U toj melodiji i tekstu ima nešto što boli i leči: Dušica Stojković, dirigentkinja Pop Choir Radia o pesmi Cveta trešnja u planini za Danas

Zvuk koji se razlio prostorom prekinuo je muk, a zajednicu ujedinio u zajedničkom bolu i sećanju.

Taj trenutak postao je simbol jedne tuge, ali i snage zajedništva.

O tome kako je nastala ideja za ovu izvedbu i šta je ona značila za nju i njen hor, Dušica Stojković govori za Danas.

Kako je došlo do toga da izaberete pesmu „Cveta trešnja u planini“?

– U razgovoru sa studentima. Oni su želeli da izvedemo jedno poznato klasično delo, ali sam im rekla da možda to nije najbolji izbor jer bi bilo teško za pripremu u kratkom roku, a mi smo ipak amaterski hor. Onda sam se setila pesme „Cveta trešnja u planini“ i predložila je u par minuta. Svi su odmah pristali. Tu pesmu pamtim još iz filma „Sabirni centar“, ali i po izvođenju hora Gimnazije „Svetozar Marković“ pre nekoliko godina. Ostala u sećanju po svojoj lepoti i nekoj posebnoj težini koju nosi.

Šta ova pesma nosi u svom tekstu i melodiji da tako jako i lako obuzima ljude kada je čuju?

– Ne umem tačno ni svoje osećanje da opišem kada je slušam, osim da me svaki put dodirne negde jako duboko. Kao da u toj melodiji i tekstu ima nešto što istovremeno boli i leči. Ona nosi tugu, ali i mir. I mislim da zato svi reagujemo tako snažno, jer nas podseti na ono ljudsko u nama.

Šta je vama bilo najizazovnije u pripremama za nastup na komemorativnom skupu u Novom Sadu?

– Najveći izazov bio je tajming. Hor nikada ranije nije izvodio tu pesmu, a uvežbali smo je za samo dva dana. Matricu je napravio moj učenik Jovan Radić, a solo je otpevala njegova sestra Jelena. Hor zapravo nije ni čuo matricu pre nastupa, koristili smo je direktno na komemoraciji. Sve je bilo jako brzo, ali smo verovali da to radimo iz pravog razloga.

Da li ste mogli da pretpostavite da će vaš nastup izazvati tako jake reakcije i koliko vam to znači – vama lično i članicama hora?

– Znala sam da je pesma duboka i prigodna, ali nisam mogla da zamislim da će sve odjeknuti ovako snažno. Iskreno, još uvek mi je neverovatno da ljudi toliko pričaju o našem nastupu. Osećam ponos, ali i veliku tugu, jer povod nije bio radostan. Sve to nosim u sebi s poštovanjem i zahvalnošću.

Kako, posle jedinstva u bolu, gledate na ovo što se dešava ispred Skupštine, gde pre svih Dijanu Hrku a onda i ostale građane zlostavljaju zaglušujućom muzikom stanovnici nehigijenskog naselja Ćacilend?

– Ono što se dešava je iskreno zastrašujuće. Teško mi je i da poverujem da ljudi mogu toliko da izgube osećaj za granicu, za poštovanje i za tuđu bol. Nekad pomislim da haluciniram od količine zlobe koja izlazi napolje. Stid me je tih osećanja koja u meni izazivaju njihovi postupci.

Kako biste voleli u budućnosti da živi ovaj ovekovečeni trenutak vašeg nastupa?

– Volela bih da taj trenutak ostane kao znak da i u najtežim trenucima ljudi mogu da se povežu kroz muziku i dostojanstvo. I da to bude kraj jedne epohe zla i početak nečeg humanijeg.

Druženje

Upitana koliko ih ima trenutno u horu Dušica kroz osmeh odgovara 85, a da ispriča nešto više o nastanku kaže: „Hor sam osnovala novembra 2016. godine. Bilo nas je petnaestak. Ideja je bila da se zabavimo, „odmorimo“, družimo… Sve skromno“.