Božo Koprivica, majstor eseja, dramaturg, koji slovi i za „najvažnijeg filozofa driblinga na svetu“, kao učesnik šestog susreta pisca Na pola puta, čitao je odlomke iz svoje knjige „Samo bogovi mogu obećati“ i izazvao veliku pažnju i interesovanje užičke publike. Bio je iznenađen brojem prisutnih u publici na Maloj sceni NP Užice, posebno mladih, koji su, zbog velike gužve, sve vreme sedeli na podu.
– Prepoznao sam neku vrstu strasti i interesovanja publike, što je u Beogradu prava retkost među mladim svetom. To mogu da vidim samo na utakmicama. Frapiran sam takvim interesovanjem za pisce. Najpre sam bio začuđen u najboljem smislu, a potom sam prepoznao tu strast publike. Ljudi su dobronamerni prema piscima, a i organizacija festivala je sjajna. Povremeno radim u pozorištu kao dramaturg, i osetim kada je tišina u publici iznuđena, a kada iskrena. To se jednostavno prepozna“, svodi naš sagovornik utiske o užičkom književnom festivalu, koji je ove godine okupio jedanaest pisaca iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije.
l Otkud to da su fudbal, fudbaleri i sve oko fudbala nekakva vrsta opšte odrednice u Vašem pisanju?
– Lopta je najsavršeniji oblik. O lopti su još u antici pisali od Pindara do Cicerona. To je jednostavno moj život. U Nikšiću, gde sam rođen, naučio sam da igram fudbal, a s fudbalom se nauči nešto što je i najvažnije u umetnosti – šta je ritam, šta je prostor, preciznost i strast. U nikšićkoj gimnaziji sam upoznao jednu devojku, koja je nosila crnu kecelju sa kopčanjem na dva reda, a koja je donela u Nikšić svetlost Dubrovnika. Da nije bilo te devojke ja odavno ne bih bio živ. Ne može se bez strasti.
l Na čitanju vaše proze, među publikom su bili i užički navijači Partizana…
– Navijanje za Partizan je deo moje porodične tradicije. Svi moji su bili u partizanima i stradali kasnije na Golom otoku. Pamtim generacije Partizana još od Bobeka, Galića… Moj najstariji brat mi je rekao da su navijali za Partizan iz čiste estetike. Oni su igrali sjajan fudbal, bili majstori kao Milutinović, Bobek, Zebec, Čajkovski, a posle dolazi i generacija Zorana Miladinovića, Galića i njihove sudbine su prave priče. U mojoj knjizi je priča o Galiću, koja se mnogim piscima najviše dopala. Oni misle da sam ga mistifikovao, ali nisam, jer mi je Galić sve to rekao u „mikrofon“. To je čudesna priča o ratnom siročetu koje je postalo jedan od najboljih fudbalera na svetu. Davao je Zvedi i po tri gola na jednoj utakmici.
l Na stadionima se već godinama dešava sve osim fudbala i sporta. Zašto?
– Sadašnje mlade generacije mi je najžalije. Ona je žrtva duhovnog, moralnog, političkog, ekonomskog, kulturnog i svakog drugog urušavanja. Sport kakav je sad ne može da bude bolji u ovom vremenu takozvane tranzicije. S druge strane, niko umesto vas ne može da pogodi trojku ili šutne loptu u gol, tako da je to pitanje nekog poštenja na samom terenu, a drugo je pitanje što se sport zloupotrebljava. Ja ne volim Zvezdu, ali kako neko može da kupi tradiciju Šekularca, Mitića, ili, primera radi, tradiciju Partizana, poput Bobeka, Galića i tu vrstu strasti?
Sportisti su najbolji ambasadori i to nije opšte mesto, već je tako.
l Koja je to zajednička nit književnosti i fudbala?
– Sport i umetnost imaju velike sličnosti. Svako ima svoju vrstu rukopisa. Savršeno me ne zanima da li je Maradona pročitao ijednu knjigu, ali on ima taj „rukopis“. Opasno je to potcenjivati… S druge strane, intelektualaca, doktora nauka i drugih ima na milione… Za mene su Džordan, Pele, Luis i Klej u rangu Šekspira i Remboa. Postoje osrednji ili loši pesnici, čije knjige je prekrila prašina i to bi trebalo da bude trajna umetnost. Andrić, koji nije pisao o sportu, rekao je da sport nadire i da o tome treba pisati. Iako je pisao o potpuno drugim stvarima, on je to ipak osetio, kao čovek ritma. Zašto bi trebalo pisati samo o antičkoj tragediji i Čehovljevoj dosadi, a ne i o sportu? Nije važno o čemu pišete, već je važna forma i to da li ste iskreni u tome, da li ste uradili sve što je trebalo da da tekst bude dobar.
Svako ima nekog koga nema
Osim Koprivice, veliki aplauz užičke publike zaslužili su i Marko Tomaš iz Mostara, koji je čitao ljubavnu poeziju iz svoje zbirke „Zbogom fašisti“, i Almir Alić, pisac iz Tuzle, čitajući nostalgične i duhovite priče o junacima iz socijalističkog vremena iz romana „Boa u kokošinjcu“. U okviru programa Svako ima nekog koga nema Ružica Marjanović govorila je o Miodragu Miši Stanisavljeviću, delove njegove drame „Carev zatočenik“ čitala je njena koleginica Gordana Danilović, a publika je darivana posterom tog pisca sa izvodima iz njegovog stvaralaštva. U sinoćnjem programu učestvovali su Viktor Ivančić, Katarina Mažuran Jurešić i Svetislav Basara, a večeras su najavljeni Mirjana Đurđević, Dragoslav Dedović i Predrag Lucić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
