foto NEMANJA MIŠČEVIĆ„Hajduka u Beogradu“, film Milana Todorovića zasnovanog na romanu Gradimira Stojkovića, pogledalo je više od 100.000 gledalaca u bioskopima širom Srbije, a publiku je osim priče o vremenu kog više nema osvojila i nežna ljubavna priča dvoje tinejdžera – Gligorija i Vesne.
U debitantskoj i to glavnoj ženskoj ulozi u ovom filmu gledali smo glumicu Sofiu Trifunović koja je preko noći uz glavnog junaka postala miljenica publike na društvenim mrežama, a prema mnogima i pravo glumačko otkrovenje.
U razgovoru za Danas, Sofia nam otkriva kako je reagovala kada je saznala da je dobila svoju prvu i to glavnu ulogu, i šta je preovladalo u tom trenutku: sreća ili osećaj odgovornosti.
– Mislim da je taj osećaj gotovo nemoguće opisati rečima. U jednom trenutku sam bila preplavljena srećom i radošću, u sledećem su došle suze, pa strah, pa sumnja u sebe. Pitala sam se da li sam spremna, da li ću opravdati poverenje koje mi je ukazano, da li ću ispuniti očekivanja produkcije, roditelja, ali i sopstvena. Sve se smenjivalo jako brzo – suze, osmeh, uzbuđenje. Na kraju sam shvatila da je to ostvarenje sna o kome sam dugo maštala, ali i velika odgovornost koju sam bila spremna da prihvatim.
Da li se sećaš svog prvog dana i prve scene na snimanju? Kakva su osećanja tada dominirala?
– Moj prvi dan snimanja i prvi kadar bili su sa Nikolom Kojom. Sećam se da sam tog jutra krenula na set sa ogromnim strahom, mučninom, ali i uzbuđenjem. Osećala sam veliki teret jer nisam znala kako da se ponašam, da li ću umeti da uradim ono što se od mene očekuje. Jako mi je bilo važno da svi budu zadovoljni i da se nikada ne postavi pitanje da li su pogrešili u izboru.
A onda, Nikola Kojo me je pogledao onim smirenim, blagim pogledom, uz veliku podršku reditelja Milana Todorovića Tokija i Anabele Lacko. Kada se kamera upalila i kada je rečeno „Akcija“, sve je krenulo prirodno, kao da sam to radila oduvek. Rekli su mi samo: „Budi svoja“. I to mi je pomoglo više nego bilo šta drugo.
Imaš li uzore u glumi?
– Dugo sam razmišljala o ovom pitanju, jer mislim da biti glumac znači mnogo više od same popularnosti ili prepoznatljivosti. Često se pitam da li je pravi put onaj kojim ide neko poput Eme Votson – uz dobro obrazovanje, promišljen izbor uloga i jasne lične stavove – ili prihvatanje svih prilika koje se nude kako bi se steklo iskustvo. Verujem da univerzalni odgovor ne postoji, ali da su obrazovanje, dugotrajan rad, strpljenje i razvijanje komunikacionih veština izuzetno važni. Talenat jeste bitan, ali bez discipline i rada ne može daleko da se stigne. Trenutno osećam da me moj mentor u školi glume vodi u pravom smeru i to mi daje sigurnost da gradim svoj put postepeno, bez žurbe.
Gde vidiš sebe za pet ili deset godina?
– Volela bih da ostanem u svetu filma i glume, jer to doživljavam kao veliku privilegiju i nešto što me iskreno ispunjava. Ne volim da pravim previše konkretne planove, ali nadam se da ću imati priliku da radim na različitim projektima koji će me razvijati i kao glumicu i kao osobu. Važno mi je da učim, da se menjam i da se ne zaustavim na jednom iskustvu. Gde god da budem za pet ili deset godina, volela bih da znam da sam ostala verna sebi i svojim vrednostima.
Kakav projekat bi volela da radiš u budućnosti?
– Volela bih da film „Hajduk u Beogradu“ dobije i svoju serijsku verziju, jer mislim da taj svet i ti likovi imaju još mnogo toga da ispričaju. To bi bila prilika da se nastavi jedno prelepo zajedničko iskustvo sa ekipom sa kojom sam već radila. Kada je reč o drugim projektima, snažan utisak na mene ostavila je predstava „Let iznad kukavičjeg gnezda“, pa bih volela da se jednog dana oprobam u ulozi koja nosi toliku psihološku dubinu i izazov. Takvi projekti me najviše inspirišu.
