Tkivo koje tvori diktature: Kritičar Danasa o filmu dobitnika nagrade „Aleksandar Lifka“ na 32. Festivalu evropskog filma Palić 2025

Trajanje palićkog festivala je ove godine iz finansijskih razloga skraćeno sa sedam na pet dana.

Posledica toga je da se profesionalno praćenje festivala svodi na obradu najrelevatnijih momenata, sa mnogo manje optimističkog traganja za skrivenim draguljima.

Usput, i gostiju je manje pa nemate izbora nego da razgovarate sa prisutnom zvezdom, što znači da ćemo ovih dana od tekstova imati analizu filma „Dva tužioca“, razgovor sa rediteljem filma Sergejem Loznicom, te tekst o novom filmu Kristijana Pecolda.

Godina je 1937. i nalazimo se u najvišoj tački Velike čistke kojom je Staljin – uz pomoć odanih klimoglavaca oko sebe, naravno – uspeo da za period do svoje smrti eliminiše sav iole nezavisnomisleći ljudski sadržaj partije.

Daleko od Moskve, NKVD odredi dobro znaju ko bi „na lokalu“ u nekom trenutku mogao podići prst i reći „Da, ali…“, a budući da ta mogućnost obuhvata skoro svakoga sa funkcionalnim mozgom, hapsi se redom pa zatim muči do priznanja.

Uz toliko tajnih nemačkih agenata, regrutovanih decenijama unazad, prava je misterija kako je ta revolucija uopšte uspela…

Elem, u jednom od zatvora, raspadajući nesrećnik tokom obavljanja zadatka spaljivanja stotina pisama koja su njegovi sapatnici pokušavali da prokrijumčare članovima porodice pronalazi i malu poruku napisanu krvlju.

„Želim sastanak sa okružnim tužiocem za koga imam neke bitne informacije“, piše, i to će biti jedini spis koji će, zahvaljujući kombinaciji sićušnosti i intrigantnosti, nekako pronaći put do primaoca.

Tužilac Kornjev je mlad i predan obavljanju posla za koji smatra da se školovao, te se zaista pojavljuje u zatvoru gde traži sastanak sa podnosiocem zahteva.

Mehanizam korišćenja propisa u cilju sprečavanja svake istinitosti (što nam je prilično poznato) biva stavljen u rad: komandant zatvora mora da odobri susret, a zauzet je i ne zna se do kada (Kornjev kaže da će sačekati koliko je potrebno), u zatvoru vladaju epidemije difterije i tifusa (Kornjev primećuje da obavljanje razgovora nije uslovljeno rukovanjem sa sagovornikom)…

Obeshrabrivanje ne uspeva, te uporni momak ipak dobija sastanak sa autorom poruke, nekadašnjim tužiocem kojem mesecima lome rebra i prže kožu kako bi potpisao da je pogani neprijatelj naroda.

Veteran čini „hamartiju“, tragičnu grešku koja vodi u propast, mladom kolegi predstavljajući agente NKVD-a kao zlikovce koji rade na svoju ruku, kao sistem unutar sistema odmetnut od dobronamernog vrha partije.

I Kornjev će nastaviti u pravcu crne rupe, sve do istorijske ličnosti državnog tužioca Višinskog i iz današnjeg ugla neshvatljive ideje da će na tom mestu iznošenje slučaja doneti pokretanje pravednog procesa.

Loznica linearnu, nekolikoetapnu priču (novela je predložak, i moglo bi se diskutovati koliko, i da li uopšte, u priči ima drame) obogaćuje spoljašnjim materijalom za tumačenje.

Dva tužioca su suštinski jedan lik u različitim životnim fazama, dok rediteljsko rešenje da glumac koji igra starijeg tužioca igra i saputnika u vozu koji Kornjevu na putu do Moskve pripoveda svoju tužnu priču stvara širi kontekst.

Čovek koji je u revoluciji postao bogalj pa onda putem audijencije kod Lenjina iskukao državnu pomoć, samo da bi mu ista bila ukinuta u novoj, Staljinovoj administraciji, uz dvojicu tužilaca čini tkivo totalitarizma.

Duboko nerazumevanje stvarnosti dovodi do konfuzije glede izuzetaka i pravila.

Pada mi na pamet upravo film naslova „Izuzetak“ („The Exception“, 2016), istorijska fikcija o nemačkom oficiru koji tokom Drugog svetskog rata, traumatizovan zverstvima SS-ovaca na Istočnom frontu, dobija prekomandu da upravlja obezbeđenjem u holandskom domu bivšeg cara Vilhelma Drugog.

Kako to u filmovima biva, „smuva“ se sa agentkinjom pokreta otpora koja je u kuću podmetnuta kao sobarica, i u nekom trenutku joj kaže da ubice civila sramote SS (jednog je i prebio iz principa, zbog čega je i najuren), kao i da su izuzetak.

„Ne, ti si izuzetak“, kaže mu ona.

Istraživanje nesvesti o celini i pojedinosti zanima i Loznicu, uspevajući da putem svoje male fabule stvori univerzalnu vezu sa svim mehanizmima koji održavaju autoritarna društvena uređenja.

Manjina je uvek ta koja je poremećena, jer da je drugačije ljudska vrsta bi odavno ostalim kičmenjacima vratila planetu Zemlju na isključivo korišćenje.

Većina se, pak, sastoji od podanika i besvesnika, a Kornjev će, to je od početka jasno, svoje neshvatanje pomešano sa idealizmom platiti na ovaj ili onaj način – postavši ili razočarani podanik ili utamanjivani idealista.