: povratak u prvobitni tempo nakon ovih galantnih naklona znak je aristokratski pouzdanog ukusa za koji šarm i smisao nisu razdvojeni.

Ozbiljnost s kojom je Mikelanđeli pristupao delima Franca Lista omogućava nam da sagledamo dubinu dela ovog kompozitora nepreglednog talenta i originalnosti, muzičara koji je usred 19. veka eksperimentisao s tehnikama koje će tek u 20. veku ući u rečnik muzike Zapada.

List, čiji je klavirski opus kako u svetu profesionalnih muzičara tako i van njega, patio i pati od stereotipa površne virtuoznosti, susreće nas u Mikelanđelijevim snimcima u svoj svojoj ekscentričnosti, višestranosti i veličini, bez sivkaste senke salonske sluzavosti.

Ozbiljnost i – da parafraziram samog Mikelanđelija – „moralnost“ izvođenja Listovog Prvog koncerta za klavir i orkestar u Es-Duru (Tokio 1965) stvara pred našim sluhom delo narativne monumentalnosti; falanga svetlosti osvaja nove prostore lepog i dobrog.

Mikelanđelijevi pasaži ne zvuče ovde kao varijete devetnaestovekovne virtuoznosti, niti lirski odseci ostavljaju i najmanji utisak hiperromantične sladunjavosti.

Oni su upravo to što su: virtuoznost je virtuozna, lirika je lirska, borba je borbena – bez čujne želje da to budu.

Takva je cela umetnost Artura Benedetija Mikelanđelija. Valjanost uz odsustvo svega što bi moglo biti „wannabe“. NJegova „autentičnost“ doseže do one „druge jednostavnosti“ koju poznajemo samo iz najdirljivijih i najuzvišenijih muzičkih, i ne samo muzičkih, dela i interpretacija.

Ona nam je ponekad toliko strana – verovatno zbog njene retkosti i dragocenosti – da je doživljavamo kao artificijelnost. Mikelanđelijeva umetnost je međutim upravo put ka njenom prevazilaženju.

Autor je muzikolog, profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Lucernu, predavač na Univerzitetu za muziku, pozorište i medije u Hanoveru i trenutno član Senior Common Room-a na Vodam koledžu u Oksfordu