Umetnost na Zapadu okrenuta je tržištu, a na Istoku ima potencijala 1

Tom prilikom je u intervjuu za Danas govorio o razlici između istočne i zapadne kulture, o jugoslovenskoj kinematografiji, prilagođavanju savremene umetnosti i zašto se, prema njegovom mišljenju, u Istočnoj Evropi odigrava kulturna renesansa.

Urso je inspirisan dadaizmom, bavi se antiperformansom, snima filmove i piše. Završio je studije u Čikagu, učestvovao je u protestima Occupy Wall Street i Žutih prsluka u Francuskoj, i jedan je od malobrojnih ljudi koji se, posle sukoba sa autoritetom, vratio u Belorusiju kako bi nastavio da se kritički angažuje naspram konzervativne beloruske kulturne scene. Antiburžoaski festival organizuje od 2016. godine kao andergraund projekat.

Urso ukazuje na to da je dadaizam deo istorijske avangarde čija je ideja bila ne samo da kritikuje umetničke institucije, već da ih uništi. Kada se te ideje prilagode ovom vremenu, prema njegovom mišljenju, potrebno je da provociraju neoliberalne kulturne institucije, koje su vođene finansijama zbog čega je struktura tih institucija i čitavog sistema loša.

– Sistem se prema umetnicima ophodi na sličan način kao prema radnicima. U ovom sistemu umetnici ne znače ništa, jer je on pun administracije koja igra važniju ulogu od umetnika i umetnosti – kaže Urso za Danas.

U takvom sistemu, smatra, umetnik je na dnu hijerarhije, primoran da se mu se prilagodi i postane biznismen, u suprotnom, on je nevidljiv jer ga institucije isključuju na taj način što ne izlažu dela umetnika koji nisu spremni da se prilagode. Kako kaže, „ako umetnik želi da bude vidljiv društvu, mora da se prilagodi tržištu“.

* Objasnite mi koncept antiumetnosti, zašto se izjašnjavate kao antiumetnik?

– Antiumetnost se oslanja na dadaizam jer su oni tako definisali svoj rad u pokušaju da unište ono što je umetnost pre toga bila. Prema neoliberalnoj logici svako može da bude kreativan i umetnik, ali ja ne želim da budem umetniku u tom smislu, zato sam antiumetnik. Jedan dadaista je rekao da su umetnici negativne osobe po društvo. Društvo toleriše postojanje umetnika, ali ih ne prihvata. Poenta je da se život živi kao vid umetničkog izražaja. To u suštini znači biti istinski umetnik.

* Recite mi nešto više o Antiburžoaskom festivalu, kako ste ga osmislili?

– Antiburžoaski festival uključuje prezentacije umetnika, teoretičara, filozofa, izlaganje umetničkih dela, projekcije filmova… Osmislio sam ideju 2016. godine, pošto sam se vratio u Belorusiju. Imao sam konflikt sa autoritetima još sa 17 godina, a u tom slučaju mnogi ljudi se više ne vrate. Ja sam se vratio 2015. godine, posle boravka u Americi, i otkrio mnogo novih stvari. Odlučio sam da organizujem festival kako bih sabrao sve aktivnosti, jer sam shvatio globalne probleme, ali se nisam pozabavio sopstvenom zemljom.

* Na Antiburžoaskom festivalu prikazivali ste jugoslovenske filmove. Zašto?

– Balkan, jugoslovenska kultura, kinematografija, ima dosta uticaja i veze sa onim što percipiram kao kulturu. Na prvom festivalu uključio sam dosta jugoslovenskih filmskih stvaralaca. Volim jugoslovensku kinematografiju, posebno Dušana Makavejeva.

* Koje razlike primećujete između naših kulturnih scena?

