Foto: Srđan VeljovićIzložba „Gde spava Virdžinija Vulf?“, održana tokom dve decembarske nedelje u Novom Pazaru, bila je smeštena u autentičnom galerijskom prostoru stare gradske novopazarske kuće, u kojoj se danas nalazi Muzej „Ras“.
Takav prostorni okvir nije bio puka scenografija, već aktivni učesnik izložbe, mesto koje u sebi nosi slojeve istorije, sećanja i svakodnevnog života grada.
Sam naslov, pozajmljen iz simboličkog univerzuma jedne od najznačajnijih književnih figura modernizma, ne traži doslovan odgovor, već poziva na razmišljanje o mestu žene, stvaranja, sećanja i odsustva u jeziku, telu i društvu.
Virdžinija Vulf se ovde ne pojavljuje kao istorijska ličnost, već kao metafora: glas koji se čuje između redova, senka koja se kreće kroz savremeni prostor, i trajno pitanje o pravu na sopstvenu sobu, glas i san.
„Sopstvena soba“
Kroz izložene radove, publika se suočava sa fragmentima intimnog i kolektivnog iskustva, dok kontekst Novog Pazara, grada slojevitih identiteta, sećanja i kultura, daje izložbi dodatnu gustinu značenja.
Upravo dijalog između globalne reference i lokalnog prostora čini ovu izložbu otvorenom, živom i duboko ukorenjenom u zajednicu u kojoj se odvija.
U feminističkoj teoriji, pojam „sopstvene sobe“, koji je Virdžinija Vulf artikulisala u istoimenom eseju, predstavlja jedan od temeljnih koncepata razumevanja ženskog subjekta u kulturi.
Ovaj simbol prevazilazi prostornu dimenziju i označava materijalne, društvene i simboličke uslove neophodne za žensko stvaranje.
Kako ističu autorke poput Simon de Bovoar i kasnije Džudit Batler, subjektivnost žene istorijski je bila konstruisana u odnosu na Drugog, lišena stabilnog mesta iz kojeg bi mogla govoriti.
„Sopstvena soba“ stoga postaje prostor otpora, mesto u kojem se prekida kontinuitet isključenosti i proizvodi autonomni glas.
Virdžinija Vulf u tom kontekstu nije samo književna figura, već ideološka i politička utemeljiteljka tog prostora.
Ona personifikuje borbu za pravo na tišinu, na koncentraciju i na ekonomsku i simboličku nezavisnost, bez kojih stvaranje nije moguće.
Njena „soba“ nije zatvoreni prostor, već proces: stalno pregovaranje sa društvenim normama, jezikom i moći.
Upravo zato pitanje gde ona spava, nije pitanje fizičkog mesta, već pitanje savremenog položaja ženskog stvaralaštva.
Izložba preuzima ovaj teorijski okvir i prevodi ga u vizuelni i prostorni jezik.
Kroz izložene radove, „sopstvena soba“ se fragmentira, otvara i preispituje, ona se pojavljuje kao odsustvo, trag i privremeno sklonište ili kao nemirni prostor između privatnog i javnog.
U lokalnom kontekstu Novog Pazara, ova pitanja dobijaju dodatnu težinu, jer se sudaraju sa slojevitim identitetima, tradicijama i savremenim iskustvima ženskog života.
Izložba je nastala u okviru rezidencijalnog programa koji okuplja radove fotografa Srđana Veljovića, Aleksandre Stojanović, Irfana Ličine i Luke Stojanovića, a njen slojeviti koncept dodatno je obogaćen uključivanjem fotografija profesora Janeza Bogataja.
Bogataj je u Novom Pazaru boravio kao student 1976. godine, a njegove do sada neobjavljene fotografije predstavljaju izuzetno važno kulturno svedočanstvo o identitetskom i prostornom konceptu grada u tom periodu.
Njihovo prisustvo u izložbi uspostavlja vremenski most između prošlosti i savremenog trenutka, ukazujući na kontinuitete, ali i pukotine u načinu na koji se prostor grada oblikuje i koristi.
Patrijarhalni kontekst
Specifičnost izložbenog koncepta ogleda se i u činjenici da su, pored ženskih figura i prostora, prisutni i muški portreti, uglavnom starijih muškaraca, koji funkcionišu kao vizuelne personifikacije patrijarhalnog poretka.
Oni se pojavljuju kao simboli kontrole, nadzora i okupacije prostora, kao oni koji istorijski i društveno određuju granice „sopstvene sobe“.
U tom smislu, muški likovi ne predstavljaju individualne portrete, već strukturalne pozicije moći, čije prisustvo oblikuje mogućnosti ženskog kretanja, rada i vidljivosti.
Nasuprot njima, fotografije žena snimljene u različitim delovima grada, na ulicama, pijacama, u radnim kolektivima, otvaraju višestruke perspektive razumevanja ženskog položaja unutar izrazito patrijarhalnog konteksta.
Žene su prikazane u prostoru koji nije privatni, već javni, radni i tranzitni prostor, čime se dodatno naglašava odsustvo jasno definisane „sopstvene sobe“.
