Uroš Đurić za Danas o izboru za Veneciju: „Permanentni provizorijum srpske kulture“

Ne radi se, kako ističe, o autoru, koliko o sprovođenju samovolje vladajućih krugova i izneveravanju standarda međunarodnih institucija i ugovora čija je Srbija članica i potpisnica.

Objašnjavajući stepen apsurda aktuelnog izbora komisije koja određuje predstavnika naše zemlje, Đurić podseća na međunarodni značaj Bijenala u Veneciji, koje je nastalo godinu dana pre Olimpijskih igara.

„Olimpijske igre i Venecijansko bijenale su deca iste epohe. Krenule su u isto vreme – Venecijansko bijenale 1895. godine, Olimpijske igre 1896. godine. I jedno i drugo je krenulo sa idejom da se na jednom događaju, u slučaju Olimpijskih igara kvartalno, u slučaju Bijenala u Veneciji bijenalno, pokažu najznačajnije i najuspešnije tendencije i dometi sporta i tada likovne umetnosti, sada savremene umetnosti sveta. To su bili institucionalni događaji koji su promenili epohu i postali reperi na osnovu kojih se ogleda savremena kultura i život čovečanstva. Sport i savremena umetnost su odjednom dobili dimenziju kakvu pre toga nisu imali. Samim tim, tokom godina je uvek bilo pravilo da se najistaknutiji predstavnici likovne umetnosti i sportova prikažu tamo, takmiče i budu istovremeno jedna određena vrsta reprezentativnog predstavljanja sredine iz koje dolaze“, ukazuje Đurić.

„U poslednjim decenijama to je naročito mnogo značilo afričkim državama, zemljama Trećeg sveta“, napominje sagovornik Danasa, dodajući da su poslednjih decenija na Venecijanskom bijenalu i u sportu uspevali ljudi koji dolaze iz malih sredina.

„Recimo, uspesi u atletici – atletičari koji dolaze iz malih sredina Trinidada i Tobaga, dugoprugaši iz Etiopije, koja je u više navrata bila pod udarom siromaštva, pa su njihovi atletičari osvajali gotovo sve medalje. To su platforme u kojima vi možete, na neki način, da korigujete sliku o sebi. Zbog toga su se, svakako, uvek birali najbolji. Ovo sada je ipak šokantan izbor u odnosu na sve situacije koje smo imali prethodnih godina i u kojima su se lomila koplja. Ovo je nešto što mene kao profesionalca, visoko ostvarenog u struci, ostavlja potpuno bez teksta. Da napravim analogiju sa sportom – to je kao kada biste na Olimpijadu poslali košarkaški tim sastavljen od košarkaša koji igraju u Češkoj u trećoj ligi“, objašnjava Uroš Đurić.

Prema njegovim rečima, ni on ni njegove kolege iz Češke uopšte ne znaju ko je Predrag Đaković.

„Ovde niko nije čuo za njega, kao što u Češkoj niko nije čuo za ljude koji su deo kustoskog tima. Tako da se postavlja pitanje šta je ideja svega toga i ko je taj koji naručuje i sprovodi tu vrstu nasilja prema standardima koji su upravo napravljeni na osnovu meritokratije, gde mi na takve događaje treba da šaljemo vrhunske umetnike, najbolje i najostvarenije među nama. Poslati čoveka koji je moje godište, koji ima 61 godinu, za koga nikad nisam čuo – a ne može se reći da ja spadam u neupućene ljude – i za koga niko nije čuo, jeste neka vrsta otvorenog ratnog stanja kojim politička klasa demonstrira silu. Ja ne znam odakle to dolazi, od komisije koja navodno stoji iza te odluke? Ako je tako, trebalo bi to otvoreno da objasne“, ističe Đurić.

Mi smo, kako ocenjuje, u stanju permanentnog provizorijuma, iako je to po sebi oksimoron.

„Provizorijum ima svoj rok trajanja, provizorijum ne može da traje večno, a mi već godinama živimo upravo provizorijum – jedno permanentno privremeno stanje gde se smenjuju različiti oblici privremenosti. To je kontinuitet privremenosti u kome se non-stop menjaju pravila, tako da već 35 godina vi, u stvari, ne znate šta će se desiti na Venecijanskom bijenalu i zašto je baš ta manifestacija od svih mogućih predstavljanja svaki put na ivici lomova ovdašnje kulturne javnosti, i zašto je državni monopol nad izborom pitanje svih pitanja“, kaže Đurić.
Takav pristup nas, kako dodaje, toliko udaljava od svetske scene da Srbija već 18 godina nije imala svog predstavnika na glavnoj kustoskoj izložbi.

„Poslednji je, mislim, bio Zoran Naskovski. Prošli put su bili Želimir Žilnik i Iva Janković, ali ona je umetnica koja praktično dolazi sa holandske scene, tamo se školovala, tamo živi. Njen rad je bio u centralnom paviljonu, na centralnom mestu, ali to gotovo niko ovde nije ni primetio. Žilnik je isto bio u sklopu jednog kompleksnog predstavljanja sa svojim filmom iz 1975. godine. Imali smo velikih uspeha i sa Ivanom Grubanovim i pogotovo sa Vladimirom Nikolićem i Aleksandrom Denićem“, konstatuje Đurić, dodajući da mu nije jasno zašto se posle takvih nastupa prave promašaji kakav je ovogodišnji izbor.

„Stvarno ne znam šta je poruka, da li je to neka velika regresija, nemogućnost da se uspostavi kontinuitet? Taman pomislite – evo, ova dva puta je bilo dobro – a onda ponovo mora da se dotakne dno. I tako prolaze godine, prolaze decenije. Možda je to zaista nešto najreprezentativnije što govori o ovdašnjoj likovnoj sceni?“ pita se Đurić.
Prema njegovim rečima, ne pomaže ni to što Srbija, kako kaže, „nije imala uspešniju likovnu scenu kao poslednjih 30 godina“.

„Čak imate i jednu svetsku umetnicu, koju svi potpisuju kao srpsku umetnicu, a koju pri tome veliki deo ovdašnje javnosti doživljava maltene kao traumu. Sve nas to jako udaljava od sveta. U raskoraku smo kao sredina sa autentičnom kulturom punom izvanrednih umetnika, koja ponovo doživljava jednu vrstu otpisivanja.“
Uroš Đurić podseća da je osnivanje Remonta bio pokušaj uspostavljanja kontinuiteta i kriterijuma na sceni, ali da se, nažalost, malo toga promenilo, te sve deluje kao da nismo izašli iz devedesetih.

„Od 1989. godine pa do danas, koliko sam prisutan na ovoj sceni, ja se pitam da li će se ikad uspostaviti kriterijum. Mi kad smo osnivali Remont, ideja je bila da se dekonstruiše scena, da se uspostavi neka vrsta povezanosti sa tadašnjim standardima u profesiji, koji bi bili jedan novi fundament politike pokušaja uspostavljanja kontinuiteta posle decenije diskontinuiteta. Mi kao da iz te decenije nikada nismo izašli. Kao da živimo jednu vrstu prolongiranih devedesetih kojima se više ne vidi kraj, a koje sve više dobijaju odrednice folklora. Zabrinjavajuće je da postajemo permanentni provizorijum. To je jedan te isti model ponašanja, model politike koja je potpuno destruktivna. To je razaranje tkiva ovdašnjeg narodnog bića. To je na nivou kopanja jadarita u dolini Jadra, to je na nivou ovih igrarija sa NIS-om. Oni se poigravaju sa nama, a posledice će se tek osetiti“, zaključuje Uroš Đurić.