Zašto ste pomenuli da je baš sada pravo vreme da se Ibzenova „Heda“, nakon stotinak godina, ponovo zaigra na sceni u Beogradu?

– Predstave dugo nije bilo. Heda je veliki, specifičan ženski lik i veliki, večiti ženski problem, a toga nema mnogo ni u svetskoj, a ni savremenoj literaturi. Mislim da je to ono što treba negovati i ostavljati na sceni, naročito Narodnog pozorišta.

Ko je Heda?

– To je žena sa tragično promašenim životom, a uzroci tog niza pogrešnih odluka leže u društvenim okolnostima, suštinskim pitanjima i problemima, nasleđu i bespoštednoj ekonomskoj borbi za status… Sve to urušava pojedinčev intimni poriv, njegove želje. Važno je nametati žensku priču i danas kada je pomak ka emancipaciji očigledan i nadam se da će biti sve veći. Ipak, mi i danas živimo sa duboko ukorenjenim patrijarhalnim normama u porodici, društvu i intimnim odnosima.

Ibzenova antijunakinja je ogledalo ženskog problema danas, kao i pre sto godina?

– Da, ali Heda nije tipičan karakter. Ona je sasvim posebna, neponovljiva ličnost i nemoguća je bilo kakva grupna identifikacija sa njom. Njen problem je prostorno i vremenski nedefinisan, zato je dramatizacija ovakvog lika izuzetno teška.

Kritika na prethodna izvođenja ovog komada bila je veoma oštra. Koji su promašaji u tim predstavama i po čemu se Heda, koju će u ovoj predstavi igrati Nataša Ninković, razlikuje?

– Odgledala sam mnogo Heda radeći predstavu i svakako mi je Oster Majerova najbolja. Pitanje je kompleksno bar koliko i sva moguća tumačenja i slojevi Ibzenove drame. Pitanje je izbora, koji će se od brojnih mogućih problema izoštriti, na koji način i zašto baš taj aspekt… Naravno, važan momenat je i kako to glumci doživljavaju i iznose. Ja sam se upustila u rizik samostalnog pronalaženja suštine ovog slojevitog dela i pokušala da ga prvo približim sebi, a time, valjda, i publici.

Pozorišna klopka

Glumačku ekipu u predstavi „Heda Gabler“ čine: Aleksandar Đurica, Nataša Ninković, Olga Odanović, Anastasija Mandić, Ljubomir Bandović i Nebojša Dugalić. Prema njihovim rečima, rad na predstavi stvorio im je osećaj klopke jer je bilo teško društvene odnose, manire i rezon, preslikati na današnje vreme tako da budu potpuno aktuelni. Zbog toga su mnogo puta scene, koje su mislili da su razrešili, morali ponovo da modifikuju.