Njihovo prisustvo u kadru ne označava posedovanje prostora, već njegovo privremeno korišćenje, stalno pregovaranje i prilagođavanje.
U tom susretu istorijskih i savremenih fotografija, muških figura moći i ženskih tela u javnom prostoru, izložba postavlja ključno pitanje: da li je „sopstvena soba“ u ovakvom kontekstu uopšte dostižna, ili ona ostaje nedokučiva ideja?
Pitanje „gde spava Virdžinija Vulf?“ tako se ne razrešava, već se produbljuje, ono ostaje otvoreno kao svedočanstvo o trajnoj borbi za prostor, glas i unutrašnju slobodu žene u poretku koji je istorijski strukturisan da joj ih uskraćuje.
Provokativnost same izložbe, koja je podstakla novopazarsku javnost da promišlja o tome gde Virdžinija Vulf spava, ali i o pitanju ko je uopšte ta Virdžinija Vulf, pokazuje se kao njena možda najznačajnija intervencija.
To nije provokacija radi šoka, već misaoni pomak koji otvara prostor za tumačenje značenja, simbolike i političkog potencijala ovog imena.
Virdžinija Vulf se u tom procesu izmešta iz književnog kanona i postaje konceptualna figura, simbol ženskog subjekta, stvaralačke autonomije i borbe za pravo na sopstveni prostor.
U kontekstu lokalne zajednice, ovo pitanje dobija dodatnu težinu, jer zahteva suočavanje sa sopstvenim društvenim i kulturnim obrascima.
Izložba ne nudi didaktičke odgovore, već poziva na preispitivanje: ko ima pravo na „sopstvenu sobu“, ko određuje njene granice i ko ostaje isključen iz tog prostora?
Drugi važan segment razumevanja ove izložbe odnosi se na kontekst u kojem je ona nastala, odnosno na inicijativu i sistem podrške koji su omogućili njenu realizaciju.
Izložba je ostvarena uz podršku Hartefakt fonda, u okviru programa Kultura za demokratiju, koji finansijski podržava Vlada Švajcarske.
Ovaj program je po mnogo čemu specifičan, jer predstavlja gotovo jedinu horizontalnu liniju podrške inicijativama, kolektivima i organizacijama koje se bave savremenom umetnošću i kulturom u lokalnim zajednicama.
Infrastruktura podrške
U godini u kojoj je izostala institucionalna podrška Ministarstva kulture, program je omogućio je realizaciju velikog broja projekata, otvarajući prostor u kojem su umetničke inicijative mogle da se sprovedu, započnu ili nastave svoj život u sredinama kojima su namenjene.
Ovakav model podrške ne podrazumeva isključivo finansijsku pomoć, već i poverenje u lokalne aktere, njihove potrebe i znanja, čime se kultura vraća svom osnovnom zadatku – neposrednom dijalogu sa zajednicom.
Zahvaljujući ovom programu, lokalna nevladina organizacija Akademska inicijativa Forum 10, u partnerskoj saradnji sa Muzejom „Ras“, omogućila je novopazarskoj javnosti niz značajnih kulturnih događaja, među kojima posebno mesto zauzima i ova izložba.
Upravo zato je važno jasno istaći zahvalnost programu Kultura za demokratiju i Hartefakt fondu, jer njihova podrška predstavlja ključni preduslov za održivost, kontinuitet i vidljivost projekata u kulturu u sredinama koje su često sistemski zanemarene.
U tom smislu, ova izložba ne govori samo o prostoru „sopstvene sobe“, već i o realnim uslovima njenog nastanka, o infrastrukturi podrške bez koje kritička, angažovana i savremena umetnost ne bi imala mogućnost da se razvija i dopre do svoje publike.
Poseban značaj ovog programa ogleda se u njegovoj decentralizovanoj strukturi, koja fokus premešta sa velikih urbanih centara na manje sredine, u kojima je kulturna ponuda često ograničena ili svedena na sporadične događaje.
U takvim kontekstima, projekti ne predstavljaju dodatni sadržaj, već nužan prostor susreta, razmene i preispitivanja društvenih odnosa.
Za gradove poput Novog Pazara, ovakav vid podrške znači više od realizacije pojedinačnog projekta.
On podrazumeva osnaživanje lokalnih aktera, stvaranje kontinuiteta kulturnog života i otvaranje prostora u kojem zajednica može da misli sebe drugačije.
Kultura u tom smislu postaje demokratska praksa – proces učenja, dijaloga i participacije, a ne privilegija rezervisana za centre.
Ono što je posebno važno istaći jeste činjenica da program ne počiva na paternalističkom pristupu koji lokalnim akterima nameće šta, kako i za koga treba da se radi.
Upravo odsustvo paternalizma čini ovu podršku politički i kulturno relevantnom: lokalni akteri nisu svedeni na izvršioce unapred definisanih agendi, već prepoznati kao ravnopravni nosioci kulturne proizvodnje.
Takav pristup ne proizvodi zavisnost, već osnažuje autonomiju, dugoročno gradi kapacitete i omogućava održivost kulturnog života u sredinama koje su često isključene iz dominantnih tokova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
