Trijumf i umetnost mogućeg: izuzetna priča iza Betovenove „Ode radosti“ 1Foto: Library of Congress / Public Domain / Wikimedia Commons

„Iz dana u dan približavam se cilju koji shvatam, ali ne mogu da opišem“, pisao je Ludvig van Betoven (16. decembar 1770 – 26. mart 1827) svom prijatelju iz detinjstva, hrabreći ovim rečima sebe u trenutku kada je počeo da gubi sluh. Godinu dana kasnije, ubrzo nakon što je završio svoju Drugu simfoniju, poslao je svojoj braći zapanjujuće pismo o radosti prevladavanja patnje, u kojem je stojalo: „Ah! kako bih uopšte mogao da napustim svet pre nego što izbacim iz sebe sve ono što sam osećao da je moj poziv da proizvedem?“

Te godine je započeo — iako to još nije znao — prvu verziju onoga što će postati ne samo njegov najveći stvaralački i duhovni trijumf, već i prekretnica u istoriji muzike koja je napravila revoluciju u žanru simfonije, ali i remek-delo ljudskog stvaralaštva, koje je u stanju da u haosu pronađe smisao, a u tugi lepotu.

Kroz epohe, „Oda radosti“ ne gubi na značaju. Unutar njene drame, pronalazimo spokoj; unutar njenog poziva na bratstvo ljudi, utočište. Priča o njegovom stvaranju je važna kao i samo remek-delo, a ne bilo pogrešno reći da je ova priča razlog što je ono važno.

Kao tinejdžer, dok je slušao Kantova predavanja na Univerzitetu u Bonu, Betoven je bio fasciniran transcendentalnim idealizmom i idejama prosvetiteljstva, idejama koje su prožimale poeziju Fridriha Šilera. Jedan tom je postao najdraža knjiga mladog Betovena i tako je započeo njegov san o tome da je predstavi muzikom.

Trijumf i umetnost mogućeg: izuzetna priča iza Betovenove „Ode radosti“ 2
Fridrih Šiler / Izvor: Public Domain / Wikimedia Commons

Jedna posebna pesma ga je posebno oduševila: napisana kada je Betoven imao petnaest godina i kada se duh revolucije osećao u vazduhu na Starom kontinentu. Šilerova „Oda radosti“ je u svojoj suštini bila oda slobodi – svojevrsni manifest prosvetiteljske ideje po kojoj bi fokusiranje na slobodu, pravdu i ljudsku sreću u političkoj zajednici, ali i ličnom životu, imalo za neizbežnu posledicu mir i blagostanje za sve ljude.

Ovaj san završio se manje od deceniju kasnije kada su Jakobinci giljotinirali Mariju Antoanetu, a zatim na desetine hiljada drugih ljudi i snove koje su imali. Šiler je umro smatrajući svoju „Odu radosti“ neuspehom — idealističku fantaziju daleku od stvarnosti; umetničko delo koje je možda moglo da posluži njemu, možda nekolicini drugih, „ali ne i svetu“.

Mladi Betoven je bio među onima koji su bili dirnuti stihovima nemačkog pesnika. On je na kraju uzeo Šilerov sjajni snop mogućnosti i uvećao ga kroz sočivo sopstvenog genija tako da osvetli celo čovečanstvo za sva vremena. U narednom, divljem veku svetskih ratova i holokausta, Rebeka Vest — još jedna neobična vizionarka, koja je razumela da „umetnost nije igračka, već neophodnost“ — razmišljala je o tome kako tih nekolicina genijalaca pomaže ostatku čovečanstva da izdrži, primećujući da „ako tokom sledećih milion generacija postoji samo jedno ljudsko biće rođeno u svakoj generaciji koje neće prestati da ispituje prirodu svoje sudbine, čak i dok ga ona lomi i tuče, jednog dana ćemo saznati zagonetku našeg univerzuma.”