Koje su tvoje najveće životne vrednosti?
– Poštovanje je za mene najvažnije. Ne moramo svi da mislimo isto, niti da se slažemo u svemu, ali smatram da poštovanje prema drugima mora uvek da postoji. To važi i za porodicu, prijatelje, ali i za ljude koje tek upoznajemo. Bez poštovanja, nijedan odnos ne može da bude iskren i zdrav.
Šta bi iz osamdesetih volela da vratiš u današnje vreme?
– Volela bih da se vrati više pažnje i slušanja među ljudima. Čini mi se da su tada prijateljstva bila iskrenija i jednostavnija, bez stalne potrebe da se nešto dokazuje ili pokazuje. Takođe, volela bih da se manje jure trendovi, a više neguju pravi odnosi i vreme provedeno zajedno.
Da li si kroz Vesnu naučila nešto o sebi?
– Mislim da sam se u Vesninom liku na neki način pronašla. Ona je oduvek bila deo mene, kao što sam i ja tokom snimanja postala deo nje. Kroz taj lik sam shvatila koliko su druženje, razgovor i smeh bez telefona dragoceni. Naučila sam da su iskreni odnosi ono što zaista ostaje i što nas oblikuje.
Može li tvoja generacija da zamisli život bez društvenih mreža?
– Dok sam snimala film, često sam poželela da se svi na trenutak vratimo u to vreme. Nažalost, mislim da su današnji tinejdžeri veoma vezani za telefone i društvene mreže. One su postale deo svakodnevice i identiteta. Ipak, verujem da je ovaj film bar na dva sata uspeo da nas odvoji od ekrana i podseti kako izgleda život van njih.
Da se teleportuješ u Beograd osamdesetih, šta bi prvo uradila?
– Najviše bih volela da upoznam svoje vršnjake i da razgovaram sa njima, da vidim kako su razmišljali i šta im je bilo važno. Definitivno bih otišla i na koncert, ali bez gledanja kroz ekran mobilnog telefona – samo da uživam u muzici i trenutku.
Kako bi Vesna izgledala na društvenim mrežama danas?
– Mislim da Vesna ne bi bila fokusirana na sebe. Njeni profili bi bili puni zajedničkih fotografija i snimaka sa drugarima, uspomena sa izleta i svakodnevnih trenutaka. Važnije bi joj bilo druženje nego lična promocija.
Koji film ili knjiga su te nedavno snažno dotakli?
– Poljski film „Soba samoubica“ reditelja Jana Komase duboko me je potresao. Naterao me je da razmišljam o problemima sa kojima se danas suočavaju mladi ljudi, posebno kada je u pitanju identitet i pritisak društva. Film mi je otvorio oči i podstakao me da drugačije sagledam svet oko sebe. S druge strane, mjuzikli mi uvek poprave raspoloženje – poput „Wicked“, „Mamma Mia“, ali i lagane tinejdžerske romanse.
Kako je porodica reagovala na tvoj film?
– Porodica je veoma ponosna na mene i njihova podrška mi mnogo znači. NJihove reakcije su mi dale dodatnu sigurnost i motivaciju da nastavim dalje.
Osvojila si nagradu iz besedništva. Kako ti je to iskustvo pomoglo?
– Godinama učestvujem na takmičenjima iz besedništva. Još u četvrtom razredu osnovne škole osvojila sam drugu nagradu, što mi je tada mnogo značilo. Smatram da mi je besedništvo pomoglo da steknem sigurnost, kontrolu i prisutnost pred publikom, što mi danas mnogo koristi i u glumi.
Šta je besedništvo „otključalo“ u tebi?
– Otključalo je želju da utičem na ljude i da, makar malim koracima, pokušam da promenim svet nabolje. Naučilo me je da reč ima snagu i odgovornost.
Šta bi ti Vesna danas rekla?
– Verujem da bi mi rekla: „Samo nastavi ovako i budi svoja.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
