Virtuoznost superstara modernog pijanizma

Englez italijanskog porekla, dirigent Antonio Papano je nastojao da akustičke valere Dvoržakove kompozicije prilagodi kompaktnoj i svetloj akustici koncertne sale Izar-Filharmonije, te je mestimično zvuk orkestra, forsiran dirigentom, ličio na površnu crno-belu dramatiku.

To se najvećma osećalo u Dvoržakovoj koncertnoj uvertiri ”Otelo”, koju je Papano koncipirao kao motorički princip po cenu muzičkih nijansi, te od Dvoržakove magije romantizma nije ostalo ni traga.

To je pak u Listovom Es-Dur-koncertu sa pijanistkinjom Đujom Vang izgledalo sasvim drugačije.

Ne samo zato što pijanistkinja briljantno vlada blistavim skalama, kaskadama, slamajućim akordima i vrtoglavim tempom, već i darom da zađe u duboke i tamne registre demonskog kao moderni zvučni izraz romantičnog.

Virtuozna briljantnost njene tehnike savršeno je odgovarala Listovom diktumu: „Marcato e deciso“.

Njeni nastupi su medijska atrakcija ne samo zbog njene koketnosti, već i zbog njenih ekscentričnih i, u estetici koncertnih podijuma, još neviđenih smelih i lascivnih modnih kreacija, praćenih suptilnom erotikom beskrajno talentovane pijanistkinje.

Đuja Vang je jedna od najuspešnijih pijanistkinja na svetu, možda danas prva i najsjajnija zvezda na internacionalnom pijanističkom nebu, zajedno sa Lang Langom, takođe poreklom iz Kine.

Oboje su studirali i sada žive u Americi.

Njen nastup u Minhenu sa tamnim naočarima za sunce nije bio ekstravagantni asesoar, već preporuka očnog lekara.

U drugom delu koncerta izvedena je Karl Nilsenova (1865-1931) Simfonija Nr. 4 op. 29. još nazvana „Das Unauslöschliche“, koja je bila praizvedena 1. februara 1916.

Ovaj kompozitor iz Danske je smatrao muziku sinonimom života.

Ona je, po njegovom uverenju, više od drugih umetnosti, izraz života.

Ludvig Finšers je povodom Hajdnove muzike tvrdio da je muzika ”mišljenje u tonovima”, veliki muzički estetičar Eduard Hanzlik da je muzika ”tonska pokretljivost formi”.

Nilsen se nije priključio radikalnim avangardnim strujama u kompoziciji prepunim disonancama.

Sa druge strane ova simfonija ne odgovara formalnoj šemi, već je razbijene strukture, pa dirigent Papano dopušta da se u svom kompleksnom kontekstu ti glasovi razaznaju.

Naprasne kontraste u Nilsenovoj muzici dirigent potencira, kao na primer od strane čela i klarineta.

Guste boje drvenih duvača ostavlja Papano da se rascvetaju, praćene oštrim i intonativno preciznim linijama fagota, u čemu su duvači Simfonijskog orkestra Bavarskog radija briljirali.

Odnosi su u ovoj simfoniji bili perfektni – zvučna metafora skladnog života, čuda i blagodati uzajamnosti savršenih proporcija.

Završni taktovi su bili maestralni duel timpanona i veličanstveni gest koji je vodio u finalnu apoteozu 4. simfonije Karla Nilsena.

Grandiozno veče u Izar-Filharmoniji sa genijalnom pijanistkinjom Đujom Vang od čije klavirske tehnike i briljantnosti zastaje dah, a od njenog lirsko-romantičnog fraziranja naviru suze.

Zvezdani momenti muzike.