Veliki umetnici su oduvek bili retkost

Da je ovaj Festival uveliko poznat u svetu svedoči ne samo broj od 150 gostiju iz inostranstva (Holandije, Belgije, Nemačke, Irana, Poljske, Albanije, Makedonije, Izraela i drugih zemalja), već imena članova žirija međunarodne takmičarske selekcije među kojima je i producent ovogodišnjeg Oskarovca, filma „Katanac za bol“ Donald Mekasker ili predsednik žirija Jan Harlan, koji je svojevremeno bio producent filmova Stenlija Kjubrika, s kojim je sarađivao od „Paklene pomorandže“ pa sve do „Širom zatvorenih očiju“, poslednjeg ostvarenja ovog filmskog genija. Na Festivalu je održao radionicu o važnosti muzike u filmu. Kako nam je rekao u razgovoru koji smo upriličili za naš list, njegov prvi doprinos Kjubrikovoj umetnosti pravljenja filmova bio je upravo uticaj na izbor muzike u „Odiseji 2001“. Govoreći o radu sa Kjubrikom, Harlan je istakao da su ovog reditelja glumci voleli jer su s njim imali onoliko vremena koliko im je bilo potrebno, nisu požurivani jer je on radio sporo. Harlan je autor i dugometražnog dokumentarnog filma o Kjubriku „A Life In Pictures“.

Kako ste se obreli na festivalu u Prištini?

– Sreo sam direktora Festivala u Izraelu i u Švajcarskoj, a on je znao da radim u filmskim školama i verovatno je pomislio da bih bio pogodan za člana žirija ovog Festivala. Nikada pre nisam bio u Prištini i veoma mi je drago što sam došao. Direktor Festivala je napravio dobru selekciju u to nema sumnje. Glavni element filmskog festivala je izbor filmova. Ako je to dobro, završili ste 80 odsto posla, ostalo skoro da nije ni važno. To zaista poštujem jer sastaviti ovakvu selekciju veliki je poduhvat. Odlična je mešavina animiranih, dokumentranih i kratkih igranih filmova. Na svakoj od projekcija je po tri ili četiri filma iz ovih različitih oblasti.

Da li ste možda gledajući filmove mladih ljudi sa različitih strana sveta ipak uočili neke zajedničke tendencije u filmskoj umetnosti?

– Širom sveta gledam mnogo filmova i posećujem mnogo filmskih festivala. Na njima učestvuju mladi ljudi i ono što oni često ističu su novi tehnički dometi. Možda način da ispričaju priču još uvek nije njihova jača strana ali nesumnjivo se uočava njihov talenat. Veliki umetnici oduvek su bili retkost. Nema sumnje da danas postoje novi, mladi ljudi koji ruše granice i uspostavljaju opet nešto novo. To se događa u svakoj generaciji. Ne mnogo jer, kao što sam rekao, veliki umetnici su uvek bili retkost – veliki pisci, kompozitori, slikari, filmski umetnici. Oni ne padaju tek tako sa drveta. Potrebno je ih je mnogo vremena da bi se stiglo do nekoliko vrhunskih imena. A filmske škole i obrazovanje su osnove za tako nešto.

Sami ste imali tu privilegiju da radite sa jednim od najvećih filmskih umetnika koji je postojao…

– Imao sam divnog učitelja Stenlija Kjubrika, a radio sam filmove i sa Stivenom Spilbergom. Imao sam izuzetnu sreću da posmatram koliko je teško da se napravi veliki film – koliko rada, ljubavi, pažnje mora da se utka u svaki detalj. Jedna od stvari koju stalno govorim je da je lako napraviti film, a mnogo je teže napraviti dobar film. A veliki film je čudo, kao veliki roman, kompozicija, slika. Veliki film je nešto apsolutno fantastično! Međutim, neophodna je široka baza, podrška umetnosti, obrazovanju, a takođe nije lako pronaći i dobru publiku.

Kako je izgledalo raditi kao producent jednog genijalnog umetnika?

– To je mešavina teškog rada i velikog užitka. U stvari, teško je to reći, jer je svaki njegov film bio različit. Morao sam da obezbedim sve ono što je on želeo i što mu je bilo potrebno, što je uloga izvršnog producenta. Sve sam obezbeđivao, a nisam imao ništa sa onim što na kraju vidite na filmskom platnu. Ali znao sam koja je moja uloga i voleo sam je.

Na Festivalu ste održali radionicu posvećenu važnosti muzike u filmu, a znamo da je muzika bila jedan od najznačajnijih aspekata Kjubrikovih remek-dela. Možete li nam ukratko reći nešto o tome?

– Muzika je jedan od stubova u filmu, jedan njegov element. Potrebni su vam glumci, scenografija, kostimi, šminka, kamera, zvuk i – muzika. Neko ko pravi filmove ima sav ovaj „alat“ u svojoj „kutiji za alat“. I vrlo je važno da o tome dosta zna. Na primer, muzika može da bude skupa, ali i ne mora. Ako vam se sviđa samo savremena, popularna muzika, vrlo je teško da je dobijete za svoj film. A ja sam na svom predavanju studentima rekao – potražite kamernu muziku iz 18. i 19. veka. Vrlo je jefitina i takođe vrlo dobra. Samo treba da znate za nju. I to „znanje“ ne dolazi iz glave, već iz srca. Drugim rečima, naravno da svi znaju za Mocarta, Betovena, Bramsa, ali to ne znači ništa. Samo ako se zaljubite u neku od te muzike, ona postaje vaša i onda možete da je upotrebite.