Dok je Šilerova pesma sazrevala u Betovenovoj mašti, Napoleonovi ratovi su opustošili Stari kontinent i doveli do nove konstelacije snaga između evropskih sila. Kada su Napoleonove armije iokupirale Beč – gde se Betoven preselio sa 21 godinom da bi učio komponovanje od velikana klasične muzike Jozefa Hajdna – većina bogatih je pobegla u unutrašnjost. On se, s druge strane, sklonio kod brata, snaje i mladog nećaka, koji su živeli u gradu. Sa trideset devet godina i skoro potpuno gluv, Betoven je otkrio da „pati od bede u najkoncentrisanijoj formi“ — bede koja je „uticala i na telo i na dušu“ tako duboko da je proizveo „veoma malo koherentnih dela“. Iz ovog vrtlogu neizvesnosti i patnje, napisao je:

„Egzistencija koju sam za sebe napravio pre nekog vremena počiva na klimavim temeljima. Kakav destruktivan, neuređen život vidim i čujem oko sebe: ništa osim bubnjeva, topova i ljudske bede u svakom obliku.“

Tog proleća, Hajdnova smrt samo je produbila njegov očaj. Sledećih šest godina bile su teške. Njegova ljubav je ostala neuzvraćena. Otuđio se od jednog od svoje braće, koji se oženio ženom koju Betoven nije voleo. Njegov drugi brat je umro. Ušao je u beskrajnu pravnu borbu oko starateljstva nad svojim mladim nećakom. Proveo je godinu dana vezan za krevet sa misterioznom bolešću koju je nazvao „upalnom groznicom“, prožetom stravičnim glavoboljama. Njegov sluh se značajno pogoršao. Osećao je odbojnost prema trendovskom misticizmu nove muzike, koji nije ostavljao mesta za sirovu ljudsku emociju koja je za njega bila i najistinskiji materijal i najistinskiji proizvod umetnosti.

Nekako je ipak nastavio da komponuje, a sam ovaj čin postao je tačka oslonca kojom se Betoven izdigao iz crne rupe i zakoračio u novi veoma kreativan period svog stvaralaštva. Onda je, međutim, završio u zatvoru.

Jednog jesenjeg dana 1822. godine, pedesetdvogodišnji kompozitor obukao je svoj kaput izjeden moljcima i krenuo u kratku jutarnju šetnju gradom. Šetnja mu je oduvek pomogla da osmisli rešenja za probleme koje su nove kompozicije stavljale pred njega. Ovog puta pak njegova jutarnja šetnja pretvorila se u dugu polusvesnu šetnju kraj Dunava. Betoven je izgubio pojam o vremenu, udaljenosti i potrebama sopstvenog tela.

Hodao je i hodao, bez šešira i zadubljen u svoje misli, ne shvatajući koliko je gladan i umoran, sve dok potpuno dezorijentisan nije završio duboko u unutrašnjosti. Tamo ga je lokalna policija uhapsila zbog „sumnjivog ponašanja“, odvedela u zatvor kao „skitnicu“ bez ličnih dokumenata i ismejala zbog njegovih tvrdnji da je on veliki Betoven — u to vreme muzička ikona, koja je iza sebe već imala slavne koncerte, sonate i simfonije.

Trijumf i umetnost mogućeg: izuzetna priča iza Betovenove „Ode radosti“ 3
Izvor: Library of Congress / Public Domain / Wikimedia Commons

„Skitnica“ je besnela i besnela, sve dok na kraju, blizu ponoći, policija nije poslala nervoznog službenika da probudi lokalnog muzičkog direktora, za kojeg je Betoven zahtevao da ga identifikuje. Usledila su izvinjenja policajaca, njegov bes pravednika i momentalno oslobađanje. Betoven je proveo noć u kući svog oslobodioca. Ujutro ga je pokupio gradonačelnik mesta u kojem je uhapšen, izvinio mu se i zvaničnom kočijom ga odvezao nazad u Beč.

Ono što je Betovena učinilo toliko rasejanim za sve osim muzike bila je činjenica da je dvadeset sedam godina nakon što je otkrio Šilerovu pesmu konačno smislio kako da ovo delo muzički oživi. O tome je neprestano razmišljao mesecima. „Oda radosti“ će postati kruna njegovog krunskog ostvarenja — horskog finala njegove devete i poslednje simfonije.

Moralo je naći svoje mesto u simfoniji, iako nije komponovao nijednu već deceniju i nijedan drugih kompozitor — ni Mocart, ni Hajdn — nikada ranije nije utkao poeziju ili bilo koji drugi tekst u simfoniju. Moralo je to biti krunsko horsko finale simfonije, iako ranije nije pisao mnogo horske muzike. Ali svetlost ideje sijala je blistavo i nepobitno kao proleće. Nije bilo vreme za spavanje na lovorikama, nije bilo vreme za ulagivanje neprosvećenoj publici — bilo je vreme za stvaranje.

