Višeminutne ovacije ekipi predstave o Dori, devojci sa poternice, aktivistkinji u političkom egzilu: Premijera u Bitef teatru oduševila publiku

Predstava „Dora ili Ko će da prošiva prsluke“ nagrađena je višeminutnim ovacijama i skandiranjem prepunog gledališta, a ona se zasniva na pismima koje razmenjuju Andreja Kargačin i Dora, njena drugarica iz detinjstva, aktivistkinja koja se nalazi u političkom egzilu zbog sudskog postupka zasnovanog na prisluškivanom razgovoru, zbog kog je optužena za rušenje ustavnog poretka.

Andreja i Dora su autorke predstave, i kako su navele pred premijeru, egzil je stanje pocepane svesti:

„On nije samo napad na slobodu protestovanja i izražavanja, nego i na doživljaj sopstvenog identiteta. Tražimo načine da Dora, od proterane osobe kojoj su oduzeta lična dokumenta, postane prisutna tamo gde bi inače bila uhapšena. Zanima nas na koji način umetnost i prijateljstvo mogu da prevaziđu Dorinu situaciju, da isprave ono što je pogrešno i da „sruše“ ustavni poredak“.

Pored Andreje Kargačin, koja je i rediteljka i izvođačica, u ekipi koja je večeras oduševila publiku su i Natalija Stepanović, Dora A, advokatica Emina Đuran Milić. Tu je i plesni ansambl predstave, Dejan Bošković, Dražen Horvatić, Đorđe Živadinović Grgur, Lazar Tešić i Miloš Janjić.

Kako je navela Andreja Kargačin, Dora je osoba sa poternice i iz novinskih članaka:

„Ovo je predstava o mojoj drugarici Dori koja ne može da dođe na premijeru. O tome kako je do toga došlo. O tome kako se nas dve znamo ceo život. O konceptualnom terorizmu i ilegalnoj umetnosti. O meni i o tome kako sam stalno nervozna“.
Dora je diplomirana komunikološkinja, objasnila je Andreja, koja voli da radi jogu, Dora ima specifičan smisao za humor i mnogo bolju cirkulaciju od nje. Dora je osoba koja stoji na Dorinom mestu, nosi Dorinu odeću i govori u Dorino ime.

„Dora je osoba koja ima nešto zajedničko sa ljudima kakvi su Ana Pavlova, Ai Veivei, Maks Ernst, Leonora Karington, Česlav Miloš, Nađa Tolokonjikova, Andre Breton, Josif Brodski, Ovidije, Hose Limon, Pola Nirenska, Paul Hindemit, Rudolf Nurejev, Sergej Djagiljev, Ernst Krenek, Sveti Jovan Bogoslov sa Patmosa, Arnold Šenberg, Mark Šagal, Vladimir Nabokov, Pit Mondrian, Oskar Kokoška…“

Kako je saradnja sa osobom u egzilu koja aktivno učestvuje u svakom delu stvaralačkog procesa specifično iskustvo, krenule su od jednostavnog pitanja: koji su sve načini da se Dora pojavi na sceni?

I razmenjivale su pisma, te je tako Dora psala Andreji:

„Draga Andreja, mogla bih da budem bilo ko. Mogla bih da se predstavim kao Frida, Tisa ili Asja (imena koja sam davno odabrala kao uži izbor za ime moje ćerke koju sam u međuvremenu odlučila da neću imati) svakome koga ovde upoznam i verovali bi mi. Shvatila sam da neću. Da sada, kada nemam pasoš ni ličnu kartu da to uradim, želim više nego ikada da dokažem da to jesam ja.

Znam da bih mogla da uzmem drugi identitet i osmislim bilo koju priču o mom dosadašnjem životu, neverovatnu priču koja bi ljude ostavljala impresionirane, ili bez teksta. Ali zašto to raditi kad mi je pravi život sam po sebi dovoljno dobra fikcija?“

U pismima, koja su razmenjivale, pojavljuju se i imena Doroti iz Oza, Marine Abramović, Dorine mame, tate, Muhameda Morsija, Franca Kafke, Miloša Lolića, Darka Rundeka, Dorinog advokata, Slavoja Žižeka, Hajnera Milera, Nerona, Ivana Groznog, Mila Raua…
Andreja i Dora citiraju i reči advokatice,

„Odredbom člana 3 Zakona o kulturi Republike Srbije, kao jednog od osnovnih načela kulturnog razvoja, dozvoljena je sloboda izražavanja u kulturnom i umetničkom stvaralaštvu. Time, reč izgovorena na sceni ne može da se shvati kao pozivanje na nasilnu promenu ustavnog poretka i napad na ustavno uređenje“.

Pored glumačkog i plesnog ansambla, premijerni uspeh i apaluze zajednički deli i autorskoi tim prestave: Ana Dubljević (dramaturško-mentorska podrška), Ema Pavlović (dizajn scene i kostima), Katarina Ranković (kompozitorka), Borisav Matić i Milos Lolić (konsultanti), i Lenka Miloradović (organizatorka).