– Danas sam posetio tri muzeja u Beogradu. Obišao sam Muzej savremene umetnosti, ali i Narodni muzej i bilo mi je interesantno ono što sam video u Muzeju savremene umetnosti. Naime, šezdesetih ste imali razne pokrete. Imali ste zapadnu umetnost i avangardu, dok smo mi u Belorusiji još uvek kulturološki bili odvojeni od svega što se dešava. Naša umetnost je bila konzervativna i imali smo samo socijalni realizam. Ono što se ovde dešavalo šezdesetih, nikada se nije dogodilo u Belorusiji. Naš kulturni sistem je i dalje u karantinu. Nezamislivo je bilo da neki sovjetski filmski stvaralac pravi filmove poput Makavejevljevih. Isto tako sam posetio muzej u Berlinu. I Istočni i Zapadni Berlin su imali dve u potpunosti drugačije scene. U zemljama Istočnog bloka ne samo da je bilo cenzure, već su zbog umetnosti slali ljude u mentalne institucije. U sovjetskom društvu nesvakidašnja umetnost doživljavana je kao nešto što stvaraju mentalno bolesni ljudi. U liberalnom društvu je to drugačije. Zato pokušavam da eksperimentišem sa sopstvenim životom. Moja umetnost kritikuje desno krilo, konzervativne ideje, koje preovladavaju u svetu još od osamdesetih. Pokušavam da oživim ideju utopije koja je marginalizovana u ovom vremenu, jer je klima veoma konzervativna.

* Kako poimate umetnost na Istoku a kako na Zapadu?

– U Belorusiji imamo uticaje ruskog kolonijalizma s jedne strane, s druge, zapadne – Poljske kolonijalne pretenzije, zato ne postoji nezavisna kultura u našoj lokalnoj regiji. Generalno, istočnoevropska kultura je isključena i nevidljiva na tržištu. Iako su siromašne zemlje jako produktivne u svetu umetnosti, ne postoji veliko interesovanje za njihovo stvaranje. Jedan hrvatski umetnik je rekao da umetnost na Zapadu više ne postoji i da umetnici više nisu umetnici jer su preokupirani sekundarnim temama kao što je prodaja njihovog rada muzejima i institucijama. On konstatuje da umetnost postoji jedino na Istoku jer tamo umetnici znaju kako da budu lenji. Na Zapadu sam živeo od 18 godine, studirao sam savremenu umetnost u Čikagu. U jednoj knjizi sam pročitao da je savremena umetnost jedno od poslednjih utočišta kulturne produktivnosti, u kome ima mesta čak i za radikalnu kritiku društva. Međutim, u realnosti, savremena umetnost se prilagođava. Ideja iza buržoaske umetnosti jeste da izvuče stvari iz konteksta, a tako prilagođavanje i deluje. Na primer, ono što sam video za vreme protesta Occupy Wall Street u NJujorku i Čikagu jeste da je, skoro odmah, Muzej moderne umetnosti u NJujorku u svoje izložbe uključio banere sa protesta. Tim putem, na Zapadu, umetnost se izvlači iz svog konteksta, prilagođava i dobija cenu na tržištu. To se dešava čak i sa radikalnom filozofijom, poezijom i ostalom umetnošću. Zbog toga istočnoevropska scena ima dosta potencijala. Verujem da istočna Evropa trenutno doživljava kulturnu renesansu.

Umetnost kao mentalno oboljenje

Sa 17 godina izveo sam prvi antiinstitucionalni javni performans na Univerzitetu u Belorusiji i profesori su pozvali policiju. Završio sam na sudu gde je bila organizovana medicinska komisija koja je odlučivala o mom mentalnom zdravlju. Slobodna umetnost u Belorusiji se često karakteriše kao mentalno oboljenje umetnika. Takvim umetnicima se propisuje neki tretman ili se šalju na ispitivanje. U instituciji su me zadržali mesec dana. Posle 10 godina, kada sam se vratio iz Amerike, u toj istoj mentalnoj instituciji bio je organizovan dobrotvorni koncert za pacijente klinike. Prekinuo sam koncert i izveo performans, na kome sam čitao „Istoriju ludila u doba klasicizma“ Mišela Fukoa. Imam prijatelja koji je jako talentovan umetnik, međutim, institucionalizovan je. Da se rodio na Zapadu, ne bi bio. Svi hipiji, poete, dugokosi, slobodnoumni bili bi institucionalizovani. Pomenuli smo Makavejeva, da je stvarao u Belorusiji, verovatno bi i on bio institucionalizovan.

Proevropski nacionalizam

Urso je gostovao u Beogradu kada i predsednik Rusije Vladimir Putin. On je za Danas u kontekstu odnosa prema Rusiji, uporedio Belorusiju i Srbiju.

– Velika razlika između Srbije i Belorusije jeste što su naše nacionalističke ideje za Evropsku uniju, dok su u Srbiji nacionalisti za Rusiju. Nacionalisti u Belorusiji su kompletno antiruski orijentisani. Što je prirodno, Rusija nas je kolonizovala dva veka.