Tri u jednom ili o izgubljenim generacijama

Reditelj Kokan Mladenović uobličio je ova tri teksta u jednu predstavu, nazvanu „Odabrani i uništeni“, koja je premijerno izvedena u februaru 2008. u NP Niš. U razgovoru za Danas, tim povodom, Mladenović ističe značaj postojanja ovakve jedne fondacije, na čijem čelu su pravi ljudi, koja bira i podržava mlade umetnike bez sopstvene koristi, unapređujći na taj način kulturu u Srbiji. Mladenović je ovom prilikom nagovestio i šta će postavljanje njega za upravnika Ateljea 212 doneti novo u ovoj pozorišnoj kući, a osvrnuo se i na stanje na ovdašnjoj pozorišnoj sceni uopšte.

Kako je došlo do saradnje sa Niš Art fondacijom na ovom projektu?

– Lično gajim ogromno poštovanje za entuzijazam koji Radovan Lale Đurić i Niš Art fondacija pokazuju, želeći da unaprede domaću kulturu, da u njoj prepoznaju ono najvrednije među mladim talentima, i da na najbolji mogući način internacionalizuju kretanja na domaćoj umetničkoj sceni. Imao sam zadovoljstvo da, boraveći u Njujorku kao gost Laleta Đurića, upoznam izuzetno zanimljiv umetnički svet i u tim razgovorima se rodila ideja da režiram pobedničke jednočinke sa konkursa NAF. Nije nimalo zahvalno unapred prihvatati poslove vezane za nepoznate tekstove. Međutim, Lale Đurić, Jovan Ćirilov, Neda Arnerić i ekipa okupljena oko pozorišne priče NAF, zrače tolikim zaraznim optimizmom da čovek uspeva da pobedi svu svoju skepsu i pristane da učestvuje u takvom projektu.

Kako izgleda raditi na tri (različita) dramska teksta, umesto na jednom, da bi se realizovala (jedna) predstava?

– Moj zadatak bio je da od tri nagrađene drame napravim neki pozorišni događaj. Najveći izazov bio je kako da tri potpuno raznorodna teksta, pisana u tri različita vremena, na tri različita stila, objedinimo u jednu predstavu. Uz saradnju tri sjajna mlada pisaca, kojima sam jasno postavio zadatak vezan za intervencije na njihovim tekstovima, imao sam ogromnu pomoć dramaturškinje Branislave Ilić, i uspeli smo da objedinimo tri priče u jednu zajedničku – o izgubljenim generacijama. Predstava je tako dobila naziv „Odabrani i uništeni“, simbolizujući sve one generacije koje na ovim prostorima nisu imale dovoljno vremena da stasaju, razviju se, odžive život punim plućima, jer su uvek bile iznova sprečavane raznim ratovima, revolucijama, prevratima, vanrednim okolnostima koje čine da živimo neke vanredne, a ne regularne živote decenijama i decenijama unazad. Mi smo te tri priče definisali kao tri „fobične“ priče, što je dalo inspiraciju Vesni Popović za izuzetan dekor, koji je na odličan način dao vizuelni identitet samoj predstvi. Prva jednočinka dešava se u potpalublju broda, druga se dešava u ćeliji psihijatrijske bolnice u Gornjoj Toponici, gde je interniran princ Đorđe Krađorđević, treća se dešava u špajzu od koga je jedan nadareni hip-hop muzičar napravio svoj mali muzički studio. Ta teskoba koja vlada našim životima, a pre svega teskoba koja vlada gradovima u unutrašnjosti Srbije, gušeći talentovane ljude i gotovo čehovljevski obesmišljavajući svaki veliki polet i energiju, nešto je čime smo se intenzivno bavili. Tema konkursa bila je Niš i sve tri priče se na različite načine tiču zbivanja u Nišu, pokušavajući da Niš ne ostane samo geografska odrednica već da predstavelja metaforu onoga što su naši veliki poleti i naši veliki lomovi.

Iz svega toga nije nastala tek jedna prigodna predstava, podržana od kompanije koja ima ambiciju da bude i mecena u umetnosti. Osim nagrada, „Odabrani i uništeni“ su i vrlo gledani.

– Imali smo sreću da jedan takav eksperiment doživi izuzetan uspeh. Predstava je imala jako dobar festivalaski život pobedivši na JoakimFestu, dobili smo jako puno nagrada koje iz ovdašnje pozorišne perspektive, govorim o Beogradu i nekim drugim festivalima na koje smo navikli, možda i ne znače toliko mladim piscima na početku karijere i mladim glumcima. Meni, lično, rad na predstavi „Odabran i uništeni“ specifičan je po tome što sam, prvi put otkad se bavim teatrom, bio najstariji član jedne pozorišne ekipe. To me je uistinu fasciniralo. U jednom trenutku sam, poput Laleta Đurića, shvatio da imam ogromnu odgovornost za usmeravanje nekolicine mladih života u pravcu pozorišnog uspeha ili neuspeha, ali da samo tako, verujući da postoji ogroman kreativni potencijal u sredini u kojoj živimo, možemo nešto da napravimo.