Do leta 1822. je aktivno tražio mecene kako bi imao dovoljno sredstava za život dok je radio na svom kapitalnom delu. Uspeo je nekako da dobije 50 funti od jedne engleske organizacije, što mu je bilo dovoljno da se baci na posao, bez straha da će zapasti u nezgodnu finansijsku situaciju. Više od godinu dana, on je neprekidno radio, ulazeći iz jedne kreativne zamke u drugu. Njegova najveća zagonetka bila je kako reči uvesti u završni stav simfonije i kako odabrati glasove koji će ih najbolje otpevati.

U međuvremenu, Bečom su se širile glasine da najomiljeniji gradski kompozitor radi na nečemu veoma ambicioznom — svojoj prvoj simfoniji posle jedne decenije, i to ne običnoj simfoniji. Ali baš kada su vlasnici dvorana počeli da se nadmeću za premijeru ovog dela, Betoven je sve zaprepastio izjavom da će njegova premijera biti izvedena u Berlinu, i on nije dao razlog za ovu odluku. Bečki muzičari su to shvatili kao uvredu, pitajući se da li je on mislio da su oni previše tradicionalni da bi cenili nešto tako smelo? Istina je da je Betoven rođen u Nemačkoj, ali je postao slavan u Austriji. Sigurno je ovom gradu dugovao dosta.

Na vrhuncu zime, Karolina Unger — devetnaestogodišnja pevačica koju je Betoven izabrao da otpeva najdublje tonove osećanja u svojoj „Odi radosti“ — podstakla ga je da premijerno izvede svoje remek delo u Beču. Pišući u njegove sveske preko kojih je gluvi kompozitor komunicirao sa svetom, rekla mu je da ima „premalu veru“ u bečku muzičku javnost i ohrabrila ga da ipak održi premijeru u imperijalnoj prestonici.

U roku od mesec dana, trideset njegovih najcenjenijih austrijskih obožavalaca — muzičara, pesnika, kompozitora i komornika — napisalo je otvoreno pismo Betovenu, prožeto patriotizmom i laskanjem, govoreći mu da iako njegovo „ime i kreacije pripadaju celom čovečanstvu i svakoj zemlji koja je otvorena za umetnost“, njegova je umetnička dužnost da upotpuni austrijsko trojstvo Mocarta i Hajdna. Oni su ga molili da uspostavi „novi suverenitet Istinitog i Lepog” u Beču, a ne u gradu neke strane sile. Pismo mu je uručio dvorski sekretar koji je podučavao članove kraljevske porodice.

Čak ni najtvrdoglaviji i najsvojeglaviji umetnik kao što je bio Betoven nije bio otporan na laskanje. Bečki koncert je, dakle, bio zakazan.

Ali Betoven nije izdržao teret sopstvenih očekivanja. Želeći da do savršenstva iskontroliše svaki najmanji detalj koncerta, obećao je da će se on održati u jednom prostoru, a onda se predomislio i odlučio da se koncert ipak održi u drugom, a kada mu je njegova odrganizacija postala mučna — otkazao je koncert.

Mesec dana kasnije, opet se predomislio i zakazao koncert u jednom kraljevskom teatru, čiju je ponudu prvo odbio. Za datum premijere Devete simfonije izabrao je početak maja. Sam je izabrao soliste koji će imati čast da ispred hora otpevaju Šilerove stihove uz Betovenovu muzičku pratnju, a orkestar koji je trebalo da izvede delo, imao je više muzičara nego što su nalagale sve tadašnje konvencije.

Trijumf i umetnost mogućeg: izuzetna priča iza Betovenove „Ode radosti“ 4
Theater am Kärntnertor / Izvor: Public Domain / Wikimedia Commons

To je trebalo da bude ne samo koncert, ne samo premijera kompozicije, već nešto više — Betovenov muzički i politički kredo. Prijem simfonije u javnosti odrediće prijem ideala koje ona promoviše. Imajući to u vidu, nešto je manje šokantno — ali samo neznatno — da je, u zapanjujućoj konačnoj borbi za potpunu kontrolu nad svojim stvaralaštvom, Betoven zahtevao da sam diriguje simfonijom.

Svi su znali da je gluv. Sada su se plašili da je izgubio razum.

Teatar, koji je dobio željenu premijeru, nevoljno je prihvatio njegov zahtev, plašeći se da bi se Betoven mogao ponovo predomisliti ako on ne bude ispunjen, ali ga je ubedio da sa sobom na sceni bude još jedan dirigent, uz uveravanje da će on biti tu samo kao podrška. Sam dirigent je naložio članovima hora i orkestra da prate samo njegove pokrete i da „ne obraćaju pažnju na Betovenovo dirigovanje”.

