Telesni grafiti

U nekom ekskluzivnom delirijumu bluesa, on kao da poseže za iskonskim da bi razobličio nadnaravno sadašnje. Jer, hej, svakidašnjica ovog čoveka daleko je od makar kakve naizgled samo iste bilo kog bezimenog stanovnika megalopoliske vaseljene. Zato su baš njegovi albumi animacija herojskih dogodovština što odistinski prolaze kroz njegovo biće ekstravagantnog rockandroll superstara kao kroz svojevrstan medijum. Ekstrakti tako unikatnih spiritističkih seansi njegova su dela, a najnovije generacije slušatelja mogla bi ih u budućnosti proučavati kao što se danas čini sa „Gilgamešom“ na primer. Možete se kladiti u to.

Senzualna ljubav i ogrešenje, junačko iskušavanje besmrtnosti te meditativni smak i potop zauzvrat, provejavaju sa najnovijeg ostvarenja „Horehound“ tako ispod imena Vajtove aktuelne stvaralačke organizacije The Dead Weather kojoj su pristupila i onako distingvirana stvorenja od očigledno iste avanturističke reliktne rase poput Elison Moshart iz The Kills, basiste Džeka Lorensa iz Racounters te gitariste-orguljaša Dina Fertite iz glasovitih Queens of the Stone Age. Vau, šta da se kaže! I, oh da, mister Vajt ovde svira bubnjeve, izvrsno – treba to reći, zatim gitaru, investira svoj glas uz Moshartovu kada dođe trenutak da ne može više da izdrži ćutke i svakako je producent čitave ceremonije – ako to pa treba uopšte specijalno da se napomene.

Iako ploča naizgled započinje izvesnim delikatnim tremolom koji nagoveštava tek samo senzibiliranu kontemplaciju, to traje samo koju milisekundu – ostatak je više seksualno iznurujuća blues naracija a la Pi Džej Harvi iz doba „To Bring You My Love“. No, katalog Vajtovih dečačkih i potonjih fascinacija te otuda svih delikatesnih čudesa poput one obrade Dilanove „New Pony“ ili provejavanja mistične gotike temeljno elaboriranih Led Zeppelin posvuda, tu nikako ne prestaje. „I Cut Like a Buffalo“ gotovo pa je dabovani „Breathe“ The Prodigy, a osobiti bubnjarski potencijal Džeka Vajta u „Treat Me Like Your Mother“ ide naporedo sa njegovim isto toliko golemim ljubiteljskim potencijalom za rasni rock ukršten sa hip hopom na tragu onog mitskog momenta u kojem Aerosmith sreću Run DMC. Zaista – od kada pa to jedno uopšte isključuje drugo?

I, o da, ima tu reminiscencija na špageti vestern eru u „Rocking Horse“, elektronskog uvoda u „Bone House“ kojeg teško da bi se postideli Air, a tek niti The Chemical Brothers, samo kada sve ne bi ubrzo postalo toliko Vajtovski opasno, da ne govorimo o onom prefinjenom mikroomažu Velvet Underground učinjenom u „No Hassle Night“ na način kakve najnovije „Venus In Furs“, ili o „Will There Be Enough Water?“ u kojoj kao da svi sveci crnog bluesa, uključujući i afričke Tinariwen, grcaju u vas direktno iz suve presuve pustinje starozavetnog pakla. Plus instrumental „3 Birds“ kao inspirisan davnašnjim uratcima naše Igre Staklenih Perli!

Telesni grafiti, pravi su opis albuma „Horehound“, u verziji super grupe inkognito. Ako je ovo to što Džek Vajt radi u pustolovnom izgnanstvu iz kraljevstva svojeg matičnog veličanstva The White Stripes, nadmahujući se sa ličnim demonima rockandrolla od sedamdesetih naovamo i od postanja sveta pa do apokalipse, onda je pravi naziv možda ono što Valerijan reče u „Gromovima Ipsisa“, „preventivna kataklizma“, za sve one umorne od zbiljske civilizacije napolju poput Keruaka i sličnih. Samo se upustite u to.