Kakav je značaj NAF u ovoj sredini kada je u pitanju pozorište, ali i kultura i umetnost uopšte?

– Što se NAF tiče, ta sveobuhvtanost delovanja u kulturi izaziva moje divljenje. Ozbiljnije nego mnoge institucije zadužene da se bave prepozanavnajem mladih umetničkih talenata, NAF prepoznaje i promoviše mlade umetnike dajući im tretman u našim uslovima često nezamisliv za mladi umetnički svet. Oko NAF se okupio jedan izuzetan krug ljudi koji aktivno promišljaju vreme u kome žive, bilo da su to slikari, pisci, pozorišni ljudi, lekari, novinari itd. Podržavanje mladih ljudi da glasno i jasno kažu svoj generacijski stav, bez ikakvih dogmi i uslovljavanja, jeste možda i glavna prednost NAF. Kako u likovnoj umetnosti, tako i u pozorišnom izrazu, NAF pokušava da prepozna specifične talenete i da im omogući da odmah punim plućima, punim grlom progovore o vremenu u kome žive, na način koji proizlazi iz njihvog generacijskog osećanja sveta. A, neverovatno je kako Lale Đurić kao slikar koji ima ogroman uspeh u svetu, učestvuje u selekciji radova, podržavajući upravo njihovu raznolikost u stilovima i pristupima. Prečesto naše institucije i fondacije vode ljudi koji rigidno usmeravaju umetničke tokove u pravcu svog osećanja umetnosti. Ta demokratičnost u prisutupu radovima mladih umetnika je izuzetna.

Je li to primer kako mogu i treba da deluju i neke druge kompanije i fondacije, nastale na ekonomskom potencijalu?

– NAF vrlo jasno ima svoje časno mesto u nejasnoj sceni našeg alternativnog društvenog organizovanja. Ona ulaže u umetnički razvoj naše sredine bez ikakve želje da se okoristi svojim učešćem u stvaranju mladih umetnika i bez ikakve presije da rezultati njenog delovanja budu odmah vidljivi. Radi se prosto o oragnizaciji koja ima za cilj da dugoročno podržava najkvalitetnije među mladim umetnicima u Srbiji. I ono što je vrlo važno, taj lokalizam u nazivu same Fondacije, ni na koji način ne određuje njeno ukupno delovanje, niti su Nišlije, niški umetnici, na bilo koji način povlašteni u odnosu na sve druge umetnike čiji rad prati Fondacija.

Za jasan rukopis Ateljea 212

Dolazite na čelo Ateljea 212. Hoće li to podrazumevati i neku značajnu promenu u ovom teatru, pre svega u repertoarskom smislu?

– Svakako se ne bi prihvatao tako značajne funkcije da ne mislim da mogu nešto značajno da promenim. Mislim da je umetnost dužna da zauzima jasne stavove o vremenu u kome živimo, da jedno pozorište mora da ima svoj jasan rukopis u umetničkom izrazu i svoj jasan društveni angažman. Ne postoji način da se to bolje izrazi nego kroz repertoar. Ukoliko uspemo da u repertoaru budućeg Ateljea spojimo izuzetan osećaj za modernost i angažman u teatru koji je imala Mira Trailović, i sjajan prstup da se kroz angažman u komediji govori mnogo toga zanačajnog o devijacijama društva i vremena u kome živimo kakve je imao Ljubomir Muci Draškić, mislim da ne treba brinuti za budućnosti ove pozorišne kuće.

Mlada generacija sa jasnim stavovima

Kako izgleda pozorišna scena u Srbiji?

– Pozorišna scena u Srbiji je ogledalo Srbije kao države, a Srbija je još uvek jedna prilično dezorijentisana država koja se tromo i teško, na razočarenje nas koji smo očekivali mnogo brže promene u društvu, okreće ka nekom normalnom životu. Pozorište je uvek onakvo kakvo je društvo i teško je da će biti bolje ili gore od njega. Problem našeg pozorišta je što svi igraju sve i to svaštarenje u repertoaru zbunjuje i dezorijentiše publiku. Na sreću je tu jedna odlična nova generacija reditelja i dramskih pisaca koji se ne libe da jasno kažu svoje stavove i imaju dovoljno smelosti da za njih pronalaze adekvatne scenske forme. Ana Tomović, Nikola Zavišić, Anđelka Nikolić, Maja Pelević, Milena Marković, samo su neki od predstavnika te nove generacije koja ima jedno odlično osećanje da društvu u kome je odrasla u vremenu ratova, socijalne bede, prinudnih odmora, itd, ne duguje apsolutno ništa. I upravo ta samorodnost im daje smelost da govore glasno i jasno.