Posle dve katastrofalne probe — jedine dve koje je ogroman ansambl mogao da ima za kratko vreme pre nastupa — solisti su se žalili da je njihove delove kompozicije jednostavno nemoguće pevati. Karolina Unger je Betovena nazvala „tiraninom nad svim vokalnim organima“. Jedan od dvojice muških solista je dao otkaz i morao je da bude zamenjen jednim članom hora koji je znao i delove solista.

Ipak, priprema za veliku premijeru se nastavila.

Rano uveče 7. maja 1824. godine, Bečlije su se nagurali u koncertnu dvoranu — ali to nisu bili uobičajeni pokrovitelji klasične muzike. Gledajući u kraljevsku ložu, Betoven je bio slomljen videvši da je prazna. Otputovao je u palatu da lično pozove cara i caricu, ali su, kao i većina aristokratije, zbrisali na svoje seosko imanje čim je stiglo proleće. On je morao da se pomiri s činjenicom da će svirati samo za obične ljude. Ali, na kraju krajeva, Šiler se u pesmi upravo obraćao običnim ljudima.

Betoven je izašao na veliku binu, suočio se sa orkestrom i podigao ruke. Uprkos prirodnim nesavršenostima nastupa koncipiranog na ovaj način, nešto se promenilo čim se uzvišena muzika koju su stvarali uzdigla iznad pojedinačnih života i njihovih individualnih sukoba, podvrgavajući svako telo i svaku dušu u jednu harmoničnu transcendenciju.

Nakon što je odjeknuo završni akord „Ode radosti“, u dvorani se čuo gromoglasan aplauz. Ljudi su ustali, mahali maramicama i skandirali Betovenove ime. On, i dalje okrenut prema orkestru i još uvek dirigujući kompoziciji u njegovoj glavi koju se on samo mogao da čuje, nije primetio ništa od toga, sve dok Karolina Unger nije ustala, uhvatila ga za ruku i nežno ga okrenula prema gledalištu.

Čim se suočio sa publikom, čula se nova erupcija aplauza, koja je ponovljenja još tri puta, sve dok policijski komesar nije uspeo da vikne „Tišina!“. Ipak su ovo još uvek bila revolucionarna vremena, a umetnost koja je izazvala tako žestok odziv u ljudskoj duši – čak iako se on manifestovao ushićenjem i radošću – bila je opasna umetnost. Ovde, u nepobitnoj poruci „Ode radosti“, bio je jasan poziv čovečanstvu da odbaci sve lažne bogove koji su podstakli vek neprekidnih ratova i milenijume nejednakosti — podele ljudi na nacije i klase, stege dogma i tradicija — i udruži se u univerzalno bratstvo.

Trijumf i umetnost mogućeg: izuzetna priča iza Betovenove „Ode radosti“ 5
Originalan rukopis Devete Simfonije / Izvor: Public Domain / Wikimedia Commons

Zvuk Betovenovog poziva odjeknuo je dugo nakon što je njegov tvorac napustio ovaj svet. Vitmen je slavio Devetu simfoniju kao najdublji izraz ljudske prirode. Helen Keler ju je „čula” rukom pritisnutom uz radio zvučnik i odjednom je shvatila značenje muzike. Japanski muzičari su je izveli nakon zemljotresa i cunamija u Tohokuu. Kineski studenti su je puštali na trgu Tjenanmen. Leonard Bernštajn dirigovao je grupom muzičara koji su živeli sa obe strane Berlinskog zida na božićnom koncertu nakon njegovog pada. Danas je „Oda radosti“ himna Evropske unije.

On možda nije moga da pretpostavi u koju svrhu će tačno biti korišćene njegove note, ali postoji dobar razlog zašto Betoven nikada nije odustao od Šilerovog sna, čak i dok je živeo kroz noćne more. On je uvek bio na strani slobode, pravde i univerzalne sreće i verovao je da oni mogu i moraju da pobede sve oblike tiranije, ako nam je stalo do ljudskog napretka. Dva veka posle Betovena, književnica Zejdi Smit je potvrdila ovo uverenje kada je rekla da „napredak nikada nije trajan, da će uvek biti ugrožen, da se mora udvostručiti, ponovo utvrditi i ponovo zamisliti ako želimo da se nastavi“.

Izvor: The Marginalian

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.